Image

Двеста

ПЕТАР МИХАЈЛОВИЋ

Режија Јовица Павић

ИГРАЈУ

Иван Видосављевић
Јасмина Димитријевић
Милош Крстовић
Ненад Вулевић
Исидора Рајковић
Тодор Јовановић
Никола Милојевић
Чедомир Штајн
Катарина Јанковић
Драган Стокић
Младен Кнежевић
Мишко Петровић
Ана Тодоровић Диало
Богдан Милојевић
Марија Ракочевић
Матија Ристић

Статисти: Исидора Арсић, Анастасија Ђорђевић, Милица Ђорђевић, Илија Ивановић, Станислава Љубић, Јана Мијаиловић, Филип Миликић, Мина Нешић, Даница Петровић, Предраг Симић, Аврам Цветковић
Деца из Драмског студија Петар Пан из Крагујевца: Јанко Аврамовић, Анастасија Вељовић, Матеја Даниловић, Немања Ђелић, Бојана Јовановић, Аљоша Лабудовић, Тодор Милићевић, Страхиња Мишковић, Нина Мркић, Лена Петровић, Емилија Радосављевић, Маша Станковић, Милан Томић, Сава Ћуковић, Ђурђа Убавкић

Премијера: 10. март 2018. године
Сезона: 2017/18.

Заслуге

Сценограф: Борис Максимовић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Сценски покрет: Нела Антоновић
Лектор: Андријана Виденовић
Видео рад: Вук Спасић
Извођач сликарских радова: Ана Колбјанова
Асистент сценографа: Саша Ђорђевић

Пеатар Михајловић

Рођен 1979. године у Крагујевцу.
Студирао је медицину, уписао трећу годину Правног факултета, а онда дипломирао Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.
За текст драме Само не у Швајцарску (изведен под називом Швајцарска у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци 2017. године у режији Милана Нешковића) добио је Награду "Слободан Селенић", а за драму Радничка хроника Стеријину награду на конкурсу за оригинални домаћи драмски текст. Представа Радничка хроника Народног позоришта Републике Српске (премијерно изведена 2010. у режији Ане Ђорђевић) освојила је бројне награде и признања на домаћим и иностраним гостовањима и фестивалима.
По његовим текстовима изведено је неколико радио-драма и радио-минијатура. Сценариста је више дугометражних играних филмова у настајању и неколико популарних телевизијских серија.
Издао је збирку кратких прича Серијски самоубица (Јефимија, 2000) и роман Ништа (Геопоетика, 2013).
Стално запослен у Југословенској кинотеци.
У крагујевачком театру изведен је његов текст Писати скалпелом 2006. године у режији Иване Кораксић.

Реч писца

Упркос отвореним или прикривеним сукобима међу државама, међу народима и нацијама, међу људима, упркос прекрајањима граница, прекрајањима саме историје и прекрајањима легенди и митова, упркос индустријској, технолошкој еволуцији, упркос дигитализацији, глобализацији, упркос политици, уметности, религији, спиновању, силовању, упркос медијима, упркос новцу и одсуству истог, упркос било каквом систему или одсуству истог, упркос простом протоку времена, стиче се утисак да се у последњих 200 година у Србији мало тога суштински променило јер се у основи свега и даље налази човек са свим својим многобројним манама и малобројним врлинама. И уместо да породица, та "биолошка и едукативна група", буде лек чије ће оздрављење допринети оздрављењу појединца, а затим и свега што следи, ствари се, готово без изузетка, одвијају у супротном правцу па се готово неизлечиве болести стварности коју живимо лагано увлаче у породицу, ту "основну јединицу друштва и света", претећи да је и у потпуности разоре. Спајање најзначајнијих и најзанимљивијих, а комплементних, историјских личности и чињеница претходних 200 година и актуелних новинских наслова и ТВ прилога, почев од проглашења Крагујевца за престоницу Србије, па све до данашњег дана и актуелног штрајка "Фијатових" радника, у једну временску раван, створиће имагинарни полигон за врло стварну и животну драму једне просечне српске породице која губи у покушају да функционише у оваквом нефункционалном друштву.
Текст драмског омнибуса Двеста "жанровски" је, налик самом животу, "све": документаризам и фантастика, пародија и трагедија, мелодрама и хорор, комедија и опело, поезија и машине, глад и алавост, партија и пасош, новац и ваздух, смрт, али можда и некаква нада!
Петар Михајловић

Јовица Павић

Рођен 1957. године у Бањалуци.
Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1981. године представом Партија ремија Доналда Ли Кобурна у Атељеу 212 у Београду.
Режирао више од 70 представа у позориштима у: Београду, Новом Саду, Нишу, Ужицу, Суботици, Крагујевцу, Лесковцу, Кикинди (Србија), Бањалуци, Сарајеву, Мостару, Тузли, Зеници (БиХ), Загребу, Дубровнику, Вараждину, Осијеку (Хрватска), Подгорици (Црна Гора), Скопљу, Битољу, Охриду (Македонија), Марибору, Цељу (Словенија), Старој Загори (Бугарска).
Значајније режије: Трен 2 А. Исаковића (СКЦ, Београд, 1983); Отац на службеном путу А. Сидрана (НП, Зеница, 1984); Велики бриљантни валцер Д. Јанчара (НП БК, Бањалука, 1985); Метастабилни граал Н. Прокића (СНГ, Марибор, 1987); Беснило Б. Пекића (БДП, Београд, 1988); Едмонд Д. Мемета (СЛГ, Цеље, 1990); Ђенерал Милан Недић С. Ковачевића (Звездара театар, Београд, 1992); Пигмалион Џ. Б. Шоа (НП, Београд, 1994); Породичне приче Б. Србљановић (НП РС, Бањалука, 2002); Виолиниста на крову Џ. Стајна и Џ. Бока (НП Битољ и Охридско лето, 2007); Малограђанска свадба Б. Брехта (НП, Тузла, 2008); Спашени Е. Бонда (БНП, Зеница, 2011).
Редовни је професор на Факултету уметности у Приштини-Звечану.
У крагујевачком театру режирао је представе Свети Георгије убива аждаху Д. Ковачевића (1987), Професионалац Д. Ковачевића (1990), Голубњача Ј. Радуловића (1990) и Осмех анђела Г. Михића (1996). Представе Свети Георгије убива аждаху и Голубњача учествовале су на бројним фестивалима и тријумфовале на Позоришним сусретима "Јоаким Вујић" (између осталих и Награде за најбољу режију).

Критика

БОЛНИ УМЕТНИЧКИ ЕПИЛОГ
О представи Двеста Књажевско-српског театра

Неуобичајена драмска представа Двеста, коју су приказали драматурзи (аутор Петар Михајловић и режисер Јовица Павић), глумачки ансамбл и остали творци из Књажевско-српског театра, уметничко је сведочење о породици која опстаје у различитим друштвеним системима и под разним властодршцима.
Драматизацији збиље пришли су аутори без предрасуда, истинито понирући укрштеном визуром у истости и другости, садашњицу и ондашњицу, нас и њих, до тамо, да би одговорили какви смо људи између онога што је било, што јесте и што ће бити. У представи Двеста драматурзи терминирају карактерологију рајана и динарида, чије се намере добра изврћу у зло, од коца до гнилих баштина и неке, још, (!) празне руке. У временску даљину упарађени су градитељи који се могу опазити као изругице, или „едуковање” као поган на наше разе неума, а још, лопатање као грађење, рушење или бацање дима и прашине, колико сами себи толико и омлађеним нараштајима од стране колона и политичара.
Али, упитаност драматурга о слободи, смислу живота, смрти и реда у трајању и сазревању „беле деце”, на сцени и украсу света, а окружене дрогом, развратом и државном принудом коју освајају и за коју се убијају они који се у представи показују као ишчашени или покајници, а у збиљи као ријалити припадници, овде и онамо, остаје за одгонетање.
Пет прича, од којих је свака драмски сказ, сведеним дијалозима, а јасних појмовних значења и у корелацији са радњом, испуњеном ефектима и музиком, игром и сценском целином, донела је уиграна екипа, чији су појединачни ликови костимима и шминком, уз коришћење сценских детаља и врло упечатљивих покрета, заумљених, зачудних и накарадних. Та искошеност ликова, социјалних слојева, ситуација, амбијената, доводи до јаких чулних надражаја, тешких емоција, болног размишљања и биолошког немира о одмаздама и смакнућима, због различитости у понашању и избору, или кајању за учињено или посведочено зло, тровања и деградације породице и друштва, што је повезало „густу” сцену и дворану, глумце и гледаоце: пажњом и игром трајања 160 минута.
А шта ће рећи деца кад аутор изостави наравоученије о добру и злу, она прерасту лепоту и нежност детињства, а не савладају зло у одраслима? У свим условима представа Двеста, ма колико тешка и потресна, надреална и ојачана имагинативним слојевитим сликама заслужује да буде на многим сценама, а има високе оцене гледалаца на овој (1835), у престоном граду коме је посвећена за два века опстајања.

Живота Пушкин Марковић

Галерија фотографија