Сценски говор: др Дејан Средојевић
Сценски покрет: Исидора Станишић
Музика: Драгослав Танасковић
Сценографија: Ана Колбјанова
Костим: Јелена Јањатовић

Јоаким Вујић: Негри…, режија Анђелка Николић, Књажевско српски театар Крагујевац; ЈОАКИМ, дан четврти

Јоаким Вујић, с разлогом назван оцем српског театра, први је у српску културу увео неке од најважнијих одредница везаних за позориште. Уз њих и неке мање важне, као што је термин “негри“, како су почетком 19. века називани црни робови у Америци. У својој драми “Негри, или љубов ко сочеловеком својим“, у преводу “Црнци, или љубав према другом човеку“, написаној пре безмало два века, тематизује тежак живот црних робова у власти енглеских колонијализатора, и то кроз трагедију једног оца и његово двоје деце, ћерке и сина – робова на плантажи шећерне трске. Њихова хронична изгладнелост покретач је догађаја, током кога ће бездушни и подмукли надзорник младу девојку, без имало колебања, осудити на смрт. Израбљивање и тлачење, нехуман однос према људима који су у позицији робова, њихова физичка и психичка патња, њихова немоћ пред силником, вредности су текста, коме аутор ипак даје срећан крај – појављује се деус еx мацхина у виду поштеног лорда, власника плантаже, који спашава угњетене а кажњава угњетача.

Наивност комада редитељка није прикривала; напротив, искористила је и сценски разиграла у шармантну игру, са комичким моментима. Увела је сонгове у виду типичних блузерских тужбалица које глумци певају а цапелла (хвале вредан резултат композитора Драгослава Танасковића), као и кратке информације преузете из савремених медија о експлоатацији неких нових, корпорацијских робова. А поред ове експлицитно наведене експлоатације, редитељка суптилно провлачи још једну, експлоатацију жена, јер док отац и син кукају и препричавају своје муке, ћерка једина ради, чупа трску коју они не пипају и истински се мучи.

Анђелка Николић текст поставља у оригиналној верзији. Писан 1821. године, на славено-сербском језику, тако се и игра, уз титлован превод. Његова немала музејска вредност тиме је очувана, а естетска ни мало није угрожена. Јер, осим што третира вечну тему израбљивања човека од стране другог човека, Јоаким Вујић пише језиком поезије и емоције. То је омогућило глумачку разиграност, засновану на јакој експресији, као и на комичким ефектима. Још један занимљив поларитет уводи режија: блузерске тужбалице снажно евоцирају емпатију у односу на бол и трагику живота црних робова, док уметнуте фусноте отрежњују над чињеницом да и даље живимо у робовском свету, чија патња није укинута. Још се једно значење суптилно спроводи дискретном глумачком реакцијом, а односи се на хијерархију унутар самих робова. Тема потлачености се на тај начин додатно шири, пропитујући ко је коме “црнац“, односно ко кога више тлачи унутар саме потлачене групе.

Веома ефектно сценско решење Ане Колбјанове, нуди густо постављене шипке шећерне трске, кроз које се робови с муком пробијају. Та трска асоцира и на чврсте решетке њихове заједничке тамнице, а служи и као реквизита – штап, мач или пушка, елиминишући тиме реалистички проседе. Томе је допринело и костимско решење Јелене Јањатовић; уместо нашминканих црних лица и тела, црни костим одвоја негре од Европљана, који су у белом.

Здравко Малетић као отац, Исидора Рајковић као ћерка и Чедомир Штајн као син успешно спајају иманентну трагику ликова са комичким отклоном који намеће наивност комада, с тим да Малетић својом јаком глумачком изражајношћу бриљира у блузерским деловима. Никола Милојевић као лорд и Иван Видосављевић као слуга, ликови су ослобођени трагичког садржаја, па су преузели препознатљив израз фине британске комике, што посебно ради у случају лорда решеног да буде политички коректан, а ипак благо заплашеног и донекле гадљивог у односу на те црне људе око себе. Шармантно опасни су Петар Лукић и Ненад Вулевић као сурови владари плантаже, уз тужног Душана Станикића, младог роба вереника.

“Негри, или љубов ко сочеловеком својим“ Јоакима Вујића осим што представља културолошку вредност, лако комуницира са гледалиштем, јер  проговара о експлоатацији као појави која нас се данас једнако тиче. Занимљиво би било знати како се у тој поларизацији између колонијализаторске Европе и потлаченог Трећег света позиционирао Србин Јоаким Вујић пре два века? А како ми данас?

Александра Гловацки