Тијана Васић, рођена је 1993. године у Лозници. Дипломирала је и мастерирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и Душана Петровића. Током студија је као асистент редитеља радила на неколико позоришних представа, као и у омладинском позоришту Дадов. Режирала је представе: Паразити – Маријус фон Мајенбург, у Београдском драмском позоришту; Моћни ренџери не плачу – Тијана Грумић, у Српском народном позоришту у Новом Саду; Ковачи – Милош Николић, у Народном позоришту Кикинда; Дечко из последње клупе – Хуан Мајорга, у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у Зрењанину; Виолина, даире и пегла – Николај Кољада, у Шабачком позоришту; Илузије – Иван Вирипајев, у Градском позоришту „Семберија“; Савршен партнер – Миро Гавран, у Народном позоришту Кикинда... Добитница је награде „Хуго Клајн“ коју додељује катедра за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду, и Специјалне награде за режију на Фестивалу победника фестивала у Раковици (2023), на коме је њена представа Дечко из последње клупе добила награду за најбољу представу фестивала.

Александар  Поповић (1929 –1996) је један од најоригиналнијих аутора српске драмске књижевности. Он је примерак оних ретких списатељских фигура у којима се живот аутора и његово дело нераскидиво повезују. Крајем четрдесетих година прошлог века, ухапшен је са оптужбом да је информбировац (да је чак хтео да дигне у ваздух Радио Београд!) и скоро пет година провео је на Голом отоку, од тога чак пет месеци у самици, на испитивању. Сећања на тај период неретко се појављују у његовим драмским комадима. Након изласка на слободу, уследила је „грађанска смрт“ током које се бавио разним занатима. Радио је као молер, асфалтер, на грађевини... Затим се вратио писању. Њиме се, говорио је, и иначе почео бавити „из велике радозналости и велике жеље да се ствар помери макар и за један сантиметар напред, да се дође негде где се до тада није било“. Касније, на позив Душка Радовића, почиње да ради за Радио Београд, где је писао драме за децу, а убрзо је уследила и сарадња са телевизијом – до јула 1965. године снимљене су тридесет четири емисије серије На слово на слово. У позоришни живот ушао је премијером представе Љубинко и Десанка, а затим су уследили бројни комади (око педесет), од којих је седам било забрањивано због политичких алузија (на посредне начине – никад званично), а који се данас сматрају бисерима српске драматургије. Добитник је четири Стеријине награде за најбољи савремени драмски текст, комади су му награђивани „Златним ћураном“, наградом „Јоаким Вујић“, Повељом Змајевих дечијих игара, а 1994. године Жири позоришних критичара проглашава његов комад Развојни пут Боре шнајдера најбољом српском драмом друге половине двадесетог века.

Живимо у времену у коме се разум све више оставља по страни, а људи се попут ликова из Поповићевих комада опиру контроли, вођени својим нагонима. Тачније, живимо у циркусу, те је сходно томе одабир једне врсте „циркуса“ на сцени сасвим прикладан стварности. Као и у животу, који је постао један глобални ријалити, у представи пратимо љубавни заплет маргиналаца, људи у сукобу са законом, циркуске феле жељне адреналина и забаве, који једино кроз то могу, бар на тренутак, да осете срећу и да се сматрају живим. Људи који властити живот стављају на коцку да би егзистирали, којима рескир постаје начин живљења, а самим тим који ни у љубавним односима не могу без додатног узбуђења. Зато вођени својим нагонима, а не разумом, ступају у разне недозвољене „емотивне комбинације“ из којих не може ништа добро да се „роди“. Постављају се питања где су границе пристојности, оданости, верности и шта је оно што треба човеку да се деси да би схватио да не може и у стварном животу да се вози по зиду смрти, као и до када ћемо бити робови мушко-женских предрасуда.

„... Е, тај фамозни менталитет! Вујаклија га овако дефинише: „Целокупно духовно устројство – начин мишљења, схватања, склоности, расположења и др. – једног човека, друштвеног реда, поколења итд., духовно стање, духовна настројеност.“ Све то ја управо схватам тако како Вујаклија објашњава. Далеко сам, наравно, од уверења да сам успео менталитет да опишем. Али, ја мислим да једну средину, један народ, једну епоху, човечанство нико боље од културе и уметности не може идентификовати. (...) И мислио сам: ко прочита моје драме, много ће му јасније бити ко смо ми у ствари... Код мене, нема негативних јунака, односно има негативних јунака, али нема јунака које ја мрзим, које презирем. Да ствар сасвим приближим. Кад идем код своје тетке у болницу, ја откријем да је болничарка према њој ужасно нехумана. И прва моја реакција је, пошто сам у афекту, да свом другу, професору, кажем како он држи једно ђубре. Али, онда покушавам да се охладим и да објасним себи појаву. Сад говорим као писац. Она живи на Петловом брду, каваљер је зеза, изгледа да ништа неће бити од венчања, сваки дан аутобусом путује два сата до болнице, два сата од болнице, плата јој је бедна... Испостави се да су сви према њој нехумани, а ја очекујем да она буде хумана према мојој тетки. Тако ја покушавам да мане свог народа, оне најгоре особине на неки начин објасним и да, објашњавајући, тражим неки бољи пут... Још једну ствар морам рећи: човека не смемо потцењивати, али ни прецењивати. Човек има своје анимално биће, не треба се много играти с њим. Ко пусти звер из човека, тај је велики злочинац. Тај је велики ђаво. Дуго живим па сам видео... Видео сам мале, скромне, добре људе који у неким страшним, грозним временима постану монструми, убице. Ја сад не знам ко је ко поред мене... Два пута сам већ то доживео: једанпут у рату, други пут на Голом отоку. Не би нас много требало изазивати да почнемо да једемо руком, да отимамо, да ударамо – да дигнемо руке од салвете, од тањира, од кашике. Знам како то изгледа. Не треба руже гајити у подруму и заливати их врућом водом да бисмо видели колико су оне отпорне. Зна се шта с ружама треба радити. Хоће врло брзо ружа да подивља. Хоће човек да подивља... “

Александар Поповић, део интервјуа из 1993. године.