На конференцији за медије у Књажевско-српском театру селекторка Бранислава Илић представила селекцију 16. Јоакимфеста.
[blockquote cite="Бранислава Илић, 26.8.2021."]16. Јоакимфест 2021.
ЖИВОТ ПОСЛЕ
(тридесет година после)
Затворена позоришта, немогућност путовања, непознат буџет, неизвесно одржавање фестивала услед пандемије ковида 19... све су то околности са којима се сусрећу сви селектори који покушавају да осмисле концепт за неки од многобројних јесењих позоришних фестивала. „У позоришту је све могуће“, добар део нас и даље у то верује, али како у толикој неизвесности, пројектовати и осмислити концепт који би требало да носи и потенцијал високог степена остварљивости? А драматуршко питање у овим околностима, било би, постоји ли тема која је у стању да на сцени „надигра“ корона вирус и његову доминацију у нашим животима? Можемо ли још увек да замислимо живот после короне?
Моја прва одлука била је да нећу узимати наменски прављене представа на тему вируса. Друга одлука везана је за просторно одређење да све представе буду са простора бивше Југославије. Из два разлога. Први је тај, да су се на овом простору, за разлику о неких других, уз сва ограничења и проблеме, представе ипак и радиле и играле. Други, за мене значајнији разлог, је тај да је тачно пре 30 година започео распад некад заједничке државе. И да предухитрим све антијугословене и разочарам југоносталгичаре, Југославија није тема моје селекције. Тридесет година је довољно дуг период да скенирамо овај простор кроз теме којима се театри али и неки нови млади позоришни људи баве. Живот после је мој интимни, субјективни поглед на овај простор и театар, 30 година после. Може ли позоришни фестивал да исприча причу? Одговор на ово питање крагујевачка публика тражиће у следећим представама:
1. Употреба човека – по роману Александра Тишме у драматизацији Федора
Шилија, и у режији Бориса Лијешевића / копродукција Нови Тврђава театар, Град
театар Будва / Новосадско позориште (Újvidéki Színház) и East West Centеr из
Сарајева
2. Наш магацин (Наше складишче) – Тјаше Мислеј, режија Матеја Кокол /
Прешерново гледалишче из Крања (Словенија)
3. Као да крај није ни сасвим близу - Маје Пелевић, режија Никола Завишић /Битеф театар
4. Само глас - Нина Плавањац, режија Марјан Нећак / Македонски народен
театар из Скопља (Северна Македонија)
5. Блудни дани куратог Џонија – роман Филипа Грујића, у драматизацији Димитрија
Коканова, режија Јована Томић / Новосадско позориште (Újvidéki Színház)
6. И коње убијају зар не – по роману Хонора Мекоја, драматизација и режија
Мартин Кочовски / Македонски народен театар –Битола (Северна Македонија)
- снимак представе
7. Седам страхова – по роману Селведина Авдића у драматизацији Емине
Омеровић и Селме Спахић, режија Селма Спахић/ Босанско народно позориште
Зеница у копродукцији са 20. Фестивалом босанскохерцеговачке драме, Зеница 2021.(Босна и Херцеговина)
Овај избор би био потпунији у концепцијском заокружењу селекције да су у њему још две представе: Мој муж, Румене Бужуровске у режији Иване Ђилас/Словенског народног гледалишча из Љубљане и Теорија завјере, ауторски пројекат Филипа Јурјевића, Марина Лисјак и Марине Пејновић / Сатиричног казалишта Керемпух из Загреба.
Јоакимфест је фестивал који је у свим својим селекцијама током ових 15 година, водио рачуна да поред афирмисаних аутора пружи шансу и новим младим људима. Мислим да ту традицију нисам изневерила. По први пут на овом фестивалу су: Тјаша Мислеј и Матеја Кокол које нам представом Наш магацин на духовит начин приближавају више но актуелну и болну тему експлоатисања женске радне снаге у магацину једног хипермаркета. Млада драмска списатељица Нина Плавањац, супротно томе, бави се јаком женом, глумицом, коју усамљеност присиљава да се суочи са својом рањивошћу али и да пронађе довољно снаге да се супротстави туђој манипулацији. Композитор и редитељ Марјан Нећак је управо у тексту Само глас, ове младе ауторке пронашао инспирацију за своје музичко сценско истраживање. Филип Грујић, млади драмски и прозни писац, који је такође први пут на Јоакимфесту, је свој роман првенац Блудни дани куратог Џонија дао у руке исто тако младом али већ уиграном, редитељско-драматуршком двојцу, Јовани Томоћ и Димитрију Коканову, који су са сјајном ауторском екипом направили сценски изузетно атрактивну и духовиту представу. Кад смо већ код опробаних редитељско драматуршких двојаца, у њих се могу убројати и Маја Пелевић и Никола Завишић. У интерактивној аудио-визуелној инсталацији Као да крај није ни сасвим близу у којој може да учествује само петоро људи, користећи само глас, позивају малобројну публику на измештање из овог света у дигиталну реалност у покушају промишљања неких нових облика суживота и заједништва човека и машине. Питање које ауторски тим, поставља је да ли је данас, у самоћи и изолацији, у искривљеним перцепцијама реалности, могуће више него икад градити нове облике заједништва?
Искусни редитељско-драматуршки тандем, Борис Лијешевић и Федор Шили, познати су по томе да воли да се хватају у коштац са озбиљним и тешким књижевним изазовима. Овог пута долазе са сјајном драматизацијом антологијског романа Употреба човека, Александра Тишме, о трагичној судбини људи у рату, судбини неколико породица које су живеле пре, за време и након Другог светског рата. Представа која нас упозорава на то да ратна психологија лако и брзо човека претвара у робу, у материјал за спровођење туђих намера.
Босанско народно позориште из Зенице и редитељка Селма Спахић, су на Јоакимфесту били увек добро прихваћени и награђивани. Селведину Авдићу, једном из плејаде сјајних босанскохерцеговачких писаца који последњих година привлаче све већу пажњу читалачке публике у региону и шире, ово је друга сарадња са редитељком у позоришту у Зеници. Прва је била на сјајној представи Моја фабрика. Као неко ко осећа огромно поштовање за театре који се на својим сценама баве темама своје заједнице, представу о догађајима у току ратних дешавања у Зеници, Седам страхова, сматрам невероватно храбрим чином и значајном представом како у позоришном смислу, тако и грађанском.
Претходних годину и по дана, у Србији смо често слушали од позоришних људи како снимак позоришне представе не може никако да замени живу представу иако то нико није ни доводио у питање. У тренутку када су позоришта у Македонији била затворена месецима, у Македонском народном театру у Битољу, урађена је онлајн премијера представе по тексту Хонора Мекоја И коње убијају зар не у режији Мартина Кочовског. Редитеља, добро познатог, крагујевачкој публици. Мартин Кочовски је интелигентно и драматуршки вешто у онлине пренос представе уписао, укључио и контекст затвореног театра, празну сале, дистанце медју људим у техници, око сцене и на сцени. На тај начин је драматуршки испреплео фикцију са сцене са документарношћу ситуације у којој је позоришту забрањено да игра представе. Колико год да се ова представа уживо игра у позориштима и на фестивалима, никада неће имати тај сегмент документарног записа и сведочења једног тренутка, какав има снимак.
Ово је седам представа које ће својим темама, сценским промишљањем и естетиком, надам се, испричати причу живот после и успети, опет се надам, да надиграју корону.
[/blockquote]
ЖИРИ 16. ЈОАКИМФЕСТА 2021
НАДА КОКОТОВИЋ – редитељка и кореографкиња (председница жирија)
ЈАСМИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ – глумица
РАДМИЛА ПЕТРОВИЋ – песникиња
