Друштво са неизграђеним моралним и естетичким вредностима, као што је наше, промовише снобизам као замену за стварни успех и личну срећу. Генерације и генерације уметника, нарочито глумаца, чаме у кругу двојке читав свој век, остајући на маргинама позоришне уметности, све из страха да их свевидеће око телевизије и филмски редитељи на гласу ван овог круга неће приметити.
Обилажење редакција које производе играни програм, спуштање до читања временске прогнозе, неуроза која чини од њих неупотребљиве ликове за уметност, понижавање сваке врсте, последица су траума из детињства наших уметника, који прижељкују механику естраде и велику гледаност палп програма.
Срећом, има, иако не много, и другачијих примера. Тачно је да су многа позоришта ван Београда осуђена на чамотињу и ресавску школу, играјући оно што су велеградске звери већ одиграле, демистификовале и детронизирале.Тада, обично, неко од београдских редитељских имена (има их само неколико, који се врте у круг, и врло су скупи) узму тај текст и поставе га на сцену театра у унутрашњости (провинција је, сматрам, духовна, а не географска карактеристика), предузимајући, често, поступак кога би се овде стидели. За јевтин успех.
Без наде да ће се ускоро нешто на боље променити, јер Министарство културе и естаблишмент само трубе о деметрополизацији уметности, нарочито у предвечерје избора, главна лова из буџета иде, наравно, велеградским славним кућама, започињем ову причу невеселим уводом, да бих поменула уметника, глумца, стварну звезду српског глумишта, иначе познатог по великанима, којих се не би, а и није, стидело ни европско позориште.
Говорим о Мирку Бабићу, данас нашем тв лицу, популарном Драгојлу из гледане тв серије Село гори, а баба се чешља, Радоша Бајића.
Они који не гледају представе Књажевско-српског театра у Крагујевцу, најстарије позоришне куће у нас (основао га је Књаз Милош, 1835. и поставио Јоакима Вујића, оца српског театра, за директора) не знају шта још све уме и може Мирко Бабић. Завршивши Академију за позориште, филм, радио и телевизију (данас ФДУ), Бабић се, упркос молбама овдашњих директора позоришта, вратио у Крагујевац, и тамо остао следећих четрдесет година свог уметничког трајања, играјући највећи репертоар, радећи са великим редитељима, гостујући у популарним медијима, задовољан, благородан, скроман и радан, као мало који великан код нас.
Пишући Монографију о Мирку Бабићу, која је саставни део Награде за животно дело драмског уметника, Статуете Јоакима Вујића, сусрела сам се са глумачком каријером која је стално била у успону, где је њено средиште велика улога Шекспировог Краља Лира (снимили смо је, срећом, у Тв театру), или Брехтовог Галилеја, а њих следи много, много улога најразличитијих жанрова, великог дијапазона осећања.
Монографију о Мирку Бабићу промовисаћемо у Галерији РТС-а, 24. марта, у 12 сати.
Један од најпопуларнијих ликова данас у нашем серијском програмима, Мирко Бабић, наћи ће се, надам се, окружен и окуражен у својој (могућој) мисији класићима, Аљошом Вучковићем, Пеђом Стојановићем, земљакињом и пријатељицом из младих дана, Горицом Поповић, редитељима Небојшом Брадићем, Радошем Бајићем, Славенком Салетовићем, својим колегама из Село гори..., најпре сестром близнакињом, Љиљаном Стјепановић, театролозима, критичарима, људима који поштују и афирмишу његово велико и значајно дело, а писали су у Монографији.
А радознала публика ће, из књиге коју је објавио Књажевско-српски театар у Крагујевцу, који зналачки и велеградски води редитељ Драган Јаковљевић, сазнати, сигурна сам, изненађена, колико је великих улога имао Мирко Бабић не само у свом матичном театру, него и на другим српским сценама, а онда на филму, и, нарочито, на телевизији, која га, јасно је, прати у стопу у његовом трајању. У Монографији су и два диска, један са снимком Краља Лира, други са мноштвом инсерата из Бабићевог глумачког рада.
Како је погрешно веровање младих глумаца да је холивудски Sanset bulevar само у центру Београда!
Најзад, морам да поручим читаоцима нашег блога, као што сам и читаоцима моје књиге о Мирку Бабићу, да одавно нисам била дирнута неком драмском сценом (а позориште је, овако, или онако, читав мој живот) као онда када је Председник бануо на снимање тв серије Село гори, а баба се чешља. Мирко Бабић се, као Драгојло, поздравио са њим, извињавајући се што му смета, својом познатом репликом из серије. Присагнут, са качкетићем на глави, дебелим наочарима, добротом, искреношћу, а са познатом иронијом овог тла, подсетио ме је на највеће филмове италијанског неореализма, на онај зрак сунца из Чуда у Милану, када се гомила сиротиње тиска под њим, да је угреје и обасја.
Кад је Драгојло протресао Председнику руку, као да се цела Србија, погнута, измршавела, обневидела, а духовита, поздравила, извињавајући се, с њим.
Треба гледати напред, драги студенти, глумци, талентовани свете који чамиш у неколико велеградских квадратних километара! Таленат се (као ни љубав, ни кашаљ) не може сакрити, нити се до славе долази нашим посусталим путевима!
Мирко Бабић је доказ да су чуда могућна, и ван светлости велеграда.
Драгана Бошковић, драматург, театролог, позоришни критичар, драмски писац, професор драматургије. Уредница ТВ театра и других драмских садржаја у Драмском програму РТС-а.
