Дана 06. 12. 2025. године, у објекту познатом као Књажевско-српски театар у Крагујевцу, извршено је премијерно извођење представе под називом СЛУЧАЈНА СМРТ ЈЕДНОГ АНАРХИСТЕ. Том приликом нису забележени инциденти, осим повременог неконтролисаног смеха публике.

Током истраге је утврђено следеће: аутори и извођачи наведеног сценског случаја изјавили су, под моралном (али не и кривичном) одговорношћу, да је предметна представа настала на основу истинитих догађаја од 16. 12. 1969. године које је, како се сумња, у уметничку форму преточио Дарио Фо, лице од раније познато полицији. У архиви Миланске полиције из 1970. године пронађени су материјални докази који потврђују да се радња комада заснива на „случајној смрти” једног младог анархисте, Ђузепеа Пинелија, који је том приликом изненада и без најаве испао кроз прозор.

Редитељ представе, до сада непознат полицијским органима, дао је изјаву да је комад фокусиран на тадашњи криминално-коруптивни полицијски апарат Италије и да није желео да овај комад додатно осавремењује. Драматуршкиња овог позоришног случаја, такође непозната полицијским органима, оптужена је за револуционарне изјаве док је причала о времену у којем је Дарио Фо написао комад: „У свету у коме је корупција правило, а не изузетак, а народ, гурнут у ред за социјалну помоћ, излази на улице тражећи своја права, и у коме се полиција наоружава против свог народа, тешко да ће се разоружавање десити гласачким кутијама“. Ипак, скинула је оптужницу са себе приложивши доказе да је то директан цитат Фоове драме.

За све наводе о забавном, брзом и узбудљивом раду на представи нису постојали сведоци, те се њихова изјава не узима као валидна. Учесници овог позоришног случаја тврде да за време припремног поступка нико није био животно угрожен, осим неколико елемената реквизите и стрпљења инспицијента.

На крају, сви актери овог позоришног случаја изјавили су да је свака сличност представе са актуелним догађајима искључиво случајна.

Дарио Фо (1926–2016), био је италијански драмски писац, редитељ, глумац и сатиричар. Током своје богате каријере написао је преко 70 драма, а његово дело је препознатљиво по отвореној критици организованог криминала, политичке корупције и доктрине католичке цркве.

У свом драмском делу користио је методе ренесансне комедије дел арте, ослањајући се на импровизацију и политичку сатиру. Заједно са супругом, глумицом Франком Раме, основао је позоришну трупу која је почивала на левичарским идејама и изводила представе на јавним местима, фабрикама, обраћајући се директно радничкој класи. Због своје гласне критике и субверзивног хумора стекао је култни статус али је често трпео тортуру и прогон политичких структура. Ипак, остао је политички активан и посвећен позоришту до краја свог живота.

Нобелов комитет му је 1997. доделио најпрестижнију награду за књижевност и признање уз образложење да је „у најбољој традицији средњовековних комедијаша шибао власт и враћао достојанство пониженима“.

Ђорђе Нешовић је дипломирао основне студије позоришне и радио режије на Факултету драмских уметности у Београду у класи ред. проф. Иване Вујић и др ум. Снежане Тришић, док је мастер студије завршио под менторством Кокана Младеновића. Студент је докторских уметничких студија на том факултету.

Режирао је представе: Режим исцељења (Тања Шљивар, Атеље 212, Београд), Све добре барбике (по роману Катарине Митровић, Хартефакт, Београд), Ефекат (Луси Пребл, НП „Тоша Јовановић“, Зрењанин), Мишја грозница (Александар Поповић, Српско народно позориште, Нови Сад), Џорџ Каплан (Фредерик Зонтаг, Словенско народно позориште Нова Горица) и Уображени болесник (Ж. Б. П. Молијер, Књажевско-српски театар, Крагујевац). Током студирања режирао је представе Тамо где певају (Филип Грујић), Lux in Tenebris (Бертолт Брехт), Лола Монтез (Слободан Обрадовић).

Асистирао је Милошу Лолићу на представи Каспар (Петер Хандке, Југословенско драмско позориште), као и Марку Ђорђевићу на филму За данас толико. Учествовао је на бројним фестивалима и радионицама, у земљи и иностранству.

Од децембра 2024. године обавља функцију  уметничког директора Књажевско-српског театра у Крагујевцу.

Добитник је награде „Др Хуго Клајн“ за најбољег студента позоришне режије у својој генерацији.