Инспицијент: Никола Стевовић
Шеф технике: Ненад Милорадовић
Светло: Саша Радивојевић
Тон: Добрица Андрић
Шминка: Марија Курћубић
Кројачки радови: Мирјана Допуђа
Гардероба: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Декоратери: Владисав Бркић, Зоран Стевановић, Страхиња Ђорђевић
Реквизита: Саша Ђорђевић, Марија Вујичић
Столарски радови: Зоран Јокановић

Дизајн плаката и програма: Милена Вучковић
Фотографија: Ненад Борисављевић

Продукција: Књажевско-српски театар

Директор: Младен Кнежевић


Премијера: 29. октобар 2022. године

Сезона 2022/23.

Јелена Кајго рођена је у Београду, где је дипломирала Драматургију на Академији уметности 2004. године, и магистрирала на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности 2010.

Њене драме извођене су у Народном позоришту у Београду, Народном позоришту у Скопљу, Here Art позоришту у Њујорку, Атељу 212, Народном позоришту у Зрењанину, Народном позоришту у Ужицу…, а јавна читања организована су у Бечу, (Schauspielhaus Theatre), Минску, (National Theatre), Лидсу, (West Yorkshire Playhouse), Њујорку, (The New Group), Лондону, (Gate Theatre), Букурешту (Odeon Theatre)…

Са комадом Интимус учествовала је на радионици за драмске писце у позоришту Royal National Theatre у Лондону.
Комад Реалисти у режији Иана Моргана номинован је за награду New York Inovative Theatre Award за 2013. годину.

Издавчка кућа ЛОМ објавила је 2014. године књигу ДРАМЕ (Фантоми, Интимус, Реалисти, Невидљиви људи), Јелене Кајго, а 2018. године објавила је и њен роман Мале смрти.

Од 2009. до 2013. године била је на позицији директорке Битеф театра и Битеф фестивала.

Комад Илда Гершнер је базиран на истинитој причи из Другог светског рата. То је прича о две жене које су четири године делиле исто име. Име које је једној од њих спасило живот.
Комад говори не само о страдању и преживљавању људи у страшним временима ратног лудила, већ и о људима који су под ризиком губљења сопственог живота, помагали другима. То је универзална прича о потреби да се одупремо злу. Прича која се може применити на било које време и било коју земљу. Прича о храбрости.

Илда Гершнер Јелене Кајго је драма о преживљавању упркос великом и несагледивом злу, драма о интимном супротстављању том злу и борби против њега. Често се поставља питање има ли појединац икакву моћ пред лицем великих историјских дешавања, попут ратова, или је његова егзистенција осуђена да нестане као прах под жрвњем колективне судбине. Јелена Кајго овом драмом доказује оно што нас одавно уче разне религије и духовне дисциплине – да је човекова снага у његовом уму, у његовој вери да ће живот ипак победити бесмисао и смрт и да танка ивица по којој човек хода није она између живота и смрти већ између вере у боље сутра и суноврата у амбис безнађа. Хероина ове драме, бечка Јеврејка Марија Вајцман, не губи наду и веру у свој опстанак, ни када јој читаву породицу одведу у логор смрти, ни када под лажним идентитетом, који јој је пружила пријатељица Аустријанка, одлази у само срце таме, нацистички Минхен, не би ли се баш тамо, где је нико не зна, сакрила зарађујући за живот као болничарка, под лажним, аријевским именом Илда Гершнер.

Кајго пише језгровиту, густу, нераспричану драму и тиме у потпуности избегава замку сентименталности. Режији то омогућава стварање форме у којој постоји константан саспенс, живот главне јунакиње је потрошна роба у универзуму ратне окрутности и сваки следећи догађај, сваки нови лик, сваки нови обрт доноси потенцијалну животну опасност. Домишљатост којом се Марија Вајцман, алиас Илда Гершнер, носи са тим недаћама даје могућност за трилерску инсценацију. С друге стране овај текст евоцира драме немачког експресионизма јер у себи носи основни сукоб који су поменуте драме обрађивале – сукоб између крхког појединца и дијаболичне, кошмарном сну сличне стварности  која покушава тог појединца да „прогута”, „смрви”. Како драмски динамизам Илде Гершнер извире из брзе смене ситуација и ликова  тако поетичност извире из поменутог метасукоба. Покушао сам да та експресионистичка поетичност ове драме буде окосница моје редитељске инсценације.

У овом комаду постоји још једна хероина и то је права Илда Гершнер. На неки начин ово је драма о две Илде, оној правој и оној којој је лажно представљање под тим именом спасило живот. Пратећи повремено, кроз драмске монологе, причу и те „праве“ Илде добијамо увид у ону посебно битну судбину – судбину доброг човека у времену зла. Иако је Илда на почетку наивна идеалисткиња, која са лакоћом одлучује да помогне другарици Јеврејки, кроз ток комада дочарано је сазревање ове идеалистичне младости у зрелу одлучност да се отпор колективном злу мора наставити. Иза идеализма и исхитрености једне чисте душе помаља се јасна свест о битности чина који је учињен али и о његовој недовољности у контексту зла које је почињено толиким људима само зато што су Јевреји. Кроз ово интимно сазревање ми заправо посматрамо генезу једне духовне и интелектуалне опредељености за добро које је у толикој мери помогло у денацификацији послератне Немачке и Аустрије. У светлу судбине екс-југословенских простора, и наслеђа ратова деведесетих, ова наизглед споредна прича драме Илда Гершнер даје комаду посебну дубину.

- Стеван Бодрожа

Рођен је 1978. године у Београду. Завршио је Позоришну режију на Факултету драмских уметности у свом родном граду. Више од двадесет година професионално је активан на позоришним сценама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Аустрији. Радио је у Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Народном позоришту у Београду, Атељеу 212, Малом позоришту „Душко Радовић“, Драми и опери „Мадленианум“, Црногорском народном позоришту, Мостарском театру младих, Босанском народном позоришту у Зеници, театру Nestroyhof-Hamakom и Hundsturm театру у Бечу, Народном позоришту Пирот, Народном позоришту Ниш, Народном позоришту Шабац, Народном позоришту Кикинда, Пулс театру, Регионалном позоришту Нови Пазар, као и у низ других позоришта. Девет година предавао је на Факултету драмских уметности у Београду.

Режирао је текстове значајних класичних као и савремених писаца. Неке од драма које је поставио на сцену су: Медеја, материјал Хајнера Милера, Прометеј у оковима Есхила, Ифигенијина смрт у Аулиди Еурипида, Учене жене Молијера, Госпа од мора и Кад се ми мртви пробудимо Ибзена, минијатуре Самјуела Бекета ....

Од савремених текстова режирао је драму Господин Филипа Лолеа, Лице од пламена Мариуса фон Мајенбурга, Мали Геза Јаноша Хаја, У самоћи памучних поља Бернар Мари Колтеса, Ласице Бојане Мијовић, о.REAST IN PEACE Јетона Незираја, Млијеко у праху Драгане Трипковић, Пупољци Сање Домазет (по мотивима поезије Васка Попе), Смећарник Косте Пешевског, Окамењено море Велимира Лукића, Наши преци, једите са нама Горана Миленковића и многе друге. Са својим представа учестовао је на многобројним фестивалима од којих су најзначајнији: Фестивал „Јоаким Вујић“, МЕСС, Битеф фестивал, Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, Фестивал босанско-херцеговачке драме, Бијенале црногорског театра... Двоструки је добитник награде за режију на Фестивалу „Јоаким Вујић“, а једанпут на Фестивалу савремене босанско-херцеговчке драме. Награду за режију добио је и на Фестивалу праизведби у Алексинцу.

Остварио је запажену сарадњу са Установом културе „Вук Стефановић Караџић“ и то на представама Casa Novak Тамаре Бијелић, Трамвај звани самоћа (омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Маше Радић и Неде Гојковић), Трезнилиште (по мотивима драма Мурлин Мурло, Бајка о мртвој царевој кћери и Праћка Николаја Кољаде), "... и остали" (такође омнибус из пера Мине Ћирић, Галине Максимовић, Неде Гојковић и Маше Радић) и Код шејтана или једна добра жена Сање Савић. У последњих неколико година интензивно сарађује са позориштима централне Србије, члановима Заједнице професионалних позоришта Србије. У Београду је својевремено учестовао у оснивању Пароброд театра.

Живи, углавном, у Београду.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Страх и нада Илде Гершнер, пише Драгана Бошковић, Новости, 1. јун 2023.