БОРИСЛАВ ПЕКИЋ (Подгорица, 4. II 1930 – Лондон, 2. VII 1992) један је од најзначајнијих европских, југословенских и српских књижевника ХХ века. Од 1945. живео је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. Од 1948. до 1953. је био на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ. Био је осуђен на 15 година строгог затвора, али је 1953. помилован.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета.
Од 1958. до 1964. радио је као драматург и сценариста у филмској индустрији. Према његовом сценарију снимљен је филм Дан четрнаести који је представљао Југославију 1961. на филмском фестивалу у Кану.
Првим романом Време чуда (1965) изазвао је велико интересовање широке читалачке јавности. Од 1971. живео је и радио у Лондону. Наредним књигама сврстао се у водеће и најплодније југословенске писце. За роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) добија НИН-ову награду, сотија Како упокојити вампира (1977) доноси му Прву награду Удружених издавача, а фантасмагорија Златно руно у 7 томова (1978-1986) доноси му Његошеву награду (1987). Награду године за научну фантастику добија 1985. за роман 1999. За епос Атлантида 1988. добија Горанову награду. Крајем 1984, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. За други том Година које су појели скакавци добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“ (1989). За Нова писма из туђине добија награду Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“ (1989) а за Последња писма из туђине годишњу награду Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање (1991). Почасну награду издавача БИГЗ добија постхумно за есејистичку прозу Сентиментална повест британског царства (1993).
Аутор је око 30 драмских дела емитованих и играних на нашим и страним радио и ТВ станицама и позоришним сценама. Добио је Награду за комедију године на Стеријином позорју за Генерале или сродство по оружју (1972), Прву награду Радио Загреба за 186. степеник (1986) и Прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за драму Како забављати господина Мартина (1990).
Добитник је и бројних других награда и признања. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.
Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан САНУ од 1985, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије.