У представи учествује Градски дечји хор Мали лицеум под руководством Весне Јевтић и Бранка Митића. Наступају чланице хора: Зоја Аврамовић, Уна Арнаут, Ђурђа Видовић, Марија Вранић, Јована Ђуровић, Катарина Јовић, Тамара Јовић, Сташа Лазић, Ана Митић, Анђела Никезић и Нађа Савић.


Инспицијент: Никола Стевовић
Шеф технике: Саша Ђорђевић
Светло: Саша Радивојевић
Тон: Добрица Андрић
Шминка: Марија Курћубић
Кројачки радови: Мирјана Допуђа
Гардероба: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Декоратери: Владислав Бркић, Зоран Стевановић, Страхиња Ђорђевић
Реквизита: Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Столарски радови: Зоран Јокановић
Дизајн плаката и програма: Милена Вучковић

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ (Подгорица, 4. II 1930 – Лондон, 2. VII 1992) један је од најзначајнијих европских, југословенских и српских књижевника ХХ века. Од 1945. живео је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. Од 1948. до 1953. је био на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ. Био је осуђен на 15 година строгог затвора, али је 1953. помилован.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета.

Од 1958. до 1964. радио је као драматург и сценариста у филмској индустрији. Према његовом сценарију снимљен је филм Дан четрнаести који је представљао Југославију 1961. на филмском фестивалу у Кану.
Првим романом Време чуда (1965) изазвао је велико интересовање широке читалачке јавности. Од 1971. живео је и радио у Лондону. Наредним књигама сврстао се у водеће и најплодније југословенске писце. За роман Ходочашће Арсенија Његована (1970) добија НИН-ову награду, сотија Како упокојити вампира (1977) доноси му Прву награду Удружених издавача, а фантасмагорија Златно руно у 7 томова (1978-1986) доноси му Његошеву награду (1987). Награду године за научну фантастику добија 1985. за роман 1999. За епос Атлантида 1988. добија Горанову награду. Крајем 1984, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. За други том Година које су појели скакавци добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“ (1989). За Нова писма из туђине добија награду Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“ (1989) а за Последња писма из туђине годишњу награду Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање (1991). Почасну награду издавача БИГЗ добија постхумно за есејистичку прозу Сентиментална повест британског царства (1993).
Аутор је око 30 драмских дела емитованих и играних на нашим и страним радио и ТВ станицама и позоришним сценама. Добио је Награду за комедију године на Стеријином позорју за Генерале или сродство по оружју (1972), Прву награду Радио Загреба за 186. степеник (1986) и Прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за драму Како забављати господина Мартина (1990).
Добитник је и бројних других награда и признања. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.
Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан САНУ од 1985, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије.

Марко Мисирача је рођен 1985. године у Прилепу. Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је у Београдском драмском позоришту, Атељеу 212, Звездара театру, Позоришту „Славија“ у Београду, Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, Народном позоришту у Сарајеву, Босанском народном позоришту у Зеници, Позоришту Приједор. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је представе Човек, звер и врлина Л. Пирандела, Јелисаветини љубавни јади због молера М. Јелића, Башта сљезове боје Б. Ћопића, Отац А. Стриндберга и Блитва и кромпир З. Егрешија. Режирао је драмску поему Игре бројева М. Демића изведену на Великом школском часу у Шумарицама. Награђиван је за режију на Сусретима позоришта/казалишта БиХ у Брчком, Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу и Театар фесту у Добоју.