Сценограф: Борис Максимовић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Сценски покрет: Нела Антоновић
Лектор: Андријана Виденовић
Видео рад: Вук Спасић
Извођач сликарских радова: Ана Колбјанова
Асистент сценографа: Саша Ђорђевић

Премијера: 10. март 2018. године
Сезона: 2017/18.

Рођен 1979. године у Крагујевцу.

Студирао је медицину, уписао трећу годину Правног факултета, а онда дипломирао Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду.
За текст драме Само не у Швајцарску (изведен под називом Швајцарска у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци 2017. године у режији Милана Нешковића) добио је Награду „Слободан Селенић“, а за драму Радничка хроника Стеријину награду на конкурсу за оригинални домаћи драмски текст. Представа Радничка хроника Народног позоришта Републике Српске (премијерно изведена 2010. у режији Ане Ђорђевић) освојила је бројне награде и признања на домаћим и иностраним гостовањима и фестивалима.
По његовим текстовима изведено је неколико радио-драма и радио-минијатура. Сценариста је више дугометражних играних филмова у настајању и неколико популарних телевизијских серија.
Издао је збирку кратких прича Серијски самоубица (Јефимија, 2000) и роман Ништа (Геопоетика, 2013).

Стално запослен у Југословенској кинотеци.

У крагујевачком театру изведен је његов текст Писати скалпелом 2006. године у режији Иване Кораксић.

Рођен 1957. године у Бањалуци.
Дипломирао је позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду 1981. године представом Партија ремија Доналда Ли Кобурна у Атељеу 212 у Београду.

Режирао више од 70 представа у позориштима у: Београду, Новом Саду, Нишу, Ужицу, Суботици, Крагујевцу, Лесковцу, Кикинди (Србија), Бањалуци, Сарајеву, Мостару, Тузли, Зеници (БиХ), Загребу, Дубровнику, Вараждину, Осијеку (Хрватска), Подгорици (Црна Гора), Скопљу, Битољу, Охриду (Македонија), Марибору, Цељу (Словенија), Старој Загори (Бугарска).
Значајније режије: Трен 2 А. Исаковића (СКЦ, Београд, 1983); Отац на службеном путу А. Сидрана (НП, Зеница, 1984); Велики бриљантни валцер Д. Јанчара (НП БК, Бањалука, 1985); Метастабилни граал Н. Прокића (СНГ, Марибор, 1987); Беснило Б. Пекића (БДП, Београд, 1988); Едмонд Д. Мемета (СЛГ, Цеље, 1990); Ђенерал Милан Недић С. Ковачевића (Звездара театар, Београд, 1992); Пигмалион Џ. Б. Шоа (НП, Београд, 1994); Породичне приче Б. Србљановић (НП РС, Бањалука, 2002); Виолиниста на крову Џ. Стајна и Џ. Бока (НП Битољ и Охридско лето, 2007); Малограђанска свадба Б. Брехта (НП, Тузла, 2008); Спашени Е. Бонда (БНП, Зеница, 2011).

Редовни је професор на Факултету уметности у Приштини-Звечану.
У крагујевачком театру режирао је представе Свети Георгије убива аждаху Д. Ковачевића (1987), Професионалац Д. Ковачевића (1990), Голубњача Ј. Радуловића (1990) и Осмех анђела Г. Михића (1996). Представе Свети Георгије убива аждаху и Голубњача учествовале су на бројним фестивалима и тријумфовале на Позоришним сусретима "Јоаким Вујић" (између осталих и Награде за најбољу режију).

БОЛНИ УМЕТНИЧКИ ЕПИЛОГ
О представи Двеста Књажевско-српског театра

Неуобичајена драмска представа Двеста, коју су приказали драматурзи (аутор Петар Михајловић и режисер Јовица Павић), глумачки ансамбл и остали творци из Књажевско-српског театра, уметничко је сведочење о породици која опстаје у различитим друштвеним системима и под разним властодршцима.
Драматизацији збиље пришли су аутори без предрасуда, истинито понирући укрштеном визуром у истости и другости, садашњицу и ондашњицу, нас и њих, до тамо, да би одговорили какви смо људи између онога што је било, што јесте и што ће бити. У представи Двеста драматурзи терминирају карактерологију рајана и динарида, чије се намере добра изврћу у зло, од коца до гнилих баштина и неке, још, (!) празне руке. У временску даљину упарађени су градитељи који се могу опазити као изругице, или „едуковање” као поган на наше разе неума, а још, лопатање као грађење, рушење или бацање дима и прашине, колико сами себи толико и омлађеним нараштајима од стране колона и политичара.
Али, упитаност драматурга о слободи, смислу живота, смрти и реда у трајању и сазревању „беле деце”, на сцени и украсу света, а окружене дрогом, развратом и државном принудом коју освајају и за коју се убијају они који се у представи показују као ишчашени или покајници, а у збиљи као ријалити припадници, овде и онамо, остаје за одгонетање.
Пет прича, од којих је свака драмски сказ, сведеним дијалозима, а јасних појмовних значења и у корелацији са радњом, испуњеном ефектима и музиком, игром и сценском целином, донела је уиграна екипа, чији су појединачни ликови костимима и шминком, уз коришћење сценских детаља и врло упечатљивих покрета, заумљених, зачудних и накарадних. Та искошеност ликова, социјалних слојева, ситуација, амбијената, доводи до јаких чулних надражаја, тешких емоција, болног размишљања и биолошког немира о одмаздама и смакнућима, због различитости у понашању и избору, или кајању за учињено или посведочено зло, тровања и деградације породице и друштва, што је повезало „густу” сцену и дворану, глумце и гледаоце: пажњом и игром трајања 160 минута.
А шта ће рећи деца кад аутор изостави наравоученије о добру и злу, она прерасту лепоту и нежност детињства, а не савладају зло у одраслима? У свим условима представа Двеста, ма колико тешка и потресна, надреална и ојачана имагинативним слојевитим сликама заслужује да буде на многим сценама, а има високе оцене гледалаца на овој (1835), у престоном граду коме је посвећена за два века опстајања.

Живота Пушкин Марковић