МАРКО МИСИРАЧА (Прилеп, 30. јун 1985) је дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2010. Асистирао у Југословенском драмском и Београдском драмском позоришту те на филму редитељима Дејану Мијачу, Ларију Запији, Горану Марковићу, Бобану Скерлићу, Дејану Зечевићу. Режирао у Атељеу 212, Звездара театру, Позоришту „Славија“ и Позоришту „Модерна гаража“ у Београду, Народном позоришту Републике Српске и Градском позоришту „Јазавац“ у Бањалуци, Позоришту Приједор у Приједору, Босанском народном позоришту у Зеници и Народном позоришту у Сарајеву.

Добитник је специјалне награде за адаптацију и режију „Дјелидбе“ Скендера Куленовића (Позориште Приједор) на Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу 2013. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је комаде „Човек, звер и врлина“ Луиђија Пирандела и „Јелисаветини љубавни јади због молера“ Милана Јелића.

СПЕЦИФИЧНО ЧИТАЊЕ ВРЛИНЕ
Драгана Бошковић, Вечерње новости, Београд, 6. март 2016.

„Башта сљезове боје“ је, у години Бранка Ћопића, изведена у Књажевско српском театру у Крагујевцу. Замишљена као представа за младе, која враћа веру у диван Ћопићев текст и подсећа на најлепше странице литературе написане на српском језику, умногоме је надишла ову намеру. Заслугом одличног редитеља, Марка Мисираче, и уиграног ансамбла крагујевачког театра, ова поетска метафора о детињству и сунчаним сећањима је постала занимљива сценска студија најтананијих психолошких мотива, који толико недостају савременом театру, склоном суровостима.

Бранка Ћопића је тумачио Милош Крстовић, врло сведено, емотивно, са очигледним сећањима на сопствено детињство. Дјед Раде /Миодраг Пејковић/ још једном је показао да уме да се носи са јаким сценским осећањима, а да не доспе у патетику. Лопова Саватија је Милић Јовановић, као увек, замислио као сеоско спадало који, припит, свашта говори, а, уствари, свака му је на месту. Здравко Малетић /Самарџија Петрак/, Мајка Соја /Ана Тодоровић Диало/, Стриц Ниџо /Ненад Вулевић/, Учитељица /Сања Матејић/, Наредник Мунижаба /Александар Милојевић/, Жандар /Никола Стевовић/, били су, у импресивној колективној игри, путоказ ка данас потпуно неочекиваном, емотивном и укорењеном свету, далеко од медијског спина и модерне друштвене и уметничке, па и позоришне манипулације.

Посебно треба истаћи гуливерску књижурину, сценографују Миливоја Штуловића и улогу малог Бранка, Николе Пејковића, који је свој задатак обавио спонтано и тачно.


БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Горана Баланчевић, Билтен 9. Фестивала представа за децу професионалних позоришта Србије „Мали Јоаким“, Грачаница, 14. новембар 2016.

У адаптацији чувеног аутобиографског дела Бранка Ћопића, ансамбл води гледаоце кроз бајковити, сентиментални, никад заборављени свет пишчевог детињства. Свет тврдоглавих, а племенитих стараца, брижне мајке и стрица, веселе, несташне деце, страшних жандара, строге учитељице и оданих пријатеља, главни јунак-наратор, одрасли Бранко Ћопић, представља кроз своју магичну исповест.

Редитељско решење свеприсутности наратора (кога одлично тумачи Милош Крстовић), његовог реаговања на догађаје којих се сећа, додатно појачава емоције. У сваком моменту када наратор шири руке и понекад запевуши заједно са својим јунацима, реч је о самој ауторовој поруци – да своје детињство жели да пригрли и бар кроз сновиђенске успомене поново оживи.
Сценографија Миливоја Штуловића, велика отворена, неисписана књига која доминира сценом, украшена понеким цветом и једноставним реквизитима, представља Ћопићев свет који га је инспирисао да пише и заувек му подарио јунаке које никада неће заборавити, када их већ једном усели у своју, вечну уметност.

Сама епоха приказана је кроз костиме Јелене Јањатовић, инспирисане фолклором, тадашњом ношњом Ћопићевог родног краја. Разлике у сталежу и занимању највише се огледају кроз костим, држање јунака и језик. Костим Учитељице је грађанског, европског кроја, црвене боје и контраст је осталим костимима; костими жандара, који свакако одударају и озбиљношћу и колоритом и материјалима, праве јасну разлику између власти и народа.
Музика Драгослава Танасковића, кроз кратке упечатљиве деонице и звукове, чаробно боји атомсферу целе представе.

Иако архаичан, језик јунака је питак, реплике поетичне и духовите, и јасно помажу ишчитавању карактера сваког лика и његове нарави. Занимљиво је што управо малог Бранка игра дечак, Никола Пејковић, који се савршено снашао у нимало једноставној улози.

Иако у изворном делу ликовима жена нису подарени посебан простор и карактеризација, у представи су ликови мајке Соје и учитељице драмски изграђени и интересантни. Мајка Соја, удовица, брижна, на моменте строга, нежно је представљена у изведби Ане Тодоровић Диало. Лик строге, накострешене и достојанствене сеоске учитељице, енергичном игром представила је Сања Матејић. Нежан, пун љубави и поверења, однос малог Бранка и дједа Рада, однос је са највише емотивног валера. Најкомплекснији и најинтригантнији је лик деде, кога маестрално тумачи Миодраг Пејковић – строг, тврдоглав, брижан, очаран сатом, предан породици, наизглед јак и чврст, а у души мек и сетан. Монолог дједа Рада који представља важан пункт, тачка је ослобођења, отварања душе. Сличан моменат примећује се и у сцени у којој након смрти вољеног деде мали Бранко разговара са великим Бранком – самим собом. Редитељско решење обрачунавања са сопственим болом, одлична је замисао. За разлику од тога како је Ћопић насликао свог стрица Ниџу – као пргавог, дрског бунтовника, у представи му је подарен другачији, опипљивији лик заштитника, спремног да се жртвује за породицу. У изведби Ненада Вулевића, стриц је оживео као знатно топлији лик. Најбољи пријатељи деде, Самарџија Петрак, кога својом игром, мудро и емотивно слика Здравко Малетић и лопов Саватије, весељак и добричина, кога одлично тумачи Милић Јовановић, изводе на сцену главне духове Ћопићевих снова и успомена. Као један од споредних, а препознатљивих сукоба, је страх обичног народа од власти. У изведби Александра Милојевића у улози наредника Мунижабе и Николе Стевовића, који тумачи лик жандара, власт је представљена као строга, а фамилијарна, као стално присутно биће, које може и да казни и да утеши оне које казна чека. На емотиван, живописан, поетичан начин, оживљене су сени детињства једног од најзначајнијих писаца, захваљујући представи „Башта сљезове боје“.