„Зар морају да се до смрти измуче два људска створа која су иначе тако добра и другима желе само добро?“

„Помисли како је живот био леп и какав је онда постао! Ти ниси хтела да буде тако, ја нисам хтео, а ипак се тако догодило. Ко, дакле, има толику моћ над животом?“

Између ове две реченице, ове две мисли, креће се Стриндбергов потресни драмски документ о тајнама и неухватљивости односа полова. Драмски сукоб у „Оцу“ је вечан, универзалан и ванвременски – сукоб две воље, очинства и материнства, мужа и жене, једног незадовољства против другог, неостварености једног против неостварености другог, мајке против оца, половине једног бића против половине другог – до неминовне и коначне пропасти. Стриндберг овде не подржава никог – сви ликови су подједнако трагични. Он констатује безизлазност ситуације и открива нам психолошке механизме који управљају животима Лауре и Капетана. Борба око Бертиног школовања и њеног будућег живота само је повод Стриндберговог похода у поноре људске психе: на сцени, споља гледано, видимо мужа и жену у свакодневној брачној размирици – затим изнутра, полако, спознајемо истинску унутарњу драму. Кључна реч која повезује све ликове ове драме је НЕСПОРАЗУМ – Капетана са Лауром, Лауре са Капетаном, Доктора и Лауре, Капетана и Дадиље, Доктора и Капетана, Пастора и Капетана итд. У општем обостраном неразумевању, једни ће другима нанети неизлечиве ране. А њихов его им неће дозволити да покушају да разумеју и спознају једни друге.

Враћање Стриндбергу враћање је суштини позоришног стварања – насупрот свакако потребном али можда у последње време предоминантном „друштвено-политички ангажованом театру“ у коме све мање има места за реализам, истинску емоцију и идентификацију гледаоца са оним што види на сцени. Верујемо да нећемо потценити позоришну публику уколико јој подаримо са сцене богате и слојевите међуљудске односе и тежње да се докуче тајне људске психе. Стриндбергов „Отац“ богат је и бременит значењима и самим тим – итекако ангажован и потребан данас и овде!