
ОТАЦ
Режија, адаптација и избор музике Марко Мисирача
УЛОГЕ
КАПЕТАН МИОДРАГ ПЕЈКОВИЋ
ЛАУРА, његова жена КАТАРИНА ЈАНКОВИЋ
БЕРТА, њихова кћи ЈОВАНА РАКИЋЕВИЋ, ТЕОДОРА ВУКОМАНОВИЋ*
ДОКТОР ЕСТЕРМАРК ЧЕДОМИР ШТАЈН
ПАСТОР САША ПИЛИПОВИЋ
МАРГАРЕТ, дадиља СЛАВИЦА РАДУЛОВИЋ
НЕЈЛ, војник БОГДАН МИЛОЈЕВИЋ
*Полазнице Драмског студија „Петар Пан“ из Крагујевца.
Премијера: 19. јануар 2019. године
Сезона 2018/19
ПРЕДСТАВА „ОТАЦ“ ЈЕ ИЗВЕДЕНА У КРАГУЈЕВАЧКОМ ТЕАТРУ У СЕЗОНИ 1973/74.
Лица: Капетан – Љубомир Ковачевић, Лаура – Љиљана Говедаровић, Берта – Владанка Пендић, Доктор Естермарк – Буда Јеремић, Пастор – Миодраг Марић, Маргарета – Милева Жикић, Нејд – Бранко Андрејевић, Хенри – Небојша Миловановић.
АУГУСТ СТРИНДБЕРГ (Стокхолм, 1849 – Стокхолм, 1912)
„Отац отелотвори модерну драму и у тој особености има нечег врло чудног. Врло необичног, јер се борба води између душа, то је борба мозгова а не битка мачевима чији су врхови отровани соком од јагода, као у Разбојницима. Данас Французи још траже формулу, али ја сам је нашао.“
Реч редитеља
„Зар морају да се до смрти измуче два људска створа која су иначе тако добра и другима желе само добро?“
„Помисли како је живот био леп и какав је онда постао! Ти ниси хтела да буде тако, ја нисам хтео, а ипак се тако догодило. Ко, дакле, има толику моћ над животом?“
Између ове две реченице, ове две мисли, креће се Стриндбергов потресни драмски документ о тајнама и неухватљивости односа полова. Драмски сукоб у „Оцу“ је вечан, универзалан и ванвременски – сукоб две воље, очинства и материнства, мужа и жене, једног незадовољства против другог, неостварености једног против неостварености другог, мајке против оца, половине једног бића против половине другог – до неминовне и коначне пропасти. Стриндберг овде не подржава никог – сви ликови су подједнако трагични. Он констатује безизлазност ситуације и открива нам психолошке механизме који управљају животима Лауре и Капетана. Борба око Бертиног школовања и њеног будућег живота само је повод Стриндберговог похода у поноре људске психе: на сцени, споља гледано, видимо мужа и жену у свакодневној брачној размирици – затим изнутра, полако, спознајемо истинску унутарњу драму. Кључна реч која повезује све ликове ове драме је НЕСПОРАЗУМ – Капетана са Лауром, Лауре са Капетаном, Доктора и Лауре, Капетана и Дадиље, Доктора и Капетана, Пастора и Капетана итд. У општем обостраном неразумевању, једни ће другима нанети неизлечиве ране. А њихов его им неће дозволити да покушају да разумеју и спознају једни друге.
Враћање Стриндбергу враћање је суштини позоришног стварања – насупрот свакако потребном али можда у последње време предоминантном „друштвено-политички ангажованом театру“ у коме све мање има места за реализам, истинску емоцију и идентификацију гледаоца са оним што види на сцени. Верујемо да нећемо потценити позоришну публику уколико јој подаримо са сцене богате и слојевите међуљудске односе и тежње да се докуче тајне људске психе. Стриндбергов „Отац“ богат је и бременит значењима и самим тим – итекако ангажован и потребан данас и овде!