Image

Башта сљезове боје

БРАНКО ЋОПИЋ

Режија Марко Мисирача

УЛОГЕ

ВЕЛИКИ БРАНКО Милош Крстовић
МАЛИ БРАНКО Никола Пејковић
ДЈЕД РАДЕ Миодраг Пејковић
САМАРЏИЈА ПЕТРАК Саша Пилиповић
ЛОПОВ САВАТИЈЕ Милић Јовановић
МАЈКА СОЈА Ана Тодоровић Диало
СТРИЦ НИЏО Ненад Вулевић
УЧИТЕЉИЦА Сања Матејић
НАРЕДНИК МУНИЖАБА Александар Милојевић
ЖАНДАР Младен Кнежевић

Премијера: 7. децембар 2015. године
Сезона: 2015/16.

Заслуге

Драматизација и режија Марко Мисирача
Сценографија Миливоје Штуловић
Костимографија Јелена Јањатовић
Музика Драгослав Танасковић
Лектор Радован Кнежевић
Сарадник за звучне ефекте Бранислав Пиповић
Вокал Јасмина Димитријевић

Суфлер Рада Јовановић
Инспицијент Никола Стевовић
Тон Добрица Андрић
Светло Никола Манић, Саша Радивојевић
Гардероба Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Шминка Марија Курцубић
Шеф сценске технике Саша Ђорђевић
Декоратери Драган Милошевић, Марко Недељковић, Влада Бркић
Реквизита Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Столар Зоран Јокановић
БРАНКО ЋОПИЋ (Хашани код Босанске Крупе, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је најомиљенији и највећи југословенски и српски дечији писац, песник, приповедач, романописац, драмски писац и сатиричар. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву приповетку у „Политици“ објавио је 1936. године. Његова дела превођена су на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Био је носилац „Партизанске споменице“. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду у 69. години живота.
Библиографија (избор): Под Грмечом (приповетке, 1938), Борци и бјегунци (приповетке, 1939), У свијету лептирова и медвједа (приче за децу, 1940), Огњено рађање Домовине (песме, 1944), Роса на бајонетима (приповетке, 1946), Јежева кућица (песма за децу, 1949), Пролом (роман, 1952), Љубав и смрт (приповетке, 1953), Доживљаји мачка Тоше (приче за децу, 1954), Доживљаји Николетине Бурсаћа (приповетке, 1955), Глуви барут (роман, 1957), Орлови рано лете (роман за децу, 1957), Не тугуј, бронзана стражо (роман, 1958, Нинова награда), Горки мед (приповетке, 1959), Магареће године (роман за децу, 1960), Вук Бубало (позоришни комад, 1962), Осма офанзива (роман, 1964), Одумирање међеда (позоришни комад, 1966), Башта сљезове боје (приповетке, 1970), Глава у кланцу, ноге на вранцу (приповетке, 1971).
Приређујући његова дела, Борислав Михајловић Михиз својевремено је открио како се кратка Ћопићева биографија даје исписати готово искључиво насловима његових дела:
Своје „босоного дјетињство“ овај „занесени дјечак“ провео је „под Грмечом“ „испод змајевих крила“ „у царству лептира и медведа“ упијајући у своје радознале очи заувек „живот у магли“ својих „планинаца“ и слушајући бајке „испод крњег мјесеца“. „Магареће године“ школовања у суседном градићу и студије у Београду биће само припрема за „сурову школу“ рата који је бануо као „пролом“ у свет његове планине у коме одувек „орлови рано лете“. Ту је уз „огњено рађање Домовине“ почело Ћопићево „ратниково прољеће“ са „росом на бајонетима“ и уз прасак правог и „глувог барута“. Одратовао је уз младиће какав је био „Николетина Бурсаћ“ и старчекање какав је био „Вук Бубало“ свих седам офанзива, и онда у Београду почео да живи „горки мед“ оне последње „осме офанзиве“. За цело то време уз „бронзану стражу“ сећања писао је оно што је запазио око себе и у себи.
(Из Михизовог предговора издању приповедака „Пет бојовника“, Просвета, Београд, 1968).

Реч редитеља

Уводећи нас у „Башту сљезове боје“, једну од својих најлепших збирки прича из раног детињства, својеврсну поему о „изгубљеном рају“ у који је вечито тежио да се врати, међу свог дједа Раду, стрица Ниџу, мајку Соју, самарџију Петрака и остале „добре људе и свете бојовнике“, Бранко Ћопић нас је, кроз писмо свом мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, књижевнику убијеном 1942. године у логору Јасеновац, упозорио на „црне коње и црне коњанике, ноћне и дневне вампире“ који се умножавају по свету док он, пре него га одведу, жури да исприча „златну бајку о људима, добрим старцима и занесеним дјечацима“ чије су му семе посејали у срце још у детињству.
У времену када су црни коњи и црни коњаници већ увелико ту и када апокалиптична неман у облику тероризма, новог светског рата, фашизма у малом и великом или неолибералног капитализма прети да ће уништити све оно духовно и хумано у људској јединки, верујем да враћање у свет „добрих стараца и занесених дјечака“ под митском планином Грмечом може да нас бар мало подсети на праве људске вредности и помогне нам да сачувамо себе и своје најближе од надолазећег зла које је Бранко Ћопић предосећао али исто тако и веровао „да још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.
Марко Мисирача
У драматизацији коришћени мотиви из збирки приповедака Башта сљезове боје (Београд, 1970), Приче испод Грмеча (Београд, 1938) и Приче занесеног дјечака (Београд, 1964), као и из романа Глава у кланцу, ноге на вранцу (Сарајево, 1971).
МАРКО МИСИРАЧА (Прилеп, 30. јун 1985) је дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 2010. Асистирао у Југословенском драмском и Београдском драмском позоришту те на филму редитељима Дејану Мијачу, Ларију Запији, Горану Марковићу, Бобану Скерлићу, Дејану Зечевићу. Режирао у Атељеу 212, Звездара театру, Позоришту „Славија“ и Позоришту „Модерна гаража“ у Београду, Народном позоришту Републике Српске и Градском позоришту „Јазавац“ у Бањалуци, Позоришту Приједор у Приједору, Босанском народном позоришту у Зеници и Народном позоришту у Сарајеву.
Добитник је специјалне награде за адаптацију и режију „Дјелидбе“ Скендера Куленовића (Позориште Приједор) на Позоришним/казалишним играма БиХ у Јајцу 2013. У Књажевско-српском театру у Крагујевцу режирао је комаде „Човек, звер и врлина“ Луиђија Пирандела и „Јелисаветини љубавни јади због молера“ Милана Јелића.
У Књажевско-српском театру у Крагујевцу до сада су рађене следеће представе по делима Бранка Ћопића: Доживљаји Николетине Бурсаћа (драматизација Миња Дедић, режија Јелашин Синовец, 1958), Осма офанзива (драматизација и режија Петар Говедаровић, 1965), Одумирање међеда (режија Петар Говедаровић, 1967), Башта сљезове боје (драматизација и режија Петар Говедаровић, 1972) и Доживљаји Николетине Бурсаћа (драматизација Миња Дедић, режија Никола Веселиновић, 1975).

Критике

СПЕЦИФИЧНО ЧИТАЊЕ ВРЛИНЕ
Драгана Бошковић, Вечерње новости, Београд, 6. март 2016.

„Башта сљезове боје“ је, у години Бранка Ћопића, изведена у Књажевско српском театру у Крагујевцу. Замишљена као представа за младе, која враћа веру у диван Ћопићев текст и подсећа на најлепше странице литературе написане на српском језику, умногоме је надишла ову намеру. Заслугом одличног редитеља, Марка Мисираче, и уиграног ансамбла крагујевачког театра, ова поетска метафора о детињству и сунчаним сећањима је постала занимљива сценска студија најтананијих психолошких мотива, који толико недостају савременом театру, склоном суровостима.
Бранка Ћопића је тумачио Милош Крстовић, врло сведено, емотивно, са очигледним сећањима на сопствено детињство. Дјед Раде /Миодраг Пејковић/ још једном је показао да уме да се носи са јаким сценским осећањима, а да не доспе у патетику. Лопова Саватија је Милић Јовановић, као увек, замислио као сеоско спадало који, припит, свашта говори, а, уствари, свака му је на месту. Здравко Малетић /Самарџија Петрак/, Мајка Соја /Ана Тодоровић Диало/, Стриц Ниџо /Ненад Вулевић/, Учитељица /Сања Матејић/, Наредник Мунижаба /Александар Милојевић/, Жандар /Никола Стевовић/, били су, у импресивној колективној игри, путоказ ка данас потпуно неочекиваном, емотивном и укорењеном свету, далеко од медијског спина и модерне друштвене и уметничке, па и позоришне манипулације.
Посебно треба истаћи гуливерску књижурину, сценографују Миливоја Штуловића и улогу малог Бранка, Николе Пејковића, који је свој задатак обавио спонтано и тачно.


БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Горана Баланчевић, Билтен 9. Фестивала представа за децу професионалних позоришта Србије „Мали Јоаким“, Грачаница, 14. новембар 2016.

У адаптацији чувеног аутобиографског дела Бранка Ћопића, ансамбл води гледаоце кроз бајковити, сентиментални, никад заборављени свет пишчевог детињства. Свет тврдоглавих, а племенитих стараца, брижне мајке и стрица, веселе, несташне деце, страшних жандара, строге учитељице и оданих пријатеља, главни јунак-наратор, одрасли Бранко Ћопић, представља кроз своју магичну исповест.
Редитељско решење свеприсутности наратора (кога одлично тумачи Милош Крстовић), његовог реаговања на догађаје којих се сећа, додатно појачава емоције. У сваком моменту када наратор шири руке и понекад запевуши заједно са својим јунацима, реч је о самој ауторовој поруци – да своје детињство жели да пригрли и бар кроз сновиђенске успомене поново оживи.
Сценографија Миливоја Штуловића, велика отворена, неисписана књига која доминира сценом, украшена понеким цветом и једноставним реквизитима, представља Ћопићев свет који га је инспирисао да пише и заувек му подарио јунаке које никада неће заборавити, када их већ једном усели у своју, вечну уметност.
Сама епоха приказана је кроз костиме Јелене Јањатовић, инспирисане фолклором, тадашњом ношњом Ћопићевог родног краја. Разлике у сталежу и занимању највише се огледају кроз костим, држање јунака и језик. Костим Учитељице је грађанског, европског кроја, црвене боје и контраст је осталим костимима; костими жандара, који свакако одударају и озбиљношћу и колоритом и материјалима, праве јасну разлику између власти и народа.
Музика Драгослава Танасковића, кроз кратке упечатљиве деонице и звукове, чаробно боји атомсферу целе представе.
Иако архаичан, језик јунака је питак, реплике поетичне и духовите, и јасно помажу ишчитавању карактера сваког лика и његове нарави. Занимљиво је што управо малог Бранка игра дечак, Никола Пејковић, који се савршено снашао у нимало једноставној улози.
Иако у изворном делу ликовима жена нису подарени посебан простор и карактеризација, у представи су ликови мајке Соје и учитељице драмски изграђени и интересантни. Мајка Соја, удовица, брижна, на моменте строга, нежно је представљена у изведби Ане Тодоровић Диало. Лик строге, накострешене и достојанствене сеоске учитељице, енергичном игром представила је Сања Матејић. Нежан, пун љубави и поверења, однос малог Бранка и дједа Рада, однос је са највише емотивног валера. Најкомплекснији и најинтригантнији је лик деде, кога маестрално тумачи Миодраг Пејковић – строг, тврдоглав, брижан, очаран сатом, предан породици, наизглед јак и чврст, а у души мек и сетан. Монолог дједа Рада који представља важан пункт, тачка је ослобођења, отварања душе. Сличан моменат примећује се и у сцени у којој након смрти вољеног деде мали Бранко разговара са великим Бранком – самим собом. Редитељско решење обрачунавања са сопственим болом, одлична је замисао. За разлику од тога како је Ћопић насликао свог стрица Ниџу – као пргавог, дрског бунтовника, у представи му је подарен другачији, опипљивији лик заштитника, спремног да се жртвује за породицу. У изведби Ненада Вулевића, стриц је оживео као знатно топлији лик. Најбољи пријатељи деде, Самарџија Петрак, кога својом игром, мудро и емотивно слика Здравко Малетић и лопов Саватије, весељак и добричина, кога одлично тумачи Милић Јовановић, изводе на сцену главне духове Ћопићевих снова и успомена. Као један од споредних, а препознатљивих сукоба, је страх обичног народа од власти. У изведби Александра Милојевића у улози наредника Мунижабе и Николе Стевовића, који тумачи лик жандара, власт је представљена као строга, а фамилијарна, као стално присутно биће, које може и да казни и да утеши оне које казна чека. На емотиван, живописан, поетичан начин, оживљене су сени детињства једног од најзначајнијих писаца, захваљујући представи „Башта сљезове боје“.

Галерија фотографија

Контактирајте нас

Даничићева 3, 34000 Крагујевац

Директор: 034 617 05 00
Уредник програма:  034 617 05 04
Организатор: 034 617 05 03
Продуцент: 065 335 8245
Портирница: 034 617 05 01

Билетарница

Билетарница: 034 33 20 63

РАДНО ВРЕМЕ: 10-14 часова
У данима када се изводе представе:
10-14 и 18-20 часова

pozoristetjv@mts.rs

Пратите нас