Милић Јовановић

Рођен 1958. године у Крушару код Ћуприје. Од 1978. до 1983. године члан је Народног позоришта „Стерија“ у Вршцу.

Од 1983. године стално је ангажован у Књажевско-српском театру (тадашњи Театар „Јоаким Вујић“) у Крагујевцу у коме је остварио следеће улоге: Будимир (Д. Кнежевић, Како се може умрети у сну), Роман (М. Настасијевић, Код „Вечите славине“), Полицајац (С. Мрожек, Полицајци), Костја (Н. Р. Ердман, Самоубица), Милош (В. Јовичић, Био једном један човек), Фернандо (Ј. Вујић, Фернандо и Јарика), Конрад Липке (М. Илић, Валцер поручника Нидригена), Боштјан Зупанчич (С. Селенић, Косанчићев венац 7), Први гимназист (Б. Глишић, Велика битка), Анастас (Ј. Плевнеш, Југословенска антитеза), Наце / Кондуктер / Уајлд Фрид / Јанг-ци (Б. Нушић, Пут око света), Келнер (Р. Павловић, Шовинистичка фарса), Тетовирач (Г. Стефановски, Тетовиране душе), Боћка (Г. Михић, Врата дома), Деметар (В. Шекспир, Сан летње ноћи), Микан Бесни (Д. Ковачевић, Свети Георгије убива аждаху), Милиционер (Д. Ковачевић, Клаустрофобична комедија), Обрад (С. Селенић, Ружење народа у два дела), Арапин / Чауш / Турчин / Секретар (Н. Илић, Боже мили, чуда великога), Витја (Љ. Разумовска, Драга Јелена Сергејевна), Јоца (Б. Зечевић, 1918.), Дају све ОД себе (Д. Радовић, Све је зезање – без зезања), Млинарев син (К. Стојановић, Мала принцеза), Црквењак (Ј. Радуловић, Голубњача), Влада Револуција (Б. Зечевић, 1968.), Млади принц Бугрелав (А. Жари, Краљ Иби), Ханс Рилов (Ф. Ведекинд, Буђење пролећа), Најмлађи син (И. Панић, Сад се смеј, Сотире), Невен Воћар (Р. Куни, Бриши од своје жене), Џорџ Пиџон (Р. Куни, Бриши од свог мужа – Покварењак), ***** (Д. Дачић, Од Растка до Светог Саве), Народ (Д. Максимовић, Земља јесмо), Хералд (В. Шекспир, Краљ Лир), Недељко, Предраг, Балша и Жарко Жак Муждека (Д. Бошковић, Бриши од свога брата), Милан Срећковић (С. Ковачевић, Српска драма), Младен Ђаковић (Б. Нушић, Покојник), Малиша (Б. Трифуновић, Цар и пастир), Војвода Мишић (Б. Ковачевић, Balkan Boy), Мића Официр (Д. Ковачевић, Лимунација), Галијот (Г. Михић, Осмех анђела), Ерни (Г. Михић, Балкан експрес), Јован (Ј. С. Поповић, Покондирена тиква), Посилни наредника Драгана – Живорад (С. Јаковљевић, На леђима јежа), Човек (В. Савић, Чујеш ли, мама, мој вапај!?), Пацијент (Д. Ковачевић, Шта је то у људском бићу што га води према пићу), Син Подољца (М. Настасијевић, Код Вечите славине), Сагредо (Б. Брехт, Галилејев живот), и остали (Ђ. Милосављевић, Искористи дан), Матје (Ж. Фејдо, Хотел „Слободан промет“), Јоаким Вујић (М. Јеремић, Милош Велики), Весели човек / Родриг (Л. Андрејев / А. Червински / С. Бекет, Реквијем), Јоаким Вујић (Ђ. Милосављевић, Контумац или Берман и Јелена), Кандидат (Ј. Л. Карађале, Карневалски призори), Милован Видаковић (Р. Дорић, Чудо по Јоакиму), Пуковник Вишњевски (М. Црњански, Сеобе), Вук Караџић (Д. Поповић, Конак у Крагујевцу), Пера Писар (Б. Нушић, Госпођа министарка), Фред / Судија (Х. Пинтер / Х. Милер / Платон, Клуб Нови светски поредак), Јован Гаћеша (Н. Брадић, Ноћ у кафани Титаник), Алфи (Р. Бин, Један човек, двојица газда), Поротник 12 (Р. Роуз, Дванаесторица гневних људи, копродукција са Босанским народним позориштем Зеница и Казалиштем Вировитица), Доктор Нино Пулејо / Господин Тото (Л. Пирандело, Човек, звер и врлина), Судија Тејлор (Х. Ли, Убити птицу ругалицу), Ђорђе Генчић (Г. Марковић, Зелени зраци), Димитрије (Н. Брадић, Принцип суперстар – Месечари), Лопов Саватије (Б. Ћопић, Башта сљезове боје), Петар Дуња (В. Шекспир, Сан летње ноћи), Петар (Ј. С. Поповић, Кир Јања), Отац (Ј. С. Поповић, Женидба и удадба).

Учествовао у поемама Туговање М. Стојиловића, Молитва за Крагујевац М. Гавриловића и Плави лептир Р. Бернса на Великом школском часу у Шумарицама, те у мјузиклу Дом за вешање Емира Кустурице.

За глумачка остварења добио је више награда и признања: на Позоришним сусретима „Јоаким Вујић“ награђен је за улогу Јоце (1918.) у Шапцу 1990. и за улогу Алфија (Један човек, двојица газда) у Лазаревцу 2013. године. Добитник је и четири Годишње награде у матичној кући: за улоге Млади принц Бугрелав (Краљ Иби), Ханс Рилов (Буђење пролећа) и Влада Револуција (1968.) 1991. године; Невен Воћар (Бриши од своје жене), Најмлађи син (Сад се смеј, Сотире) и Џорџ Пиџон (Бриши од свог мужа) 1992. године; Недељко, Предраг, Балша и Жарко Жак Муждека (Бриши од свога брата) и Милан Срећковић (Српска драма) 1995. године и Пера Писар (Госпођа министарка) 2008. године. Награђен је и као део ансамбла Наградом за колективну игру (Клуб Нови светски поредак) на ЈоакимИнтерФесту у Крагујевцу 2009. године. Матична кућа му је 2023. године доделила Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству.

У матичној кући режирао је представе Лепотица Линејна М. Макдоне и Преваранти у сукњи К. Лудвига. У Позоришту за децу у Крагујевцу режирао је представе Свемиронична бајка И. Бојовића, Пут по свету на тротинету Т. Николетића и Црвенкапа и збуњени вук Р. Павелкића, затим представу Сироти мали хрчки Г. Михића у копродукцији „Шелтер“ сцене и Звездара театра, поему Стефан и Проказа Ђ. Милосављевића (Дани духовног преображења, Деспотовац) и поему Човечанство нека погледа на сат  Б. Милановића (Велики школски час, Шумарице). Остварио је више режија у аматерским театрима (Позориште јагодинске гимназије, СКЦ Крагујевац), за које је освојио више награда, између осталих и Награду „Веља Мацут“ за несебичан допринос аматерском позоришном стваралаштву на Фестивалу академских позоришта Србије у Новом Саду. Један је од оснивача „Шелтер“ сцене која делује при Савезу драмских уметника Србије од 1999. године.

Остварио је улоге у ТВ филму Пет хиљада метара са препрекама, играним филмовима Рингераја и Енклава, те у ТВ серијама Сељаци, Село гори а баба се чешља, Сумњива лица, Шифра Деспот, Пси лају, ветар носи и Црна свадба.