Телефон
034 617 05 00

Факс
034 617 05 04

www.joakimvujic.com

Билетарница
10–12 и 18–20
034 33 20 63
design by TRIANGLON

Google+
YouTube
Flickr
Blogger
Facebook
Follow strujajoe on Twitter Twitter
WordPress
Scoop.it
Netvibes
Wikipedia




 
Ревија Јоаким

Јоаким

крагујевачка позоришна ревија
број 23-24 и број 25-27


БИЉАНА СРБЉАНОВИЋ - ЛАУРЕАТ СТАТУЕТЕ ЈОАКИМ ВУЈИЋ


Центар српске драматургије


Овогодишња добитница Статуете Јоакима Вујића, драмска списатељица Биљана Србљановић, никада до сада професионално није била везана за Крагујевац.
- Моји комади никада нису играни у Србији, ван Београда. Једна представа која је имала премијеру у Приштини, изведена је два дана пред бомбардовање. Ето, на жалост то је таква судбина.
Не само као лауреат Статуете Јоакима Вујића, већ и из, других бројних и важних разлога, поготово после разговора са директором театра, волела бих да се овде изведе неки мој комад.
Којих, конкретно, разлога?
- Крагујевац је ужасно значајан град за српску драматургију, не само као родно место српског позоришта, већ и због читаве плејаде личности које су значајне за наше позориште а пореклом су Крагујевчани. Конкретно, ја већ десет година радим као предавач на београдском ФДУ, и у свакој класи, буквално сваке године, барем по један студент, обавезно је из Крагујевца. То је баш центар српске драматургије. Због тога мислим да је овдашња публика посебно и заинтересована и позоришно образована за савремена театарска збивања, као, и уопште веома широких схватања и врло бих волела да се у овој и оваквој средини играју моји комади.
Шта за вас представља награда Јоакима Вујића?
- Посебно сам узбуђена због идеје да је то једна од доследности у српском позоришту. На неки начин, лепо је бити признаван у иностранству, добијати њихове награде и признања, али је ипак најважније како вас котирају код своје куће. Оно што ти кажу у сопственој кући, то си.

ЈоакимИнтерФест


Фестивал је европска лига


Као што је и замишљен и испуњавајући своју сврху овогодишњи ЈоакимИнтерФест у Крагујевцу је окупио многа позната лица домаћих и страних позоришних сцена. Стари знанци, нови познаници...
Једна од највећих домаћих глумачких звезда Неда Арнерић, одушевљена је идејом покретања фестивала малих и експерименталних сцена.
- Добро је што је уведен фестивал малих сцена, јер мислим да су те представе, како их ја називам малих формата увек некако прескочене. Имамо разних фестивала и фестивала али баш овакав је недостајао и ја то поздрављам од срца. Ред је да се неко сети и представа које се играју са малим бројем глумаца, малом сценографијом и костимографијом, на жалост, често и малим буџетима али, зато не и малим уметничким дометима, сматра она.
Представа редитеља Јовице Павића (у крагујевачком театру урадио читав низ награђиваних и хит представа: Свети Георгије, Голубњача, Професионалац, Осмех анђела...) бањалучке Породичне приче већ одавно живи свој фестивалски живот. Овај комад био је прва позоришна представа која је после рата гостовала на сарајевском МЕС-у. Такође, ова представа је већ победила на фестивалу у Брчком.
- Нисам дуго ради и био овде и драго ми је да се сусретнем са људима које познајем читав низ година. Такође, мислим да је јако битно за младу глумачку екипу бањалучког позоришта која сама носи читав овај пројекат, иако је он већ овенчан наградама и фестивалским признањима да се увек и поново огледа у јакој и великој кокуренцији, цени Павић.
И редитељ Бошко Димитријевић повлачи неизбежну паралелу ЈокимИнтерФеста са сарајевцким МЕС-ом.
- Програм је изузетно атрактиван, по избору представа, писаца, редитеља, глумаца приближава се врхунском фестивалу. Имати прилике да видимо представе из Русије, Словачке, Шпаније, Македоније... је сјајно и крагујевачка публика има прилику да ужива.
Овај фестивал очигледно има свој јасан профил, окренут је ка камерним представама. Пошто је фестивал међународни, посвећен малим и експерименталним сценама, највише ме подсећа на сарајевски МЕС. Самим тим, што је интернационалан, значи да је јачи од домаћих, сличних смотри. Дакле, искрено, европска лига, искрен је Димитријевић.
Ђорђе Михаица, директор и глумац Театра Комедије из Букурешта на челу је трупе која се управо вратила се фестивала у Единбургу где је у континуитету играла своју поставку Ревизора дванаест дана и освојила тамошњу публику и критику.
- Кратак период смо у Крагујевцу али ипак су створени одређени, позитивни утисци. Битно је да наступамо на оваквим манифестацијама и оставимо добар утисак, и представимо се овдашњој публици, колегама, људима из струке, новинарима и медијима, закључује он.

ЈоакимИнтерФест


Одушевљени Србијом и Фестивалом


На Други међународни фестивал малих сцена ЈоакимИнтерФест стигли су гости, учесници фестивала из руског Московског обласног државног театра младих и шпанске позоришне трупе Мозаик из Барселона. Ни једни, ни други не крију своје одушевљење, пре свега Србијом и прјемом од стране домаћина, као ни организацијом смотре на кој учествују са својим пројектима.
Директорка Московског обласног државног театра младих, који по рејтингу спада у пет театарских кућа бившег Совјетског Савеза а сада Руске Федерације, Надежда Кузина представила је на ЈоакимИнтерФесту богату, 77 година дугу историју ове куће, која је више оута мењала име али никада репертоарску и програмску коцепцију (Музеји Москве и подмосковља, као и представама Музеји Русије и Музеји света) намењену пре свега млађим гледаоцима.
Они, као кућа пуно гостују по Русији, али и иностранству. Са својом представом Моцарт и Салијери, учествовали су недавно на московском Међународном фестивалу. Такође, са представом Не напуштај ме пре пар месеци су гостовали у Београду, Новом Саду, Руми и Пожаревцу.
Госпођа Кузина, искрено је одушевљена пријемом њиховог ансамбла од стране српских гледалаца и колега.
Додаје да је врло задовољна како самим фестивалом који је одлично организован и гостопримством, тако и реаговањем овдашње фестивалске публике.
- Гледаоци су добро прихватили прдставу. Учешће на међународним позоришним смотрама увек је необично искуство за све, како за оне који седе у сали, тако и за оне који наступају на сцени. Мислим да смо допринели интересантности и разноврсности смотре, а то су нам рекли и ваши глумци, чланови крагујевачког ансамбла, истиче она.
Одушевљење Србијом, Београдом, Крагујевцем као градом домаћином фестивала не крију ни чланови глумачког и музичког ансамбла позоришне трупе Мозаик. Икао су свој комад, омаж немим црно-белим филмовима Чарлија Чаплина играли по Барселони и гостовали по Каталонији (освојили су чак и награду публике на каталонској престижној позоришној смотри Каха Манилеј, ово им је први професионални излет ван граница њихове земље.
Иван Ковачевић, музичар, контрабасиста из Београда који живи у Барселони већ седам година, музички директор представе, каже да су њихову представу препоручили селектора људи из нашег позоришног света, који су, преко личних контаката, били упознати са њиховим радом.
Редитељ Едуардо Кодина, протагониста главне улоге Ињаки Ројо, као и његов колега глумац Сантијаго Гомез, на свако питање о нашој земљи или граду у глас узвукују:
- Одушевљени, одушевљени... и фантастично!
Сам програм фестивала им је веома интересантан, а неки од комада познате иако већина ипак не.
Пре свега истичу да су, између осталог, погледали представу домаћина, Кољадину Бајку о мртвој царевој кћери.
- Моћно. Јако. Иако нисмо разумели језик, све је било толико јасно, експресивно: глума, гест покрет, стање. Сјајно, унисона је тројка из Барселоне.

ЈоакимИнтерФест


Достигнућа која ретко виђамо


Синоћње извођење чеховљевог Иванова у интерпретацији Словачког камерног театра из града Мартин означалио је тачно половину Дргог ЈоакимИнтерФеста. Иако су чланови жирија, што је и разумљиво, спречени да јавно оцењују представе, то није разлог да са њима поразговарамо о општим утисцима када је у питању фестивал.
- Што се тиче квалитета програма, мислим да за сваког има по нешто. Можемо се упознати са сценским достигнућима које, не да нисмо били у прилици да видимо у Крагујевцу, него ни у Београду или било где у Србији, што је и те како корисно и видети представе разних типова, које иду чак и до нечега, како да га назовем екстремног. На манифестацији, која је оваквог типа, може да се деси, на пример, да се нешто мени не допада, али зато чујем у публици да је неко тиме баш одушевљен и баш то је и сврха оваквог сусретања позоришних уметника из различитих средина, Иван Клеменц, глумац и редовни професор на Академији уметности у Новом Саду.
По њему, највећа мањкавост фестивала је слаба и неадекватна посећеност одређених представа, али за то налази оправдање у цени улазнице.
За Љубосава Мајеру, редитеља и професора глуме на новосадској и словачкој Академији уметности, очигледно је да је ИнтерФест потребан овом граду и овој средини.
- Пре свега, лепо је што он уопште постоји. На његовом репертоару се налази право богатство и разнолика понуда, и сматрам да би само, сходно томе посета представама морала да буде боља. Мора се и код публике стварати навика одласка у позориште и на овакав фестивал, и мислим да би маркетинг морао да појача своје деловање, каже Мајера.
Пошто је у питању, како су га је оба наша сагопворника назвала млад фестивал, и Клеменц и Мајера су, и ако су имали још неке, ситније замерке, решили да их џентлменски задржи за себе.
Редитељ Јано Чањи помогао је селектору да се синоћња представа Иванов нађе у селекцији и на репертоару овогодишњег ЈоакимИнтерФеста. По њему, иако је првобитни договор био да у Крагујевац допутује нека од представа из Братиславе, превагнуо је квалитет и награђиваност представе из Мартина. (Добила, што се у словачим театрима, по Чањију није десило у задњих деценију и по чак пет Дасака - а Даска - алузија на позоришне даске које живот значе је код њих највећа театарска награда.)
- Жели смо да на овој међународној смотри покажемо чиме се бави мартинско позориште. Један нови и необичан вид позоришних поставки. Сем самог квалитета изведене представе, невероватна је и сличност самих градова, домаћина Крагујевца и Мартина у Словачкој. Ако би сте хтели да убодете оловком тачни центар Словачке, не само географски, мада је он и то, него и менталитестски и психолошки, Словачке погодили би сте на карти тачно у Мартин. Такође, овај је град, центар бивше тенковске идустрије, која је сада потпуно замрла и угашена, бивша престоница некадашње словачке државе... а има и велико репертоарско позориште са преко шездеет запослених, од којих 14 у глумачком ансамблу, повлачи паралелу Чањи.
Он сматра, како истиче, без, лажне скромности, да овај фестивал није интересантан, не би ни позвали овакву представу и овакав ансамбл. Са друге стране, да он није тако квалитетан, не би ни колеге из Мартина са овако сложеном, компликованом, дугом и пре свега добром представом ни дошли на њега.
- Ипак је то и организациони подухват, а не само да се скокне ко до Врњачке Бање.
Једина његова замерка (далеко од тога да је он једини на фестивалу који баш то замера) упућена је синоћњој лошој реализацији титлова.

JoakimInterFest


Festival razbudio grad


Други међународни фестивал малих сцена ЈоакимИнтерФест синоћ је представама из Мостара и Београда ушао у своју другу половину. У крагујевачком позоришту свакодневно се смењују значајна и позната позоришна имена из земље и иностранства. Сви се слажу у једном, да је оваква смотра била потребна и Крагујевцу као граду, пре свега због фестивалског догађања али и српским позориштима због размене искустава са колегама из других средина.
- Идеја оваквом међународног фестивала веома ми се допада. Морам да кажем да сам врло изненађена, и то пријатно, наравно, ЈоакимИнтерФестом. Сем интересантног репертоара, допадају ми се и они пратећи елементи који такође чине фестивал. Каталог је јасан, леп, прегледан, двојезичан, са свим потребним информацијама. Затим, ту је и билтен у коме су садржани, ама баш сви детаљи од претходног фестивалског дана. Такође и то, опет на два језика. Мислим да је јако битно и очигледно да је овај и овако организован фестивал, снажно активирао град. Ако је жеља Крагујевчана била да њихов град постане театрополис, ЈоакимИнтерФест је доказ да су на добром путу. Једноставно, у холу и фоајеу театра видим пуно нових лица, задовољних и знатижељних младих људи, и по мени је то знак да је фестивал успео, сматра редитељка Ивана Вујић, управница београдског Бетон хала театра.
Глумац и управник мостарског Народног позоришта Шериф Аљић, такође је задовољан организациојом фестивала, програмом и учешћем своје куће на њему.
- По мени, прва ствар која упада у очи и веома ми се допада је избор селектора који се није либио да у репертоар ЈоакимИнтерФеста уврсти текстове књижевних класика, било да су у питању светски класици Гогољ, Пинтер, Чехов или пак класици са наших југословенских простора као што је Меша Селимовић. За мене је то пун погодак, зато што је то прилика да се подсетимо оних правих театарских ствари које смо много пута погледали и сада их можемо упоређивати и то у јакој међународној конкуренцији и у веома различитим концепцијама. Сама организација овакве смотре, по мени је велики успех. Поштено, искрено говорећи не знам, само како организатори из Књажевско - српског театра издржавају овај убитачан ритам са по две прдставе дневно, два округла стола, двојезични билтен на осам страна... Ми, у Мостару организујемо фестивал комедије Мостарску лиску, имамо на репертоару једну представу дневно и једва све постижемо. То је стварно тешко, искрен је он.
По њему, вредност, па чак и храброст селектора овог фестивала, као међународне позоришне смотре је та што на њу нису позвана само страна позоришта него се имало смелости да се у оквиру ове манифестације у обе досадашње селекције позову и театри из Словеније, Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине.
- У Крагујевцу се осећам као код куће. Знам, многе везе су покидане у току рата, али сада је он за нама и време је да обнаваљамо стара и успостављамо нова пријатељства. Уметници и позоришни људи, по мени, требају да предњаче у склапању таквих нових мостова, тврди Аљић.
Позивање на ЈоакимИнтерФест позоришних кућа са простора бивше Југославије, пун је погодак и најбоља могућа позоришна ствар и за београдског глумца Ерола Кадића који је у Мостару режирао драматизацију Селимовићевог романа Дервиш и смрт.
- Упознат сам и са прошлогодишњим репертоаром Првог ЈоакимИнтерФеста а помно сам проучио и овогодишњу селекцију. Ово постаје јако озбиљан фестивал, са изузетно озбиљном концепцијом. Не одступа се од утврђене селекторске концепције која већ показује препознатљив рукопис при избору комада са програм манифестације. По мени је добро што се на репертоару ЈоакимИнтерФеста налази много представа, јер ја сматрам да фестивал који има на програму само четири-пет комада и није неки озбиљан фестивал. Ово је озбиљан и интересантан фестивал али морам да нагласим да је оно што је такође јако добро, по мени, је и то што одредница међународни не подразумева само, на пример Шпанце, Енглезе и Италијане него укључује и Словенце, Македонце, Хрвате и Босанце. Да је срећа да је тога што више, каже Кадић.
Члан жирија Другог ЈоакимИнтерФеста, књижевник и позоришни критичар Мирча Гицулеску сматра да је крагујевачки међународни фестивал малих сцена ЈоакимИнтерФест јако оригиналан, пре свега, по њему гледајући репертоарски.
- На овдашњој сцени на којој се одвија фестивал, представљају нам се изузетне позоришне вредности, пре свега у књижевном смислу. Имамо прилике да гледамо комаде из велике, врхунске светске књижевности и драматургије али, такође и нове, свеже, савремене текстове и модерне писце који такође, на други начин имају своју велику уметничку вредност. Мислим да ће због организовања овако конципиране театарске смотре крагујевачко позориште и сам град Крагујевац имати великог успеха у будућности и да ће се на његовој сцени још појављивати велика дела светске литературе и позната и призната позоришна имена, тврди он.
Новинарка и уредница културе Другог програма Радио Београда, Мишка Кнежевић, на ЈоакимИнтерФесту од је од првог дана. У неку руку је хроничар фестивала и аутор запажене колумне у фестивалском билтену. Такође, она је била и на на прошлогодишњем ЈоакимИнтерФесту, па је у прилици да упореди Први и Други ЈоакимИнтерФест.
- Други ЈоакимИнтерФест показује да се овај наш, слободно могу да кажем, фестивал малих сцена развија у правом и најбољем смислу. Оно што мене као неког ко прати све представе највише одушевљава је избор текстова, као и разноликост самих представа, разноликост позоришних форми и разноликост редитељских и сценских изараза. Заступљена су класична дела и комади савремених писаца. Једном речју, имамо пресек европске сцене и то овде у Крагујевцу у срцу Србије и то јесте изузетан догађај. Прави позоришни бисери су нам дошли, пре свега захваљујући селектору Драгану Јаковљевићу, који је и овога пута имао слуха да нам од великог избора представа који му је био на располагању доведе баш оно што је најбоље. Такође, похваљујем и његов концепт само репертоара фестивала, јер је очигледно водио рачуна да се представе које гледамо тематски сложе из вечери у вече. И то је још један од квалитета фестивала, тврди она.
Такође, она, истучући да смо заиста имали прилике да погледамо сјајна остварења а фестивал има веома компетентан жири, представе бити праведно вредноване и рангиране.
- Морам да истакнем, и апсолутно ми није јасно да наше Министарство културе није имало довољно слуха да издвоји средства и материјално помогне овакав један бисер културе. То је стварно срамота, закључује она. По њој, ова смотра само може да доживи још већи узлет у годинама које долазе. Такође, велика вредност фестивала, по њој је и крагујевачка публика.

Јоакимови лауреати


Треба замисао истерати до краја


Увек штедимо на сценографији, увек су то јефтини материјали, а већина инструкција коју добијем гласи: немамо пара, ајде смисли нешто, али да буде пристојно, каже добитник награде за сценографију на фестивалу у Букурешту Књажевско-српски театар гостовао је недавно на позоришном фестивалу у Букурешту са представом Карневалски призори и одатле се вратио у Крагујевац са наградом за сценографију која је отишла у руке сликара Миливоја Штуловића. О самом фестивалу у Театру кажу да је био велика манифестација са међународном селекцијом, у којој су поред домаћина Румуна, учествовала и српка, грчка и француска позоришта. Све награде су остале у земљи, осим награде за сценографију, која је, ето, стигла у Крагујевац и Србију. Миливоју Штуловићу награда у Букурешту није прва међународна награда. Још 1970. године добио је награду истог значаја за дизајн у Франкфурту на Мајни, али ово му је прва награда у иностранству за сценографију.

ЈоакимФест


Амбасадор на ЈоакимФесту


У оквиру пратећег програма фестивала одиграна је представа-предавање торинске глумачке трупе Puppi e Fresedde Источно од Голдонија, чијем је извођењу у крагујевачком позоришту присуствовала и његова екселенција, амбасадор Републике Италије у Београду, господин Алесандро Мела, као и представници дипломатског и културног кора италијанске амбасаде.
Тим поводом на Малој сцени Театра уприличен је коктел за госте ЈоакимФеста, дипломате, актере комада Источно од Голдонија и представнике локалних власти.

ЈоакимФест


Време је да се отрезнимо


Представа београдског Звездара Театра испраћена је овацијама крагујевачке публике. Један од њих, главних криваца за салве аплауза је и познати глумац Бранислав Лечић који у комаду тумачи улогу Трговца. Како је напоменуто на округлом столу, не само као уметник, већ и као човек који је док је био министар културе финасијски помогао завршетак реконструкције крагујевачког Театра радо се одазвао на разговор за фестивалску новину.
Текст Небојше Ромчевића, типичан је за његов опус али веома специфичан за наше услове. Реално сагледава стање са обе стране и не штеди ни једне ни друге, ни свиње са истока ни говна са запада. Ми смо пак више склони да се уљуљкујемо неком нашом духовношћу.
- То није тачно. Време је да се ми отрезнимо и да схватимо да ствари које се о нама причају, другим речима да уважимо шта други причају о нама. И оно што ми причамо о себи, што ми мислимо о себи али и саслушамо што други мисле о нама, када се све сабере доводи до неке истине. Свака самообмана је комплекс. Ми верујемо да смо бољи од других и то неоспорно. На жалост имамо више разлога да верујемо да смо гори од других, као понављачи, као људи који не могу да се уклопе у цивилизацију.
Дакле јесмо црни, као у Ромчевићевим текстовима?
- Он не прича само о нама, о прича о људском роду, о нашим предрасудама, о уобразиљама, заблудама и ослобађа нас од различитих комплекса и суочава нас са истином колико смо спутани, заробљеници разних демагопија и предрасуда у самом себи.
Има ли излаза?
- Наравно. Наше духовне вредности су заборављене. Оне постоје у нама и сигурно су изузетан квалитет, али морају да се на прави начин отворе. Не можемо их злоупотребљавати на начин ми јесмо вредни а да због тоге не учествујемо у прилагођавању цивилизацији и нечему другом и различитом. На тај начин се те наше добре и квалитетне ососбине понижавају и поништавају.

ЈоакимФест


Фестивали су добри и корисни


Редован гост и учесник ЈоакимФеста и његовог међународног млађег брата ЈоакимИнтерФеста је редитељ Небојша Брадић, управник Београдског драмског позоришта.
Ево вас и на овогодишњем ЈоакимФесту, са измењеном концепцијом, јер је посвећен домаћем домаћем драмском тексту. По медијима се често потенцира бројност позоришних фестивала и поставља (не)оправдано питање њихове сврхе и квалитета. Какав је ваш став по том питању?
- Питање кризе фестивала, са једне стране а са друге кризе домаћег текст, је нешто што је чињеница, не само у нашој земљи него је појава, чак и регионалног, па можда и европског контекста. Једне исте представе се шетају од фестивала до фестивала, директори фестивала се налазе на њима и тај фестивалски циркус траје од маја до септембра.
За разлику од људи који су склони да идентификују кризу, ја мислим да су фестивали добри и корисни и увек их подржавам из врло одређеног разлога. Сматрам да оно добро и ново што се појављује на позорницама бројних позоришних кућа у Србији, па и шире, током текуће сезоне, на фестивалима добија шансу да стане на нову позорницу. Тако то ново и другачије што та представа носи у себи постаје видљиво на квадрат. Зато фестивали имају шансу а неопходни су и за идентификацију културне потребе која постоји у одређеним срединама где се позоришни живот дешава од премијере до гостовања и где фестивали могу да допринесу витализацији и снажењу културе, као и до охрабривања позоришних људи из тих средина да истрају у даљим и новим пројектима.

Јоакимова препорука


Одјеци ЈоакимФеста


Фестивал ЈОАКИМФЕСТ, који се развио на традиционалним сусретима позоришта Србије - Јоаким Вујић, успешно је остварио савремене захтеве културне политике. Као део процеса децентрализације културног живота Србије, наметнуо се као савремен, активан, трагалачки и озбиљан фестивал. У тренутку када се фестивал Стеријино Позорје трансформисао у међународни фестивал са различитим секцијама програма, ЈОАКИМФЕСТ, проналази своју тему у домаћем тексту и тако скреће велику пажњу.
Такође, стратешки мудро повезивање Театра Јоаким Вујић са градом - полисом Крагујевцом и пројекат ТЕАТРОПОЛИС, омогућава да програм буде обиман а и да се од ТЕАТРОПОЛИСА очекује сталан ангажман ка новом и када званични дани фестивала прођу. Те програм ТЕАТРОПОЛИСА, значи да су инострана гостовања стална, да је сарадња и копродукцијска сарадња са домаћим и страним партнерима стална
Програм ЈОАКИМФЕСТА представља добро осмишљен и озбиљан преглед домаћег текста са подједнаким интересовањем и према домаћим и према иностраним ансамблима који постављају српски драмски текст. Оно што одликује фестивал ЈОАКИМФЕСТ јесу и трибине посвећене домаћем тексту, публикације које остају као облик евалуацијског програма, као и програми посвећени младој публици Крагујевца и Србије.
Често се говори да Србија има доста фестивала. То је делимично тачно, али Србија има мало јасно дефинисаних, одређених фестивала - нарочито домаћег текста. Сви желимо боље позориште али оно је увек резултат бриге и дугогодишњег систематског рада и
подршке. Да би се појавио нов и велики домаћи драмски писац морамо му припремити услове да се усправи.
ЈОАКИМФЕСТ је баш та перформативна територија на којој је домаћи драмски писац тражен, она му омогућава и наступ и експеримент. Један од квалитета ЈОАКИМФЕСТА је и програм награда који обухвата младе позоришне ствараоце. Тиме се устаљена ситуација српске културне сцене активно мења јер овде постоје награде које су искључиво за младе уметнике.
Проматрајући горе наведено, сигурно је да се трајање фестивала ЈОАКИМФЕСТ чији је организатор Театар Јоаким Вујић, мора наставити као подршка јасно дефинисаној, озбиљној културној пракси децентрализације као и подршке домаћег драмског текста и
најмлађих позоришних стваралаца.
Ивана Вујић
редовни професор Факултета Драмских Уметности у Београду
позоришни редитељ и директор БЕТОН ХАЛА ТЕАТРА



СЕЋАЊЕ


Александар Аца Милосављевић (1933-2007)


Господин међу друговима

После једне и по деценије сурове, исцрпљујуће и грубе болести преминуо је Александар Аца Милосављевић, један од најпознатијих интелектуалаца и културних радника Крагујевца у другој половини XX века, који је обављао најодговорније радне дужности и друштвене функције у крагујевачкој култури. Био је секретар Културно-просветне заједнице у време крчења пионирских путева у раду ове организације шездесетих година; оставио је неизбрисиве трагове у раду и дометима Театра Јоаким Вујић, у време када је ово позориште било овенчано признањима, и као институција и појединцима за успеле представе и улоге; био је директор Спомен парка Крагујевачки октобар, у време када је глас о крагујевачкој несрећи и погибији стигао до свести и савести свих грађана Југославије, Европе и света и у Спомен парку изграђено више споменика, а на Велике школске часове долазило више десетина хиљада посетилаца. Стицај околности учинио је да Аца премине 21. октобра, на свега сат-два пре почетка овогодишњег Великог школског часа.
Обављао је многе друштвене, културне и јавне функције. Био је потпредседник КПЗ Србије, члан одбора за доделу Вукове награде, члан одбора Стеријиног позорја, председник Програмског савета Сусрета позоришта Србије, председник Издавачког савета НРИО Светлост...
Рођен је 1933. године у Кавадарцима у Македонији, где су родитељи били учитељи али му је први завичај био Рудник и Горњи Милановац, где је провео детињство и младост, завршио основну школу и гимназију. Вишу педагошку школу на групи за српскохрватски језик и књижевност завршио је у Крагујевцу. Апсолвирао је југословенску књижевност на Филолошком факултету у Скопљу, а дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду где је похађао и магистарске студије. Службовао је у Сјеници, Зеници и Крагујевцу.
Али, пре свега, пре значаја радних места и функција које је обављао Александар Милосављевић је био добар човек, благородан и хуман, пун разумевања за друге. Сви који су са њим сарађивали сматрали су га за личног и интимног пријатеља. Његово име изазивало је радостан осмех и озарило би лица свих присутних у друштву у коме би било споменуто. Импоновао је својом интелектуалношћу и ширином своје културе. Импоновао је својом достојанственом појавом, педантношћу, господским понашањем. Многи су осећали потребу да му се обрате са Господине у врме када је неприкосновен начин обраћања био Друг. И то без икаквог идеолошког призвука и мотива.
Добитник је високих признања: Дипломе града Крагујевца, Златне значке КПЗ Србије, Ордена рада са сребрним венцем и других награда за рад у култури и асоцијацијама организација спомен обележја за неговање сећања на жртве фашистичког терора и мир у свету.



СЕЋАЊЕ


Будимир Буда Јеремић (1925-2007)


И отишао на мала врата

У суботу, 5. маја, преминуо је глумац Будимир Буда Јеремић, дугогодишњи члан ансамбла и првак драме Театра.
- Данашњи млади глумци, чини ми се, у позориште улазе на велика врата. У моје време није било тако. У театар се улазило на мала, малецка врата, прво у предсобље, затим у кујну, па онда малу собу, потом већу, да би тек на крају, закорачио у велику, гостињску собу. Сада су млађе колеге некако исувише самозадовољне, а, чини ми се без неког великог покрића. Кажем младима да морају да негују глумачки, авантуристички дух, да мењају средине, ансамбле, окушају се са различитим редитељима, колегама, партнерима... Да осете дугачије сцене, неку нову публику како дише... Али ништа. Када им добронамерно кажем да су пребрзо стасали у глумце, они ми дрско одговоре да је то моје мишљење, причао је Буда у своје време. 
У свом глумачком животу радио је са 34 редитеља и одиграо стотинак улога.
Јеремић је изузетно богату и дугу глумачку каријеру започео још 1947. године у Зајечару у тадашњем Окружном позоришту.
Пошто му је отац био железничар, рођен је игром случаја у Гостивару, али се у Зајечар доселио у трећем месецу живота и од тада га сматра својим родним градом. Глумом почиње да се бави још у основној школи.
Међутим, Буда је имао више различитих афинитета. Био је и сјајан голман, па се због неразумевања тадашњег антифудбалски орјентисаног управника и редитеља Доде Николића вадио на болест када је са проба бежао на терен ФК Тимока. Доспео је чак до репрезентације Србије 1946. године (додуше махом састављене од Зајечараца) која је тада играла са Бугарском.
- Приликом реванша, у коме је за нас играо и најбољи ратни и поратни српски голгетер Буда Гојковић, бацим се на лопту, а у мене улети бугарски играч. Искочена кључна кост, која је, лечена од стране локалних костоломаца, означила је крај моје фудбалске каријере, на добробит позоришне, објашњавао је Јеремић.
После пар сезона у Зајечару прелази у црногорско Народно позориште, тада лоцирано на Цетињу у коме две сезоне тумачи улоге хероја и љубавника. Једно време је члан позоришта у Бања Луци, одакле у сезони 1956/57. долази у Театар Јоаким Вујић. Већ у тој, првој сезони заиграо је у бројним представама попут: Младости пред судом, Станоју Главашу, Обзирној блудници, Аутобуској станици, Лисици и грожђу, Мишоловци... Уметнички пут води га тада на две сезоне у Ниш, па затим у Мостар. Следи повратак у крагујевачки Театар, па одлазак, како је сам умео да истакне ко би томе одолео на три сезоне у Југословенско драмско позориште. Следи опет повратак у Јоаким Вујић одакле је средином деведесетих отишао у пензију.
Радио је са редитељима попут Александра Ђорђевића, Славољуба Стефановића Равасија, Славенка Салетовића, Маричића, Душана Михаиловића, Виде Огњеновић, Љубе Милошевића, а партнери на сцени били су му Мила Стојадиновић, Бранка Карамарковић, Милева Жикић, Марија Васиљевић, Љуба Ковачевић и Љубомир Убавкић Пендула у Крагујевцу, а у Београду звезде какве су Љубиша Јовановић, Олга Спиридоновић, Јоза Лауренчић, Марко Тодоровић, Љуба Тадић, Стево Жигон, Мргуд Радовановић, Бранка Веселиновић, Цеца Бојковић, Цвијета Месић, Иван Бекјарев, Лане Гутовић, Славко и Никола Симић... О његовим креацијама писали су Буца Мирковић, Мухарем Первић, Феликс Пашић...
Крагујевачка публика памти га по улогама попут Манета, Отавиа, Фреда, Кумала, Полонија, Отела, Јароваја, Главаша, Војина Југовића, Вукашина, Риџарда, Али Паше, Димитрија Карамазова, Хаџиславковића, Рапе...
Током своје глумачке каријере играо је и у десетак телевизијских драма и у филмовима Точиловац, Звезде су очи ратника...
Сем бројних глумачких награда и признања Јеремић је одликован и Ореденом рада са златним венцем 1986. године.
- Ех, када бих у себи имао још само мало живота, мрву, трунку, да смогнем снаге и да се попнем на сцену... да још једном одиграм нешто, онако из све снаге, мушки... да поново осетим тај прелепи осећај, али не вреди. Готово је, пала завеса..., свестан је био Буда Јеремић да ће му последња жеља остати неостварена.
Откако му је пре седам година преминула супруга Олга, по сопственим речима затворио се међу четири зида и у ноћи уочи Ђурђевдана као из позоришта и из живота отишао на мала врата.
Зоран Мишић




ЈОАКИМ

крагујевачка позоришна ревија
број 17-22


Књажевско-српски театар


Промена имена позоришта


Управни одбор Театра Јоаким Вујић донео је одлуку о враћању првобитног назива крагујевачког позоришта које би од обележавања 173. године постојања поново требало да понесе име Књажевско-српски театар. Књажевско-српски театар имао би три сцене које би носиле имена по познатим позоришницима који су радили или рођени у Крагујевцу: Велика сцена Јоаким Вујић, Мала сцена Љуба Тадић, Поетско музичка сцена Мија Алексић.
Предлог Управног одбора Театра тренутно је у скупштинској процедури Скупштине Града Крагујевца а градски оци и одборници требало би да га верификују на седници градског парламента заказаној 13. фебруара.

Прва српска позоришна представа


Чудо по Јоакиму


На Сретење 15. фебруара 2007. године, за Дан Театра, биће премијерно изведена представа Чудо по Јоакиму. Аутор текста, чија је ово праизведба је Радослав Златан Дорић, редитељ Славенко Салетовић. Реч је о комедији, која говори о припремама прве српске позоришне представе. По тексту Папагај чувеног немачког писца Коцебуа, Јоаким Вујић је направио посрбу, назвавши је Крешталица чија је премијера била 13. августа 1813. године у пештанском театру Рундели и од тада се званично рачуна почетак српског позоришта.
Међутим, није све ишло тако лако, поставило се питање, где, како, са чиме и киме, Јоакиму су у помоћ прискочила нека од најпознатијих мађарских глумачких имена попут Иштвана и Јулијане Балог и Томе Фехира, умешала се српска црква, мађарска цензура, тетке и стрине...
По Дорићевом казивању комад је настао на иницијативу српског позоришта у Мађарској и његових тадашњих руководилаца Габора Ленђела и Милана Руса.

- Одмах је започет разговор да се направи копродукција крагујевачког позоришта и позоришта у Будимпешти. Пошто се то није остварило из више разлога, комад сам понудио једином позоришту у којем он треба да доживи своје прво извођење - крагујевачком позоришту, изричит је Дорић.

Плакета Светог Ђорђа Харолду Пинтеру


Плакета Светог Ђорђа додељује се од 2005. године за афирмацију Крагујевца у земљи и свету


Почетком ове године 29. јануара у Лондону, у просторијама угледне агенције за заштиту ауторских права, енглеском драмском писцу и нобеловцу Харолду Пинтеру, уручена је плакета Светог Ђорђа коју му је о Ђурђицу доделио градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић. У званичној делегацији Крагујевца која је учествовала у додељивању плакете познатом писцу били су Саша Миленић, заменик градоначелника Крагујевца, Миодраг Стоиловић, координатор у градској управи за ванпривреду, представници српске амбасаде у Лондону - Љиљана Киш аташе за културу и конзул Милан Варадиновић, као и Сунчица Гетер, стручни сарадник делегације.
- Поносан сам што је Србија мој пријатељ и хвала на овом лепом признању. Познате су ми патње српског народа и жао ми је што је ова земља, Велика Британија, учествовала у томе и што је делимично одговорна за њих, а морала би да негује пријатељство са Србијом. Баш зато је моје пријатељство према Србији и чвршће и веће, обратио се Пинтер присутним енглеским медијима.

Говор на свечаном отварању ЈоакимИнтерФеста 2006


На многаја љета


Град Крагујевац покровитељски подржава позоришну амбицију артикулисану као ЈоакимИнтерФест јер у њој препознаје културно утемељење сопствених политичких аспирација. Окупљање у Крагујевцу зрна златног праха расејаног по позоришној мапи Европе разумемо и као пројекат потврде и сабирања еманципаторских потенцијала Шумадије и Србије, и то у њеном седишту. О смислу и оправданости једног позива најпузданије сведочи одазив. Ваше присуство је охрабрење и потврда која могућност ЈоакимИнтерФест претвара у културну реалност овог тренутка и ја вам се на томе, баш као на стрпљењу и пажњи, најсрдачније захваљујем.
Саша Миленић, заменик градоначелника Крагујевца

Перформанс у Застави


Пинтеру коначно пресуђено


Четвртог дана ЈоакимИнтерФеста, крагујевачка публика је била у прилици да тачно у поноћ, погледа мултимедијални перформанс Суђење Харолду Пинтеру.
У перформансу са јаком антиратном поруком одиграном у аутентичном амбијенту Привредних возила чланови Театра Јоаким Вујић и гостујуће позоришне трупе Џон Тоу из Манчестера извели су пројекат који је резултат дводневног заједничког рада, а који је режирао Александар Дунђеровић посвећен је антиратном ангажовању Харолда Пинтера.
Перформанс о Планинском народу, коме је забрањено да говори својим планинским језиком, изведен је после поноћи у порушеним халама Заставе. Са звучника је пуштен, интегрални говор, аутентичан радиофонски запис који је Харолд Пинтер одржао приликом примања Нобелове награде.
Оштра критика америчке политике, од Србије до Авганистана, идеолошка је потка перформанса, који као и Пинтер алудира на свест и савест човечанства увученог у игру о демократији која ослобађа и доноси просперитет, уз напалм, и бомбе са осиромашеним уранијумом.
Перформанс Суђење Пинтеру коме је присуствовало више десетина крагујевчана је завршен лаким нотама које би требало да баце вео заборава на бомбардовање, мртве и осакаћене.
Редитељ Александар Дунђеровић, ангажован као професор позоришне режије и адвертајзинга на Универзитету у Манчестеру, дипломирао је режију у Београду, а његова представа Чежња под брестовима била је на репертоару Београдског народног позоришта пуних осам година. Професионални пут одвео га је потом у Америку и Канаду, да би се сам каже, после петогодишњег лондонског искуства, за сада, скрасио у Манчестеру.

Глумци Књажеско-србског театра


Биографске белешке


Књажеско-србски театар у Крагујевцу је радио од 1834. до 1836. године, али је прве представе имао у време Сретењске скупштине 1835. године, па се та година узима за годину оснивања. О претходним покушајима позоришног стварања у Крагујевцу, и о занимљивом животном путу и делатности његовог оснивача Јоакима Вујића постоје значајне студије Рајка Стојадиновића и Алојза Ујеса. Међу историчарима период прве Милошеве владе су из разлишитих углова обрадили Михаило Гавриловић, Владимир Стојанчевић и Радош Љушић. О глумцима првог театра у Кнежевини Србији писали су Рајко Стојадиновић и Милен М. Николић. Осим Јоакима Вујића, који је и сам још од знаменитог 12. августа 1813. године (у Крешталици) у појединим представама наступао и као такав и био упућен у глумачку вештину, сви остали су били глумци без икаквог позоришног искуства, пронађени, пре свега, међу заинтересованим ученицима Гимназије у Крагујевцу. Уз своје ђаке био је и професор Петар Радовановић. Њима се придружио и писар Народног суда, Тодор Розмировић. Пошто је реч је о занимљивим личностима, од којих су поједини касније играли знамените улоге у политичкој и културној историји Србије, задржаћемо се, у краћим цртама, на њиховим биографијама.
Живадин Весовић је син крагујевачког варошког кнеза Веселина-Весе Миловановића, који се помиње још при крају Првог српског устанка. Завршио је крагујевачку гимназију 1839. године. Био је секретар Смедеревског суда (1846), а 1854. га налазимо на месту председатеља Гургусовачког суда.
Стеван М. Груборовић (1816+54) је рођен у Мостару, па је у списку ђака гимназије забележен као Ерцеговац. Тутор му је био брат Јован, трговац из Београда. Матурирао је 1836. године. Касније је као питомац упућен у Беч. Стигао је до места столоначелника у Министарству просвете, а 1850. и на место столоначелника Кнежеве канцеларије у Министарству унутрашњих дела.
Милан Давидовић (1820+69) је рођен у Бечу, син Димитрија Давидовића, који је тада уређивао Новине сербске. Основну школу и Гимназију завршио је у Београду и Крагујевцу (1836). Још у Београду био је међу подписницима на Забавник за 1833 годину као ученик велике школе за себе и брата свога Светозара и за сестру своју Савку.
Од 1836. био чиновник на разним дужностима, али ни изблиза није достигао славу свога оца. За потребе Театра на Ђумруку, 1842, са илирског је прерадио две драме: Пожарина (А. Коцебу) и Нумера 777 (К. Лебран). Од 1858. је руководио Удовичким фондом. Није се женио, као ни његов полубрат Светозар. Умро је у Београду, помраченог ума.
Стојан Јовановић Цукић (1818+7. октобар 1844) је, по свему судећи, син београдског базрђанбаше Јована Шишмановића у браку са Пемом, која се помиње као трговачка удовица. Основну школу је учио у Београду и ту кренуо у Велику школу, с којом је прешао у Крагујевац и завршио је 1836. године. Немачки језик је научио у Панчеву. Каријеру је отпочео у Крушевцу, као срески писар. Послат је као државни питомац у Беч 1839. године, да би неко време провео и у Паризу. Истицао се као жестоки противник Томе Вучића Перишића (1788+1859), па је после Вучићеве буне (1842) остао без стипендије. Налазио се на челу обреновићевских агитација и завера, од којих је посебно била важна Катанска буна (1844), у којој је погинуо 7. октобра 1844, у Буковици код Ваљева. Написао је приручник Француска граматика за оне који, без помоћи учитеља, хоће да уче француски језик, са посветом кнезу Михаилу. 
Стојанова сестра Марија била је друга жена Петра Лазаревића - Цукића (1795+1849), усвојеника војводе Павла Цукића (1782+1817), саветника и среског начелника у Карановцу и Крушевцу. По зету Петру Стојан је често називан Цукићев, Цукић.
Милић и Арсеније-Арса Милићевић-Луњевица су синови истакнутог трговца Николе Милићевића-Луњевице (1767+1842). У Крагујевцу су становали код гимназијског катихете проте Јосифа Стефановића, као и Филип Христић и Сретен Поповић. Милић (29. јун/11. јул 1815+1/13. јануар 1850) је био потпоручник и начелник Среза црногорског. Арсеније (1819+октобар 1840) је после гимназије кадет у Пожаревцу (1838) па је, заједно са братом, ступио у новоосновани Лицеј, где се помиње се међу државним благодејанцима (1839). Умро је у Крагујевцу, а сахрањен у манастиру Враћевшници. Обојица су играли женске улоге.
Антоније Мајсторовић (Ранковић) је син Ранка Мајсторовића (1768+1840) из Азање, који је био члан Народног суда (1833) и државни саветник. И Антоније је постао члан Државног савета у време кнеза Александра Карађорђевића, али је више упамћен по завери 1863. којом је желео да врати Карађорђевиће на власт.
Јован Мариновић (Сарајево, 1821+Виллерс-сур Мер, Франце, 30. јул 1893) је био син трговца Георгија Мариновића из Сарајева. У КСТ-у играо женске улоге (Малвина: Ла Перуз, Жертва на смрт). Матурирао 1837. године и школовао се на Западу као државни питомац. Био је зет пребогатог капетана Мише Анастасијевића, пашеног Ђорђа Карађорђевића, Раје Дамјановића... Члан и председник Државног савета, министар финансија и спољних послова. Као врсног дипломату, склоног коцки, више су га ценили на страни. Сматран је најбољим познаваоцем француског језика у својој генерацији. По С. Јовановићу, први наши питомци, исто тако, дали су неколико људи који би својим образовањем и данас чинили част државној служби: довољно је поменути Јована Мариновића и Константина Николајевића. 
Јован Перуничић (р. 1817), син Милосава Перуничића, члана Пожешког суда, па чачанског окружног начелника, за којег Вук у чувеном писму 12. априла 1832. године пише кнезу Милошу да немате вернијег ни приврженијег човека од њега.
Јован је био секретар Чачанског суда (1840-42), помоћник чачанског окружног начелника (1846-51), а 1857-59. и окружни начелник у Чачку. У току 1861. године био је начелник Драгачевског среза.
Сретен Поповић (Београд, 1820+90) је син Лазара Поповића, писара у Београдском суду и дрваро-сенског комесара књажевског (1835/36), из породице знаменитог Павла Поповића (+1816) , члана Правитељствујушчег совјета, из села Вранића. Крстио га је кнез Милош. Приватни секретар кнегиње Љубице (1841), па Вучића (1842). Почео је каријеру као практикант Смедеревског суда (1836/37). Био је међу првим нашим питомцима на страни (у Бечу), 1839. године. Као судија је службовао у Смедереву, Горњем Милановцу, Шапцу и Београду, да би на крају био касациони судија. Играо је женске улоге (Јарика: Фернандо и Јарика; кнегиња Љубица: Бој на Чачку) и певао у комадима, уз пратњу Књажеско-србске банде Јозефа Шлезингера.
Поповић је написао занимљиво, добрим делом аутобиографско, Путовање по Новој Србији (1879), најважнији извор за наш рад, у којем осликава живот старог Београда и служи као незаобилазан извор за историју КСТ-а у Крагујевцу.
Филип Христић (Београд, 1819+Ментон, Француска, 29. јануар 1905). Отац (Х)Риста Ђорђевић је дошао у Србију почетком Првог српског устанка из Самокова. Од стране Карађорђа и Младена Миловановића постављен је 3/15. априла 1807. за буљубашу и упућен ка Нишу. Настанио се у Београду 1815, радећи прво као абаџија, па као бакалин. Кад је умро, Филипа је школовао тадашњи митрополит Методије. Његова мајка Катарина се за време синовљевог школовања помиње као удовица трговачка. Почео је школовање у Београду, а матурирао у Крагујевцу (1836). Играо је, такође, женске улоге. Послат је у Беч као државни питомац, одакле је наставио у Париз, где је докторирао права на Сорбони. Имао је дугу и успешну политичку и дипломатску каријеру: комесар у Дунавској комисији у Бечу (1858), председник владе и министар спољних послова (1860-61), министар просвете (1849, 1873-74), посланик у Цариграду, два пута, затим посланик у Бечу, први гувернер Народне банке.
Димитрије Црнобарац (Београд, 25. октобар/6. новембар 1818+Беч, 14/26. јун 1872). Као његов тутор помиње се Јаков Јакшић (1774+1848), кнежев хазнадар и инспектор Типографије. Матурирао 1836. И он је играо женске улоге. Из Гимназије је отишао на Војну школу у Пожаревцу, 1837, па постао столоначелник у Војеном комисаријату 1839. Као државни стипендиста школовао се у Бечу и Паризу, где је завршио и докторирао права. По повратку, прво је службовао у Министарству правде, а касније је био министар правде и просвете и члан Државног савета. По Милићевићу, Црнобарац је био човек малена раста, крвавих очију, маленога, црвенога, затубастога носа, а малих брчића. Штедљив је био у оделу тако да је готово увек носио поткушене панталоне, излизан капут, и на ново пеглани шешир. И још би се љутио на београдску калдрму с које, божем, не може да носи дужих панталона. Није се женио.
Петар Радовановић (1808+3/15. март 1857) је у родном Новом Саду завршио основну школу и гимназију, а у Пешти је учио филозофију и права. Постао је адвокат 1830. године. У Србију је прешао у јуну 1834. године и постао професор у Крагујевачкој гимназији. Постављен за управитеља свију школа у Србији 21. марта 1836. године до маја 1838. године. Од маја 1838. је секретар у Министарству просвете, а од новембра 1838. у Лицеју предаје математику, статистику и немачки језик, до марта 1839. Од тада до 1842. је секретар Министарства просвете, а краће време и начелник. Од 1842. је председник Окружног суда у Чачку. Од 1843. је на месту главног управитеља народни школа. Касније је управљао источним школским кругом у Србији. Један од првих редовних чланова ДСС. Уређивао Новине читалишта београдског, 1848.
Написао: Кратко сочинениа антропологи или наука о човеку, Београд 1844.
Обшта знања, сваком човеку нуждна, Београд 1850, друго издање: 1856
Воине Срба с Турцима од 1804 - 1813, Београд 1852.
О писару Народног суда Тодору Розмировићу се налази само податак да је био међу пренумерантима Забавника за 1835. годину. Вероватно је у сродству са Венијамином Розмировићем, председатељем Суда вароши београдске, 1846.
Стојадиновић је претпоставио да су у раду КСТ-а имали удела и преостали ђаци прве гимназијске генерације (Адолф Ј. Шлезингер, Алекса Стефановић, Данило Данић и Симеон М. Божић), али њих не налазимо међу актерима представа.
Симптоматично је да су многи од гимназијалаца на позоришним даскама играли женске улоге. Један од њих, Сретен Поповић је то и најбоље објаснио, јер су се тада женске криле од мушакараца, најглавније је што је онда ретко која жена била која је знала шитати и писати, а овамо је требало наушити улоге од по неколико табака напамет. У то време тешко да се могао наћи родитељ који би својој ћерки дозволио да се тако меша са мушкарцима и игра комедије. Једина жена у целом театру била је Јелена-Јеца Берман, жена директора Типографије Пруса Адолфа Бермана (1779-1862), која је помагала око костима, што се може сматрати зачетком српске костимографије, док је представе, наравно, режирао Јоаким Вујић. 
Глумци Књажеско-србског театра нису били људи од заната, нити су планирали да се баве тим послом. Али, њихов труд, младалачка жеља и први кораци у позоришној уметности обновљене Србије оправдавају све њихове мане.

РЕЗИМЕ

Глумци првог театра у Кнежевини Србији, који је постојао при двору кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу (1835-36) били су сам директор Јоаким Вујић, професор Гимназије Петар Радовановић, судски писар Тодор Розмировић и ученици Гимназије, који су представљали прву домаћу интелигенцију у обновљеној Србији: Живадин Весовић, Стеван Груборовић, Милан Давидовић, Стојан Јовановић-Цукић, Антоније Мајсторовић, Јован Мариновић, Арсеније Милићевић-Луњевица, Милић Милићевић-Луњевица, Јован Перуничић, Сретен Поповић, Филип Христић и Димитрије Црнобарац. Након школовања у Крагујевцу постали су чиновници, дипломате, вође буна, судије и политичари.

Дејан Обрадовић, Народни музеј Крагујевац

Позоришни живот изван београдског круга двојке


Време грожђа и позоришта


Уколико позоришни фестивали, којих у Србији није мало, имају за циљ да буду нека врста веселог позоришног циркуса, који током једне седмице протутњи тим-и-тим градом, онда је њихова сврха јалова, а оправданост омеђена уским (и ускогрудим) провинцијалним оквирима задовољавања локалних културних потреба.
... С друге стране, после дислоцирања ЈоакимФеста у најстарије позориште у Србији, у Крагујевцу је ове године покренут врло амбициозно замишљен Међународни позоришни фестивал малих сцена ЈоакимИнтерФест, пре свега захваљујући упорности и ентузијазму неколико позоришних посленика предвођених упорним, вредним и домишљатим директором Театра Јоаким Вујић Драганом Јаковљевићем.
Јаковљевић је не само наишао на разумевање градских челника него и позоришних пријатеља из окружења, те је у некадашњу престоницу Србије довео позоришта из Хрватске, Словеније, Румуније и Енглеске с намером да до краја спроведе не само прокламовану идеју Театрополиса него и да покаже отвореност и спремност и за неговање граничних форми театра, али и за отвореност према свету.
Уколико се два позоришна фестивала у Крагујевцу, један који афирмише позоришно стваралаштво у такозваној унутрашњости и други, који ту унутрашњост повезује са светом, утемеље макар на овим постулатима, онда би уистину Крагујевац могао постати не само Театрополис него и важна тачка на позоришној мапи региона. Подстицајан, али и врло озбиљан задатак. Наравно, Министарство културе би већ једном требало да одреди своје приоритете, не само када је реч о финансирању позоришта и позоришних фестивала.
Слободан Савић




Јоаким

крагујевачка позоришна ревија
број 5-12 и број 13-16


Масимо Лукони, редитељ


Интервју поводом премијере представе Последње мене



Италијански редитељ Масимо Лукони режирао је у крагујевачком Театру представу Последње мене по тексту Фуриа Бордона, коју је финансирала регија Емилија Ромања у циљу сарадње, размене уметничких искустава и креирања заједничких представа српских и италијанских позоришника.

У Крагујевцу, колико сам барем ја приметио, глумци, живе са својим позориштем. Редовно долазе у њега, блиско и присно сарађују са редитељима, и из тога мора да изађе нешто добро. У Италији, као и у читавој западној Европи, све зависи од спонзора, пара и све се ради великом брзином. Мени веома прија овај вишемесечни рад, зато што имам времена за рад са техником и глумцима, без оптерећења брзином, које може да засмета у раду. Знате, када немате времена чак ни да упознате људе са којима радите, онда је то стварно тешко.
Волео бих да увек имам услове за рад као у Крагујевцу.

Лично сам се уверио да су српски и крагујевачки глумци професионални и јаки као личности. Мој утисак је да Театар Јоаким Вујић има потенцијал који може да прати европске трендове. Спреман сам да помогнем у сваком погледу.


Узвраћена посета побратимима


Лажа и паралажа у Фочи и Питештију


По повратку из Фоче није било предаха, јер су се Вујићевци само пар дана касније, 25. маја запутили, такође са Стеријиним комадом у Румунију у братски Питешти. Дан касније, 26. маја у препуној сали, питештанског, побратимског Позоришта Александар Давила, крагујевачки глумци извели су Лажу и паралажу коју је режирао Драган Јаковљевић.
Директор Театра Јоаким Вујић, Драган Јаковљевић и директор Позоришта Ал Давила, Себастијан Тудор, одржали су, пре представе, пригодне говоре подсетивши на дугогодишњу успешну уметничку сарадњу два побратимљена града и позоришта.
У суботу, 27. маја градоначелник Питештија, Тудор Пендјук, уручио је дипломе ансамблу Театра Јоаким Вујић и у говору истакао да је ово наставак једне дивне сарадње између два града, Крагујевца и Питештија, али и читаве две регије суседних земаља, жупаније Арђеш и региона Шумадије.

Уметност подиже своју заставу


ЈоакимФест мај 2006. године


Драги суграђани уважени гости,
пријатељи, позоришта и Театра Јоаким Вујић, поштоваоци ЈоакимФеста, добро вече и добро дошли на Трећи ЈоакимФест!
ЈоакимФест вечерас подиже своју заставу, отвара своја врата и распаљује своју бакљу са наумом да разгори ватру уметности. Уметности која се преплиће и надгорњава са животом самим - оним што јесте а не умемо да га дешифрујемо и оним што га још ни досањали нисмо.

Драган Јаковљевић, редитељ, директор Театра
Јоаким Вујић на отварању ЈоакимФеста 2006

ЈоакимФест 2006, изјаве учесника

Зоран Карајић, директор позоришта из Шапца
По овоме што сам до сада видео биће ово веома квалитетан фестивал. У то ме је посебно убедила нишка представа. Одавно нисам видео толико посвећене глумце, као што су играли чланови нишког ансамбла.
Зоран Стаматовић, директор позоришта из Ужица
Позоришна продукција је све боља и боља. Не видим слабу представу на овој смотри, а селекторима је све лакше. Разлика која је на почетку била значајна, у односу на старије и познатије фестивале, попут Стеријиног позорја, Југословенског фестивала,... сада је све мања и још ће се смањивати.
Дејан Пенчић Пољански, позоришни критичар
Овогодишњи фестивал је много бољи него прошлогодишњи. Надам се да ће тако бити до краја, јер предпостављам да је Драгана Бошковић урадила оно што ради сваки селектор, направила да фестивал има раст, или бар одржавање квалитета. Онда сам сигуран да је овај ЈоакимФест бољи од предходног, и чак и од оног од пре две године.
Мишка Кнежевић, новинар Радио Београда
Овогодишња селекција ми се чини јачом од прошлогодишње, али то не мора увек да иде на душу селектору. То једноставно значи да је целокупна позоришна продукција ове године, већа, боља, јача, квалитетнија... Такође, нису увек у питању само материјална улагања. Могуће је да су позоришници ове сезоне уложили више енергије, креативности, знања и озбиљности у своје пројекте.
Бранислав Недић, директор позоришта из Крушевца
Приоритет је да овај наш фестивал, јер је стварно такав, наш, фунгционише и да се на њему нађу најбоље представе. Пријатељство на првом месту бар што се тиче ЈоакимФеста.
Даница Максимовић, председник жирија ЈоакимФеста
По оном што је виђено на овом фестивалу може се закључити да позоришта у Србији напредују. Можда није баш све идеално, али је виђено пет-шест заиста добрих представа.
Саша Миленић, заменик градоначелника Града Крагујевца

Када кажемо да је Крагујевац не само прва него и права престоница Србије, то није објава једне амбиције колико изјава националне свести и одговорности у једном тешком времену. У том смислу и чињенички епитет уз Театар Јоаким Вујић, најстарије српско позориште, мање рекламни слоган, а више манифест, прокламација културне и друштвене мисије ЈоакимФеста. Збраност српских позоришта око сопствене збирајуће тачке даје овом фестивалу национални значај, нашим позориштима неопходно охрабрење, а Крагујевцу указује почаст коју мора умети да носи.

ТЕАТАР НА НЕТУ


Од 21. јануара 2006. Театар има своју веб презентацију


Крагујевачки Театар од недавно је презентиран на интернет адреси www.јоакимвујиц.цом
Тренутно се редовно ажурира а коначна, односно обогаћена верзија сајта, биће завршена за пар месеци.

- Циљ нам је био модеран, али једноставан дизајн, који ће омогућити брз преглед садржаја. Идеја дизајна сајта је да буде достојанственог, благог, али ефектног изражаја, који би у својој бити био одсликавање духа ове институције. Управо из тог разлога, традиција установе наглашена је малим стилизованим флоралним елементима, типичним за време оснивања Театра. Са друге стране, боја позадине је специјално одабрана нијанса зелене боје. На тај начин, посетиоци имају пун визуелни утисак, објашњава Зоран Миљковић, сарадник за пропаганду у Театру Јоаким Вујић.

Браћа по позоришту


Сарадња Театра и позоришта из Питештија


Крајем октобра потписан је протокол о сарадњи и братимљењу крагујевачког Театра Јоаким Вујић и позоришта Александар Давила из Питештија. Након дугогодишње успешне сарадње, између две позоришне куће, која ће убудуће бити још садржајнија и разноврснија, договорено је да ће два позоришта, најмање једном годишње, размењивати гостовања и публици пријатељских градова представљати одабране представе из актуелног репертоара.

ХОРВАТОВ МРАЧНИ МОЛ


Шумарице, 21. октобар 2005. године


У петак, 21. октобра у Шумарицама одржана је традиционална манифестација крагујевачког октобра - Велики школски час. После опела, глумци крагујевачког Театра Јоаким Вујић, извели су поему рано преминулог песника Борислава Хорвата Уста светилишта коју је за сценско извођење приредио и режирао Драган Јаковљевић. У представи су, између осталих, играли: Ана Тодоровић, Сања Матејић, Исидора Рајковић, Ненад Вулевић и Никола Милојевић.

ДВА ВЕКА ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЧЕГ СОВЈЕТА


28. август 2005. године


У организацији Скупштине града, у недељу, 28. августа, на Велику Госпојину, у порти манастира код старог Страгара одржана је пригодна свечаност поводом двестогодишњег јубилеја. Комплетан манастирски комплекс и прилаз Вољавчи обновљен је средствима града Крагујевца и Владе Србије.
Том приликом пред угледним гостима из Владе Србије и највишим црквеним великодостојницима, али и бројним житељима овог краја, глумци Театра Јоаким Вујић извели су представу Глава на раменима, у режији Драгана Јаковљевића, а по тексту Ђорђа Милосављевића. У представи играју: Мирко Бабић, Саша Пилиповић, Владан Живковић, Дејан Цицмиловић, Милош Крстовић, Александар Милојевић и други.

ПОЗОРИШТУ ЈОАКИМ ВУЈИЋ
Поштована господо,
Бриљантна представа Глава на раменима којом сте и ви узели учешћа и увеличали два века државности Србије, била је најлепши бисер који је обележио овај јубилеј. Овим желимо да вам изразимо искрену захвалност и одамо своје поштовање и дивљење на труду и показаном умећу.
Нека вас Господ чува и умудри да и на даље будете верни сведоци истина на којима почивају небо и земља.
С Божијим благословом,
ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, 30. август 2005. године


СЕЋАЊЕ


Бранислав Цига Јеринић (1932-2006)


ЈЕДИНИ СТАЉИН КОМЕ СУ АПЛАУДИРАЛИ

Дана 27. јуна 2006. године у Београду, после тешке болести у 74-ој години живота преминуо је дојен српског глумишта и првак драме београдског Народног позоришта Бранислав Цига Јеринић, још један из плејаде Крагујевчана, великана наше позоришне, филмске и телевизијске сцене.  
Феликс Пашић, аутор књиге Јоакимови потомци, о добтницима статутете Јоаким Вујић, у свом есеју Није хватао маглу марамом, овако је описао барда српског позоришта Бранислава Цигу Јеринића.
- У Крагујевцу, где је рођен 1932, као син пушкара, бас певача и кафанског свирача, његову гимназију је од позоришта делио само дрвени плот. Привучен интензивним мирисом шминке и декора, бежао је са часова, прескако плот, гледао пробе. Никада касније позориште није имало тај мирис из његовог детињства.
Ђаци гимназије припремили су скеч Циганин на стражи, који је негде пронашла његова тетка - Он је играо Циганина. Био је крај рата. како би које крагујевачко село било ослобођено, одлазили би да у њему дају свој скеч. Другови, а потом и професори, прозвали су га Цига. Тај надимак му је касније заменио име.
Позоришна академија за њега је двоструко судбоносна. Прво, доћи ће у класу Радомира Раше Плаовића, који ће му бити највећи учитељ и поуздана потпора. Друго, ту ће између осталих (Петар Банићевић, Павле Минчић, Драган Лаковић, Дејан Чавић...) срести своју будућу супругу Славку Ружић. Исте су године 1952. почели у Народном позоришту, она као Дика гричарска у Сремчевој Зони Замфировој, он као Собар у Шекспировом Хенрику ИВ. Обоје су остали верни истом театру.
Раша Плаовић је говорио: Цига се не заноси узалуд, нити би хватао маглу у мараму.
Од професора, који ће му постати венчани кум, партнер и, поред разлике у годинамам, близак пријатељ, учио се позоришном занату и, што се сматра веома важним позоришној етици. Почео је у Народном позоришту, што би се рекло од почетка, у малим, безименим улогама: Други племић, Технички шеф, Лопов лопова, Слуга, Први пјесник, Морнар... Прва представа у којој се осетио као прави глумац била је Вилијамсова Тетовирана ружа.
Играо је много и без роптања. Није бирао улоге, нити их је одбијао. Играо је велики репертоар, домаћи и страни, класични и савремени. Знао је једне вечери да буде Митке у Станковићевој Коштани, а већ следеће Ефраим Кебот у Чежњи под брестовима Јуџина О'Нила.
Једанаест година је играо Митка, четири године Хаџи Тому, девет година Марка у Нечистој крви, годину дана Јовчу, са Бориним јунацима провео је добар део свог глумачког живота. Љутио се када Станковића третирају као фолклорног писца. За њега је он био српски Чехов, а по дубини мисли близак Достојевском.
Природа је учинила да буде зрелији од својих улога и старији од свога узраста. Зато су му у почетку, у Народном позоришту, додељивали улоге стараца. Савладао је и ту вештину, али и вештину шминкања. Као Јосиф Висарионович Стаљин шминкао се чак четири пута: два пута на телевизији (Одлазак ратника - повратак маршала и Завера и издаја) и два пута у позоришту: Коријен, стабло, епилог и Мадам Колонтај. Вероватно је једини Стаљин коме су нашој земљи аплаудирало.
Што у позоришту, што на телевизији одиграо је читаву поворку историјских личности, међу њима Драгог Јовановића, Милоша Обреновића, Галилеја, Вергилија, Геринга, Милана Обреновића.
Сматрао је да је глума занат, наравно уз дар, и да тај дар мора непрестано да се савлађује.
Испунила му се жеља да игра Григорија у Тихом Дону Михаила Шолохова и Несрећковића у Шуми Островског. Желео је да буде Шекспиров Магбет и Станковићев Митке, и био је. Неостварен му је остао један сан: Фалстаф у Шекспировом Хенрику ИВ.



СЕЋАЊЕ


Сава Барачков (1929-2006)


14. јануара 2006. године у Крагујевцу преминуо је Сава Барачков

Сава Барачков је рођен 1929. године у Куману, у Банату, где је завршио основну, а у Новом Бечеју, Петровграду и Новом Саду грађевинску и средњу архитектонску школу. Дипломирао је на одсеку Сценографија Академије примењених уметности у Београду, 1955. године, у класи професора Миленка Шербана. Сценограф је Театра Јоаким Вујић од 1954. до одласка у пензију 1991., а упоредо је и управник Театра од 1962. до 1967. године.

Урадио је преко две стотине сценографија. Сем сценографијом, бавио се костимографијом, сликарством, графиком и другим ликовним делатностима. Награђиван је на сусретима позоришта Јоаким Вујић 1965, 1966, 1969, 1980, 1989. и на Стеријином позорју 1972. године. Добитник је почасне дипломе Крагујевца 1968. године, Октобарске награде Новог Бечеја 1975. године, Награде Културно просветне заједнице Крагујевца 1975. и 1990. године, Златне значке Културно-просветне заједнице Србије 1981. године, Ордена рада са сребрним венцем1974. и Статуете Јоакима Вујића 1995. године.

Комеморација поводом смрти Саве Брачкова одржана је на Великој сцени Театра Јоаким Вујић у уторак 17. јануара 2006. године са почетком у 11х а сахрана је обављена истог дана у 13х на Варошком гробљу.





ЈОАКИМ

крагујевачка позоришна ревија
број 1-2 и број 3-4


Година позоришне стварности
СНОВИЂЕЊЕ У НОЋ СРЕТЕЊСКУ


Поштована публико,
на Сретење Господње 15. фебруара 1835. године, Јоаким Вујић поче да остварује свој дуго сниван позоришни сан. Уз Милошеву помоћ оснива Књажеско-србски театар и поче са приказивањем првих представа.

Данас, 170 година касније, у години јубилеја која је у нашем граду проглашена Годином устава и Театра, ми садашњи Јоакимовци, као и бројне генерације пре нас, покушавамо да досањамо тај исти сан најпре кроз нове представе, али и нове организационо-уметничке концепте у раду нашег Театра.

Позоришни лист Јоаким покрећемо у жељи да вас што непосредније и детаљније информишемо о својим стваралачким замислима и подухватима. Писаћемо о комадима које намеравамо да играмо, о писцима и уметничким сарадницима, о актуелној позоришној проблематици и програмској орјентацији, о гостима, али и о нашим гостовањима и сарадњи са позориштима из других градова и иностранства...

...Верујемо да ће лист Јоаким пробудити још веће интересовање за позоришну уметност и да ће ваше присуство у нашем и вашем Театру нама бити још један подстицај за што успешније драмско стваралаштво и креирање и у нашем времену релевантног позоришта.

Јоакимово сновиђење у ноћ сретењску одавно је постало наша позоришна стварност. Свакога дана смо ближи идеји: Крагујевац - Театрополис.

Драган Јаковљевић, редитељ
Директор Театра Јоаким Вујић
15.02.2005. године


Обогаћена театарска периодика


Домаћа театарска периодика обогаћена је још једним часописом-поводом 170 година од прве одигране позоришне представе, крагујевачки Театар Јоаким Вујић покренуо је ревију Јоаким.

Неоспорне је чињеница да нам је уско специјализована, театарска периодика изузетно сиромашна. Због тога је намера посленика Театра Јоаким Вујић из Крагујевца да, поводом 170 година од прве одигране преставе првог државног позоришта у Србији, покрену ревију која би се бавила збивањима у овој кући, ствараоцима, гостима и гостовањима, важна, и то не само из културолошког или историографског асспекта.

Градске власти прогласиле су 2005. за годину позоришта и обезбедиле скромна али довољна средства да ревија Јоаким стартује. Припрема и објављивање првог броја коштало је свега 30.000 динара, тираж је 500 примерака, штампа није претенциозна, већ се, како каже главни уредник Зоран Мишић, ишло на већи број страна (24) и обиље садржаја...

Маша Стокић - Лудус

Одлазак у мрак и неповрат


26. априла изведена је премијера комада Код лепог изгледа Еден фон Хорват
(године 1926. почео да пише комад Код лепог изгледа), редитеља Драган Јаковљевић


Еден фон Хорват:
Рођен сам у Ријеци, одрастао у Београду , Будимпешти, Братислави, Бечу и Минхену. Имам мађарски пасош, али завичај ми је непознат. Ја сам типична староаустијско-мађарска мешавина мађарског , хрватског, немачног , чешког... Име ми је мађарско, матерњи језик намачки.

Далеко најбоље говорим немачки, пишем још само на немачком, дакле припадам намачком културном кругу, немачком народу. Но, националистички кривотворен појам домовине свакако ми је стран... Дакле, како сам већ рекао, немам завичаја и не патим због тога, него се радујем властитој незавичајности јер ме ослобађа напотребне сентименталности.


Живот је изгубио 1. јуна 1938. у 19.30 часова на Champs-Elysees испред Theatre Marigny тако што му на главу пада грана стабла које је срушило невреме. Након његове смрти пронађен је у његовом џепу папир с белешкама за следећи роман, Збогом Европо, као и његови стихови, записани на кутији од шибица:

И рећи ће тада људи
Да једнога дана сивог
Човек ће моћи да просуди
Између правог и кривог.
Да нестаће то је криво
Иако данас влада,
Да доћи ће то је право,
Иако нема га сада.



ВАТРОМЕТ РАСАНИО УСПАВАНО СРПСТВО


Прослављено 170 година Театра


Поводом 170 година од доношења Сретењског устава и прве позоришне представе Фернадо и Јарика у Милошевој Србији одигране исте вечери за посланике Скупштине и књажеве госте, Скупштине града је читаву годину прогласила годином Устава и Театра.

Обележавање јубилеја Театра почело је отварањем Галерије Јоаким у позоришту фоајеу са пригодном изложбом Јоаким Вујић чију је поставу приредила Олга Марковић, кустос београдског Музеја позоришне уметности.

Тим поводом, је и 12. фебруара у Крагујевцу организован симпозијум о улози Јоакима Вијића у српском позоришту на коме су, између осталих , учествовали Драгана Бошковић, др Алојз Ујес, др Рашко Јовановић, Дејан Обрадовић и Зоран Јовановић.
На само Сретање, 15. фебруара позоришну поблику су дочекали, додуше не баш као код коџе Милоша топовски плутни, већ ватромет са крова позоришне зграде, а са цене су им се пригодним говорима обратили градолначелник Крагујевца Верољуб Стевановић и историчар др Радош Љушић.

Централни део прославе представио је перформанс посвећен оцу српског позоришта Јоакиму Вујићу Моје српство спава које је по литерарном предлошку Драгане Бошковић режирао Ферид Карајица. Статуету Јоакима за унапређење позоришног живота овогодишњем добитнику, глумцу Радету Марковоћу, уручио је прошлогодишњи лауреат, његов колега Предраг Ејдус.

Други овогодишњи лауреат Јоакима, редитељ Егон Савин, због премијере која је те вечери играна у Београду није могао да стигне на уручење награде.

Одушевљање публике изазвао је и немачки редитељ Пјер Валтер Полиц, који је за режију комада Ромео и Јулија добио овогодишњу награду Прстен Јоакима Вујића, а који се поблици обратио говором на српском језику поручујући: Ја сам Крагујевчанин!. Годишње награде куће за уметнички рад и допринос добили су глумица Катарина Митровић и инспицијентско-суфлерска служба Театра.

З. М.

Јоаким у анегдотама


Пут на исток


Цењени професор Павле Поповић није никако могао да схвати, са позиција своје катедре, како то неко ко претендује да буде (па чак и јесте) тако важна историска личност са знањем оца српског позоришта, сме себи да допусти да обмањује своје читаоце својим лажним доживљајима.

Професор Поповоћ закључује да Јоаким док пише своје Животоописаније рачуна с тим да су савременици који су могли да га ухвате у лажи већ помрли, а Вук и Копитар јамачно нису смели да ризиковати да га раскринкају.

Из књиге
Миће Милорадовића
Ненаучне приче



СЕЋАЊЕ


Љуба Тадић (1929-2005)


ОДЛАЗАК БЕОГРАДСКОГ КРАГУЈЕВЧАНИНА

Отишао је још један београдски Крагујевчанин, Љуба. Тако смо сви звали овог расног, популарног и пре свега угледног глумца.
Љуба одавно није живео у Крагујевцу, још пре 1950. отишао је у Београд и тамо се трајно настанио, остваривши једну од најблиставијих уметничких каријера на српским просторима. После Добрице Милутиновића нисмо имали популарнијег и угледнијег глумца озбиљног, драмског фаха.
Прича о глумцу Љуби Тадићу углавном је позната. Ипак, за оне који долазе треба испричати како је своју блиставу каријеру почео у позоришту, статирајући у првој представи послератног крагујевачког театра, 23. децембра 1944., као шеснаестогодишњак. За њега се заиста може рећи да је одрастао у крагујевачком позоришту, у коме је, до 1949, у пет сезона, до своје двадесете, остварио четрдесетак улога, играјући у највећим крагујевачким представама тог времена.
Своју надареност највише је испољио у чувеном Дунду Мароју, као и нешто старији Мија Алексић, још један Крагујевчанин који је имао бриљантну глумачку каријеру у Београду. Мија је био ренесансно разиграни Помет, а Љуба Попива. Обојица су након ове представе примљени на београдску Позоришну академију.
Наставак Љубине биографије такође је добро познат. Прославио се на београдској сцени, играјући искључиво велике, главне улоге. Убрзо је постао и тражен филмски глумац, затим телевизијски, да би, на врхунцу каријере, као самостални уметник, деценијама играо свој, непоновљив репертоар за једног глумца, гостујући у најеминентнијим позориштима или је, још радије и чешће, монодрамама пунио сале где год би гостовао.
Добио је много позоришних, филмских и других награда. Његов углед био је толико велики да би сваки од жирија тек установљене награде њему првом, или међу првима, доделио награду. Тако је и 1980. био први носилац Добричиног прстена, највише позоришне награде у Србији. И критика и јавност су још за његова живота дали праву оцену о њему као уметнику - највишу.
Иако није био рођени Крагујевчанин, Љуба Тадић никада није заборавио да је своју младост провео у Крагујевцу. Показивао је то на много начина, гостовањима у граду своје младости, или посетама родбини, породицама своје браће, па и тако што је као једна од најугледнијих јавних личности био председник Удружења Крагујевчана у Београду.
Михаило Кандић


СЕЋАЊЕ


Јован Мишковић - Мишко (1945-2005)


После краће и тешке болести у Крагујевцу је 20. децембра преминуо глумац Театра Јоаким Вујић Јован Мишковић-Мишко.

Јован Мишковић је рођен 1945.године у Сефкерину. Основну и средњу школу завршио је у Панчеву где је и започео свију глумачку каријеру у Позоришту младих. Драмски студио Српског народног позаришта у Новом Саду - одсек глума завршио је у класи професора Дејана Мијача 1966. године када постаје и члан Театра Јоаким Вујић у коме као глумац остаје пуне четири деценије.

У свом глумачком опусу има преко стотину остварених улога по делима: Шекспира, Гогоља, Достојевског, Стерије, Нушића, Поповића и много других домаћих и старих аутора.

Комеморација поводом смрти Јована Мишковића одржана је 22.12.2005. године на Великој сцени Театра Јоаким Вујић са почетком у 11 часова, а сахрањен је на Варошком гробљу у Крагујевцу.


СЕЋАЊЕ


Миодраг Јуришић - Јуре (1940-2004)


Децембра 2004. године у Крагујевцу преминуо је Миодраг Јуришић.

Пишући своју провокативну драму Ружење народа, о српском менталитету, о људима које треба разумети, не само волети или мрзети, београдски писац Слободан Селенић као да је знао да у крагујевачком Театру постоји глумац Миодраг Јуришић, и да ће овај мајстор карактера одиграти своју најбољу улогу на крагујевачкој сцени. Биле су то касне осамдесете, Јуришић у пуној снази, са искуством које је понео најпре из Београда, са незавршених студија, потом из дугогодишње праксе у шабачком позоришту, где се афирмисао, стекао углед у српском глумишту, постао првак. Но, све је то било недовољно за некадашњег крагујевачког средњошколца који је још у том свом добу био предодређен за рефлекторе, свет аплауза, за позив који гарантује заборав, како су говорили великани сцене свесни свог кратког трајања, уметности која се рађа и нестаје подизањем и спуштањем завесе. Морао је да се врати у Крагујевац и ту потврди да је прави глумац.
Заједно смо расли од првог разреда основне школе, седели у истој клупи. Средња школа нас је раздвојила а Јура, како смо будућег глумца одувек звали, све је више нагињао позоришту. Почетком шездесетих примљен је на позоришну академију у Београду, и тада смо обновили свакодневна дружења. Јура је био део оне генерације која је изнедрила српском глумишту глумце какви су Шантић или Гутовић, а чији је главни јунак био покојни Љуба Мољац, колоритни Андрић. На другој години, на контролном испиту, Јуру је савладала трема и морао се помирити са престанком школовања. Али, Јура је већ био глумац, то сам тврдио и након тог испита који сам пратио, на његов захтев, на коме није био ништа слабији од осталих студената, будућих првака српских позоришта. Но одлучивала је трема, није глума.
Отишао је у Шабац, из Шапца у Крагујевац, да затвори своју глумачку путању тамо где је започео, играјући углавном карактерне ликове, често непријатне али у Јуриној интерпретацији толико уверљиве да је и оно најгнусније што је морао улогом донети било сјајно, за аплауз. Глумцима је аплауз често и једина награда, али је Јуришић добио и признања од струке, три пута на Сусретима професионалних позоришта Србије Јоаким Вујић.
Крагујевачко позориште је почетком деведесетих доживљавало велику кризу. Јуришић је био на врхунцу својих глумачких моћи, али свестан да их не може испољити и полако се спремао за мировину. Нарочито је тешко поднео забрану употребе позоришне зграде у Крагујевцу 1998. године. Може се рећи да је те године и пензионисан. Но, остала је она његово несебично трошење и емоција и физичке снаге, расипање које је било карактеристично и за сцену и за његов приватан живот.
Михаило Кандић

Издавач: Књажевско-српски театар Крагујевац, Даничићева 3; за издавача Драган Јаковљевић; главни одговорни уредник Зоран Мишић; редакција: Зоран Миљковић, Јован Глигоријевић, Марија Солдатовић; графички дизајн Александар Ђоковић; фотографије: Милош Игњатовић, Драган Вучковић, Небојша Раус, Зоран Миљковић Џо; лектор и коректор Маргита Миливојевић.
Телефони редакције: 034 335-823 и 335-824
Лист излази двомесечно; тираж 500 примерака.