Telefon
034 617 05 00

Fax
034 617 05 04

www.joakimvujic.com

Biletarnica
10–12 i 18–20
034 33 20 63
design by TRIANGLON

Google+
YouTube
Flickr
Blogger
Facebook
Follow strujajoe on Twitter Twitter
WordPress
Scoop.it
Netvibes
Wikipedia




 
Revija Joakim

JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 23-24 i broj 25-27


BILJANA SRBLJANOVIĆ - LAUREAT STATUETE JOAKIM VUJIĆ


Centar srpske dramaturgije


Ovogodišnja dobitnica Statuete Joakima Vujića, dramska spisateljica Biljana Srbljanović, nikada do sada profesionalno nije bila vezana za Kragujevac.
- Moji komadi nikada nisu igrani u Srbiji, van Beograda. Jedna predstava koja je imala premijeru u Prištini, izvedena je dva dana pred bombardovanje. Eto, na žalost to je takva sudbina.
Ne samo kao laureat Statuete Joakim Vujić, već i iz, drugih brojnih i važnih razloga, pogotovo posle razgovora sa direktorom teatra, volela bih da se ovde izvede neki moj komad.
Kojih, konkretno, razloga?
- Kragujevac je užasno značajan grad za srpsku dramaturgiju, ne samo kao rodno mesto srpskog pozorišta, već i zbog čitave plejade ličnosti koje su značajne za naše pozorište a poreklom su Kragujevčani. Konkretno, ja već deset godina radim kao predavač na beogradskom FDU, i u svakoj klasi, bukvalno svake godine, barem po jedan student, obavezno je iz Kragujevca. To je baš centar srpske dramaturgije. Zbog toga mislim da je ovdašnja publika posebno i zainteresovana i pozorišno obrazovana za savremena teatarska zbivanja, kao, i uopšte veoma širokih shvatanja i vrlo bih volela da se u ovoj i ovakvoj sredini igraju moji komadi.
Šta za vas predstavlja nagrada Joakima Vujića?
- Posebno sam uzbuđena zbog ideje da je to jedna od doslednosti u srpskom pozorištu. Na neki način, lepo je biti priznat u inostranstvu, dobijati njihove nagrade i priznanja, ali je ipak najvažnije kako vas kotiraju kod svoje kuće. Ono što ti kažu u sopstvenoj kući, to si.

JoakimInterFest


Festival je evropska liga


Kao što je i zamišljen i ispunjavajući svoju svrhu ovogodišnji JoakimInterFest u Kragujevcu je okupio mnoga poznata lica domaćih i stranih pozorišnih scena. Stari znanci, novi poznanici...
Jedna od najvećih domaćih glumačkih zvezda Neda Arnerić, oduševljena je idejom pokretanja festivala malih i eksperimentalnih scena.
- Dobro je što je uveden festival malih scena, jer mislim da su te predstave, kako ih ja nazivam malih formata uvek nekako preskočene. Imamo raznih festivala i festivala ali baš ovakav je nedostajao i ja to pozdravljam od srca. Red je da se neko seti i predstava koje se igraju sa malim brojem glumaca, malom scenografijom i kostimografijom, na žalost, često i malim budžetima ali, zato ne i malim umetničkim dometima, smatra ona.
Predstava reditelja Jovice Pavića (u kragujevačkom teatru uradio čitav niz nagrađivanih i hit predstava: Sveti Georgije, Golubnjača, Profesionalac, Osmeh anđela...) banjalučke Porodične priče već odavno živi svoj festivalski život. Ovaj komad bio je prva pozorišna predstava koja je posle rata gostovala na sarajevskom MES-u. Takođe, ova predstava je već pobedila na festivalu u Brčkom.
- Nisam dugo radio i bio ovde i drago mi je da se susretnem sa ljudima koje poznajem čitav niz godina. Takođe, mislim da je jako bitno za mladu glumačku ekipu banjalučkog pozorišta koja sama nosi čitav ovaj projekat, iako je on već ovenčan nagradama i festivalskim priznanjima da se uvek i ponovo ogleda u jakoj i velikoj kokurenciji, ceni Pavić.
I reditelj Boško Dimitrijević povlači neizbežnu paralelu JokimInterFesta sa sarajevckim MES-om.
- Program je izuzetno atraktivan, po izboru predstava, pisaca, reditelja, glumaca približava se vrhunskom festivalu. Imati prilike da vidimo predstave iz Rusije, Slovačke, Španije, Makedonije... je sjajno i kragujevačka publika ima priliku da uživa.
Ovaj festival očigledno ima svoj jasan profil, okrenut je ka kamernim predstavama. Pošto je festival međunarodni, posvećen malim i eksperimentalnim scenama, najviše me podseća na sarajevski MES. Samim tim, što je internacionalan, znači da je jači od domaćih, sličnih smotri. Dakle, iskreno, evropska liga, iskren je Dimitrijević.
Đorđe Mihaica, direktor i glumac Teatra Komedije iz Bukurešta na čelu je trupe koja se upravo vratila se festivala u Edinburgu gde je u kontinuitetu igrala svoju postavku Revizora dvanaest dana i osvojila tamošnju publiku i kritiku.
- Kratak period smo u Kragujevcu ali ipak su stvoreni određeni, pozitivni utisci. Bitno je da nastupamo na ovakvim manifestacijama i ostavimo dobar utisak, i predstavimo se ovdašnjoj publici, kolegama, ljudima iz struke, novinarima i medijima, zaključuje on.

JoakimInterFest


Oduševljeni Srbijom i Festivalom


Na Drugi međunarodni festival malih scena JoakimInterFest stigli su gosti, učesnici festivala iz ruskog Moskovskog oblasnog državnog teatra mladih i španske pozorišne trupe Mozaik iz Barselona. Ni jedni, ni drugi ne kriju svoje oduševljenje, pre svega Srbijom i prjemom od strane domaćina, kao ni organizacijom smotre na koj učestvuju sa svojim projektima.
Direktorka Moskovskog oblasnog državnog teatra mladih, koji po rejtingu spada u pet teatarskih kuća bivšeg Sovjetskog Saveza a sada Ruske Federacije, Nadežda Kuzina predstavila je na JoakimInterFestu bogatu, 77 godina dugu istoriju ove kuće, koja je više outa menjala ime ali nikada repertoarsku i programsku kocepciju (Muzeji Moskve i podmoskovlja, kao i predstavama Muzeji Rusije i Muzeji sveta) namenjenu pre svega mlađim gledaocima.
Oni, kao kuća puno gostuju po Rusiji, ali i inostranstvu. Sa svojom predstavom Mocart i Salijeri, učestvovali su nedavno na moskovskom Međunarodnom festivalu. Takođe, sa predstavom Ne napuštaj me pre par meseci su gostovali u Beogradu, Novom Sadu, Rumi i Požarevcu.
Gospođa Kuzina, iskreno je oduševljena prijemom njihovog ansambla od strane srpskih gledalaca i kolega.
Dodaje da je vrlo zadovoljna kako samim festivalom koji je odlično organizovan i gostoprimstvom, tako i reagovanjem ovdašnje festivalske publike.
- Gledaoci su dobro prihvatili prdstavu. Učešće na međunarodnim pozorišnim smotrama uvek je neobično iskustvo za sve, kako za one koji sede u sali, tako i za one koji nastupaju na sceni. Mislim da smo doprineli interesantnosti i raznovrsnosti smotre, a to su nam rekli i vaši glumci, članovi kragujevačkog ansambla, ističe ona.
Oduševljenje Srbijom, Beogradom, Kragujevcem kao gradom domaćinom festivala ne kriju ni članovi glumačkog i muzičkog ansambla pozorišne trupe Mozaik. Ikao su svoj komad, omaž nemim crno-belim filmovima Čarlija Čaplina igrali po Barseloni i gostovali po Kataloniji (osvojili su čak i nagradu publike na katalonskoj prestižnoj pozorišnoj smotri Kaha Manilej, ovo im je prvi profesionalni izlet van granica njihove zemlje.
Ivan Kovačević, muzičar, kontrabasista iz Beograda koji živi u Barseloni već sedam godina, muzički direktor predstave, kaže da su njihovu predstavu preporučili selektora ljudi iz našeg pozorišnog sveta, koji su, preko ličnih kontakata, bili upoznati sa njihovim radom.
Reditelj Eduardo Kodina, protagonista glavne uloge Injaki Rojo, kao i njegov kolega glumac Santijago Gomez, na svako pitanje o našoj zemlji ili gradu u glas uzvukuju:
- Oduševljeni, oduševljeni... i fantastično!
Sam program festivala im je veoma interesantan, a neki od komada poznate iako većina ipak ne.
Pre svega ističu da su, između ostalog, pogledali predstavu domaćina, Koljadinu Bajku o mrtvoj carevoj kćeri.
- Moćno. Jako. Iako nismo razumeli jezik, sve je bilo toliko jasno, ekspresivno: gluma, gest pokret, stanje. Sjajno, unisona je trojka iz Barselone.

JoakimInterFest


Dostignuća koja retko viđamo


Sinoćnje izvođenje čehovljevog Ivanova u interpretaciji Slovačkog kamernog teatra iz grada Martin označalio je tačno polovinu Drgog JoakimInterFesta. Iako su članovi žirija, što je i razumljivo, sprečeni da javno ocenjuju predstave, to nije razlog da sa njima porazgovaramo o opštim utiscima kada je u pitanju festival.
- Što se tiče kvaliteta programa, mislim da za svakog ima po nešto. Možemo se upoznati sa scenskim dostignućima koje, ne da nismo bili u prilici da vidimo u Kragujevcu, nego ni u Beogradu ili bilo gde u Srbiji, što je i te kako korisno i videti predstave raznih tipova, koje idu čak i do nečega, kako da ga nazovem ekstremnog. Na manifestaciji, koja je ovakvog tipa, može da se desi, na primer, da se nešto meni ne dopada, ali zato čujem u publici da je neko time baš oduševljen i baš to je i svrha ovakvog susretanja pozorišnih umetnika iz različitih sredina, Ivan Klemenc, glumac i redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Po njemu, najveća manjkavost festivala je slaba i neadekvatna posećenost određenih predstava, ali za to nalazi opravdanje u ceni ulaznice.
Za Ljubosava Majeru, reditelja i profesora glume na novosadskoj i slovačkoj Akademiji umetnosti, očigledno je da je InterFest potreban ovom gradu i ovoj sredini.
- Pre svega, lepo je što on uopšte postoji. Na njegovom repertoaru se nalazi pravo bogatstvo i raznolika ponuda, i smatram da bi samo, shodno tome poseta predstavama morala da bude bolja. Mora se i kod publike stvarati navika odlaska u pozorište i na ovakav festival, i mislim da bi marketing morao da pojača svoje delovanje, kaže Majera.
Pošto je u pitanju, kako su ga je oba naša sagopvornika nazvala mlad festival, i Klemenc i Majera su, i ako su imali još neke, sitnije zamerke, rešili da ih džentlmenski zadrži za sebe.
Reditelj Jano Čanji pomogao je selektoru da se sinoćnja predstava Ivanov nađe u selekciji i na repertoaru ovogodišnjeg JoakimInterFesta. Po njemu, iako je prvobitni dogovor bio da u Kragujevac doputuje neka od predstava iz Bratislave, prevagnuo je kvalitet i nagrađivanost predstave iz Martina. (Dobila, što se u slovačim teatrima, po Čanjiju nije desilo u zadnjih deceniju i po čak pet Dasaka - a Daska - aluzija na pozorišne daske koje život znače je kod njih najveća teatarska nagrada.)
- Želi smo da na ovoj međunarodnoj smotri pokažemo čime se bavi martinsko pozorište. Jedan novi i neobičan vid pozorišnih postavki. Sem samog kvaliteta izvedene predstave, neverovatna je i sličnost samih gradova, domaćina Kragujevca i Martina u Slovačkoj. Ako bi ste hteli da ubodete olovkom tačni centar Slovačke, ne samo geografski, mada je on i to, nego i mentalitestski i psihološki, Slovačke pogodili bi ste na karti tačno u Martin. Takođe, ovaj je grad, centar bivše tenkovske idustrije, koja je sada potpuno zamrla i ugašena, bivša prestonica nekadašnje slovačke države... a ima i veliko repertoarsko pozorište sa preko šezdeet zaposlenih, od kojih 14 u glumačkom ansamblu, povlači paralelu Čanji.
On smatra, kako ističe, bez, lažne skromnosti, da ovaj festival nije interesantan, ne bi ni pozvali ovakvu predstavu i ovakav ansambl. Sa druge strane, da on nije tako kvalitetan, ne bi ni kolege iz Martina sa ovako složenom, komplikovanom, dugom i pre svega dobrom predstavom ni došli na njega.
- Ipak je to i organizacioni poduhvat, a ne samo da se skokne ko do Vrnjačke Banje.
Jedina njegova zamerka (daleko od toga da je on jedini na festivalu koji baš to zamera) upućena je sinoćnjoj lošoj realizaciji titlova.

JoakimInterFest


Festival razbudio grad


Drugi međunarodni festival malih scena JoakimInterFest sinoć je predstavama iz Mostara i Beograda ušao u svoju drugu polovinu. U kragujevačkom pozorištu svakodnevno se smenjuju značajna i poznata pozorišna imena iz zemlje i inostranstva. Svi se slažu u jednom, da je ovakva smotra bila potrebna i Kragujevcu kao gradu, pre svega zbog festivalskog događanja ali i srpskim pozorištima zbog razmene iskustava sa kolegama iz drugih sredina.
- Ideja ovakvom međunarodnog festivala veoma mi se dopada. Moram da kažem da sam vrlo iznenađena, i to prijatno, naravno, JoakimInterFestom. Sem interesantnog repertoara, dopadaju mi se i oni prateći elementi koji takođe čine festival. Katalog je jasan, lep, pregledan, dvojezičan, sa svim potrebnim informacijama. Zatim, tu je i bilten u kome su sadržani, ama baš svi detalji od prethodnog festivalskog dana. Takođe i to, opet na dva jezika. Mislim da je jako bitno i očigledno da je ovaj i ovako organizovan festival, snažno aktivirao grad. Ako je želja Kragujevčana bila da njihov grad postane teatropolis, JoakimInterFest je dokaz da su na dobrom putu. Jednostavno, u holu i foajeu teatra vidim puno novih lica, zadovoljnih i znatiželjnih mladih ljudi, i po meni je to znak da je festival uspeo, smatra rediteljka Ivana Vujić, upravnica beogradskog Beton hala teatra.
Glumac i upravnik mostarskog Narodnog pozorišta Šerif Aljić, takođe je zadovoljan organizaciojom festivala, programom i učešćem svoje kuće na njemu.
- Po meni, prva stvar koja upada u oči i veoma mi se dopada je izbor selektora koji se nije libio da u repertoar JoakimInterFesta uvrsti tekstove književnih klasika, bilo da su u pitanju svetski klasici Gogolj, Pinter, Čehov ili pak klasici sa naših jugoslovenskih prostora kao što je Meša Selimović. Za mene je to pun pogodak, zato što je to prilika da se podsetimo onih pravih teatarskih stvari koje smo mnogo puta pogledali i sada ih možemo upoređivati i to u jakoj međunarodnoj konkurenciji i u veoma različitim koncepcijama. Sama organizacija ovakve smotre, po meni je veliki uspeh. Pošteno, iskreno govoreći ne znam, samo kako organizatori iz Knjaževsko-srpskog teatra izdržavaju ovaj ubitačan ritam sa po dve prdstave dnevno, dva okrugla stola, dvojezični bilten na osam strana... Mi, u Mostaru organizujemo festival komedije Mostarsku lisku, imamo na repertoaru jednu predstavu dnevno i jedva sve postižemo. To je stvarno teško, iskren je on.
Po njemu, vrednost, pa čak i hrabrost selektora ovog festivala, kao međunarodne pozorišne smotre je ta što na nju nisu pozvana samo strana pozorišta nego se imalo smelosti da se u okviru ove manifestacije u obe dosadašnje selekcije pozovu i teatri iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine.
- U Kragujevcu se osećam kao kod kuće. Znam, mnoge veze su pokidane u toku rata, ali sada je on za nama i vreme je da obnavaljamo stara i uspostavljamo nova prijateljstva. Umetnici i pozorišni ljudi, po meni, trebaju da prednjače u sklapanju takvih novih mostova, tvrdi Aljić.
Pozivanje na JoakimInterFest pozorišnih kuća sa prostora bivše Jugoslavije, pun je pogodak i najbolja moguća pozorišna stvar i za beogradskog glumca Erola Kadića koji je u Mostaru režirao dramatizaciju Selimovićevog romana Derviš i smrt.
- Upoznat sam i sa prošlogodišnjim repertoarom Prvog JoakimInterFesta a pomno sam proučio i ovogodišnju selekciju. Ovo postaje jako ozbiljan festival, sa izuzetno ozbiljnom koncepcijom. Ne odstupa se od utvrđene selektorske koncepcije koja već pokazuje prepoznatljiv rukopis pri izboru komada sa program manifestacije. Po meni je dobro što se na repertoaru JoakimInterFesta nalazi mnogo predstava, jer ja smatram da festival koji ima na programu samo četiri-pet komada i nije neki ozbiljan festival. Ovo je ozbiljan i interesantan festival ali moram da naglasim da je ono što je takođe jako dobro, po meni, je i to što odrednica međunarodni ne podrazumeva samo, na primer Špance, Engleze i Italijane nego uključuje i Slovence, Makedonce, Hrvate i Bosance. Da je sreća da je toga što više, kaže Kadić.
Član žirija Drugog JoakimInterFesta, književnik i pozorišni kritičar Mirča Giculesku smatra da je kragujevački međunarodni festival malih scena JoakimInterFest jako originalan, pre svega, po njemu gledajući repertoarski.
- Na ovdašnjoj sceni na kojoj se odvija festival, predstavljaju nam se izuzetne pozorišne vrednosti, pre svega u književnom smislu. Imamo prilike da gledamo komade iz velike, vrhunske svetske književnosti i dramaturgije ali, takođe i nove, sveže, savremene tekstove i moderne pisce koji takođe, na drugi način imaju svoju veliku umetničku vrednost. Mislim da će zbog organizovanja ovako koncipirane teatarske smotre kragujevačko pozorište i sam grad Kragujevac imati velikog uspeha u budućnosti i da će se na njegovoj sceni još pojavljivati velika dela svetske literature i poznata i priznata pozorišna imena, tvrdi on.
Novinarka i urednica kulture Drugog programa Radio Beograda, Miška Knežević, na JoakimInterFestu od je od prvog dana. U neku ruku je hroničar festivala i autor zapažene kolumne u festivalskom biltenu. Takođe, ona je bila i na na prošlogodišnjem JoakimInterFestu, pa je u prilici da uporedi Prvi i Drugi JoakimInterFest.
- Drugi JoakimInterFest pokazuje da se ovaj naš, slobodno mogu da kažem, festival malih scena razvija u pravom i najboljem smislu. Ono što mene kao nekog ko prati sve predstave najviše oduševljava je izbor tekstova, kao i raznolikost samih predstava, raznolikost pozorišnih formi i raznolikost rediteljskih i scenskih izaraza. Zastupljena su klasična dela i komadi savremenih pisaca. Jednom rečju, imamo presek evropske scene i to ovde u Kragujevcu u srcu Srbije i to jeste izuzetan događaj. Pravi pozorišni biseri su nam došli, pre svega zahvaljujući selektoru Draganu Jakovljeviću, koji je i ovoga puta imao sluha da nam od velikog izbora predstava koji mu je bio na raspolaganju dovede baš ono što je najbolje. Takođe, pohvaljujem i njegov koncept samo repertoara festivala, jer je očigledno vodio računa da se predstave koje gledamo tematski slože iz večeri u veče. I to je još jedan od kvaliteta festivala, tvrdi ona.
Takođe, ona, istučući da smo zaista imali prilike da pogledamo sjajna ostvarenja a festival ima veoma kompetentan žiri, predstave biti pravedno vrednovane i rangirane,
- Moram da istaknem, i apsolutno mi nije jasno da naše Ministarstvo kulture nije imalo dovoljno sluha da izdvoji sredstva i materijalno pomogne ovakav jedan biser kulture. To je stvarno sramota, zaključuje ona.
Po njoj, ova smotra samo može da doživi još veći uzlet u godinama koje dolaze. Takođe, velika vrednost festivala, po njoj je i kragujevačka publika.

Joakimovi laureati


Treba zamisao isterati do kraja


Uvek štedimo na scenografiji, uvek su to jeftini materijali, a većina instrukcija koju dobijem glasi: nemamo para, ajde smisli nešto, ali da bude pristojno, kaže dobitnik nagrade za scenografiju na festivalu u Bukureštu Knjaževsko-srpski teatar gostovao je nedavno na pozorišnom festivalu u Bukureštu sa predstavom Karnevalski prizori i odatle se vratio u Kragujevac sa nagradom za scenografiju koja je otišla u ruke slikara Milivoja Štulovića. O samom festivalu u Teatru kažu da je bio velika manifestacija sa međunarodnom selekcijom, u kojoj su pored domaćina Rumuna, učestvovala i srpka, grčka i francuska pozorišta. Sve nagrade su ostale u zemlji, osim nagrade za scenografiju, koja je, eto, stigla u Kragujevac i Srbiju. Milivoju Štuloviću nagrada u Bukureštu nije prva međunarodna nagrada. Još 1970. godine dobio je nagradu istog značaja za dizajn u Frankfurtu na Majni, ali ovo mu je prva nagrada u inostranstvu za scenografiju.

JoakimFest


Ambasador na JoakimFestu


U okviru pratećeg programa festivala odigrana je predstava-predavanje torinske glumačke trupe Puppi e Fresedde Istočno od Goldonija, čijem je izvođenju u kragujevačkom pozorištu prisustvovala i njegova ekselencija, ambasador Republike Italije u Beogradu, gospodin Alesandro Mela, kao i predstavnici diplomatskog i kulturnog kora italijanske ambasade.
Tim povodom na Maloj sceni Teatra upriličen je koktel za goste JoakimFesta, diplomate, aktere komada Istočno od Goldonija i predstavnike lokalnih vlasti.

JoakimFest


Vreme je da se otreznimo


Predstava beogradskog Zvezdara Teatra ispraćena je ovacijama kragujevačke publike. Jedan od njih, glavnih krivaca za salve aplauza je i poznati glumac Branislav Lečić koji u komadu tumači ulogu Trgovca. Kako je napomenuto na okruglom stolu, ne samo kao umetnik, već i kao čovek koji je dok je bio ministar kulture finasijski pomogao završetak rekonstrukcije kragujevačkog Teatra rado se odazvao na razgovor za festivalsku novinu.
Tekst Nebojše Romčevića, tipičan je za njegov opus ali veoma specifičan za naše uslove. Realno sagledava stanje sa obe strane i ne štedi ni jedne ni druge, ni svinje sa istoka ni govna sa zapada. Mi smo pak više skloni da se uljuljkujemo nekom našom duhovnošću.
- To nije tačno. Vreme je da se mi otreznimo i da shvatimo da stvari koje se o nama pričaju, drugim rečima da uvažimo šta drugi pričaju o nama. I ono što mi pričamo o sebi, što mi mislimo o sebi ali i saslušamo što drugi misle o nama, kada se sve sabere dovodi do neke istine. Svaka samoobmana je kompleks. Mi verujemo da smo bolji od drugih i to neosporno. Na žalost imamo više razloga da verujemo da smo gori od drugih, kao ponavljači, kao ljudi koji ne mogu da se uklope u civilizaciju.
Dakle jesmo crni, kao u Romčevićevim tekstovima?
- On ne priča samo o nama, o priča o ljudskom rodu, o našim predrasudama, o uobraziljama, zabludama i oslobađa nas od različitih kompleksa i suočava nas sa istinom koliko smo sputani, zarobljenici raznih demagopija i predrasuda u samom sebi.
Ima li izlaza?
- Naravno. Naše duhovne vrednosti su zaboravljene. One postoje u nama i sigurno su izuzetan kvalitet, ali moraju da se na pravi način otvore. Ne možemo ih zloupotrebljavati na način mi jesmo vredni a da zbog toge ne učestvujemo u prilagođavanju civilizaciji i nečemu drugom i različitom. Na taj način se te naše dobre i kvalitetne ososbine ponižavaju i poništavaju.

JoakimFest


Festivali su dobri i korisni


Redovan gost i učesnik JoakimFesta i njegovog međunarodnog mlađeg brata JoakimInterFesta je reditelj Nebojša Bradić, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta.
Evo vas i na ovogodišnjem JoakimFestu, sa izmenjenom koncepcijom, jer je posvećen domaćem domaćem dramskom tekstu. Po medijima se često potencira brojnost pozorišnih festivala i postavlja (ne)opravdano pitanje njihove svrhe i kvaliteta. Kakav je vaš stav po tom pitanju?
- Pitanje krize festivala, sa jedne strane a sa druge krize domaćeg tekst, je nešto što je činjenica, ne samo u našoj zemlji nego je pojava, čak i regionalnog, pa možda i evropskog konteksta. Jedne iste predstave se šetaju od festivala do festivala, direktori festivala se nalaze na njima i taj festivalski cirkus traje od maja do septembra.
Za razliku od ljudi koji su skloni da identifikuju krizu, ja mislim da su festivali dobri i korisni i uvek ih podržavam iz vrlo određenog razloga. Smatram da ono dobro i novo što se pojavljuje na pozornicama brojnih pozorišnih kuća u Srbiji, pa i šire, tokom tekuće sezone, na festivalima dobija šansu da stane na novu pozornicu. Tako to novo i drugačije što ta predstava nosi u sebi postaje vidljivo na kvadrat. Zato festivali imaju šansu a neophodni su i za identifikaciju kulturne potrebe koja postoji u određenim sredinama gde se pozorišni život dešava od premijere do gostovanja i gde festivali mogu da doprinesu vitalizaciji i snaženju kulture, kao i do ohrabrivanja pozorišnih ljudi iz tih sredina da istraju u daljim i novim projektima.

Joakimova preporuka


Odjeci JoakimFesta


Festival   JOAKIMFEST, koji  se razvio na tradicionalnim susretima  pozorišta Srbije - Joakim Vujić, uspešno je  ostvario savremene zahteve kulturne politike. Kao deo procesa decentralizacije kulturnog života Srbije, nametnuo se kao savremen, aktivan, tragalački i ozbiljan festival. U trenutku kada se festival Sterijino Pozorje transformisao u međunarodni  festival sa različitim sekcijama programa, JOAKIMFEST, pronalazi svoju temu u domaćem tekstu i tako skreće veliku pažnju.
Takođe, strateški mudro povezivanje Teatra Joakim Vujić sa gradom - polisom Kragujevcom i projekat TEATROPOLIS, omogućava da program bude obiman a i da se od TEATROPOLISA očekuje stalan angažman ka novom i kada zvanični dani festivala prođu. Te program TEATROPOLISA, znači da su inostrana gostovanja stalna, da je saradnja i koprodukcijska saradnja sa domaćim i stranim partnerima stalna
Program JOAKIMFESTA  predstavlja dobro osmišljen i ozbiljan pregled  domaćeg teksta sa podjednakim interesovanjem i prema domaćim i prema inostranim ansamblima koji postavljaju srpski dramski tekst. Ono što odlikuje festival JOAKIMFEST jesu i tribine posvećene domaćem tekstu, publikacije koje  ostaju
kao oblik evaluacijskog programa, kao i programi posvećeni mladoj publici Kragujevca i Srbije.
Često se govori da Srbija ima dosta festivala. To je delimično tačno, ali Srbija ima malo jasno definisanih, određenih festivala - naročito domaćeg teksta. Svi želimo bolje pozorište ali ono je uvek rezultat brige i dugogodišnjeg sistematskog rada i
podrške. Da bi se pojavio nov i veliki domaći dramski pisac moramo mu pripremiti uslove  da se uspravi.
JOAKIMFEST  je baš ta performativna teritorija na kojoj  je  domaći dramski pisac tražen, ona mu omogućava  i nastup i eksperiment. Jedan od kvaliteta JOAKIMFESTA je i program nagrada koji obuhvata mlade pozorišne stvaraoce. Time se ustaljena situacija srpske kulturne scene aktivno menja jer ovde postoje nagrade koje su isključivo za mlade umetnike.
Promatrajući gore  navedeno, sigurno je da se trajanje festivala JOAKIMFEST čiji je organizator Teatar Joakim Vujić, mora nastaviti kao podrška jasno definisanoj, ozbiljnoj kulturnoj praksi decentralizacije kao i podrške domaćeg dramskog teksta i
najmlađih  pozorišnih stvaralaca.
Ivana Vujić
redovni   profesor Fakulteta Dramskih Umetnosti u Beogradu
pozorišni reditelj i direktor BETON HALA TEATRA



SEĆANJE


Aleksandar Aca Milosavljević (1933-2007)


Gospodin među drugovima

Posle jedne i po decenije surove, iscrpljujuće i grube bolesti preminuo je Aleksandar Aca Milosavljević, jedan od najpoznatijih intelektualaca i kulturnih radnika Kragujevca u drugoj polovini XX veka, koji je obavljao najodgovornije radne dužnosti i društvene funkcije u kragujevačkoj kulturi. Bio je sekretar Kulturno-prosvetne zajednice u vreme krčenja pionirskih puteva u radu ove organizacije šezdesetih godina; ostavio je neizbrisive tragove u radu i dometima Teatra Joakim Vujić, u vreme kada je ovo pozorište bilo ovenčano priznanjima, i kao institucija i pojedincima za uspele predstave i uloge; bio je direktor Spomen parka Kragujevački oktobar, u vreme kada je glas o kragujevačkoj nesreći i pogibiji stigao do svesti i savesti svih građana Jugoslavije, Evrope i sveta i u Spomen parku izgrađeno više spomenika, a na Velike školske časove dolazilo više desetina hiljada posetilaca. Sticaj okolnosti učinio je da Aca premine 21. oktobra, na svega sat-dva pre početka ovogodišnjeg Velikog školskog časa.
Obavljao je mnoge društvene, kulturne i javne funkcije. Bio je potpredsednik KPZ Srbije, član odbora za dodelu Vukove nagrade, član odbora Sterijinog pozorja, predsednik Programskog saveta Susreta pozorišta Srbije, predsednik Izdavačkog saveta NRIO Svetlost...
Rođen je 1933. godine u Kavadarcima u Makedoniji, gde su roditelji bili učitelji ali mu je prvi zavičaj bio Rudnik i Gornji Milanovac, gde je proveo detinjstvo i mladost, završio osnovnu školu i gimnaziju. Višu pedagošku školu na grupi za srpskohrvatski jezik i književnost završio je u Kragujevcu. Apsolvirao je jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju, a diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu gde je pohađao i magistarske studije. Službovao je u Sjenici, Zenici i Kragujevcu.
Ali, pre svega, pre značaja radnih mesta i funkcija koje je obavljao Aleksandar Milosavljević je bio dobar čovek, blagorodan i human, pun razumevanja za druge. Svi koji su sa njim sarađivali smatrali su ga za ličnog i intimnog prijatelja. Njegovo ime izazivalo je radostan osmeh i ozarilo bi lica svih prisutnih u društvu u kome bi bilo spomenuto. Imponovao je svojom intelektualnošću i širinom svoje kulture. Imponovao je svojom dostojanstvenom pojavom, pedantnošću, gospodskim ponašanjem. Mnogi su osećali potrebu da mu se obrate sa Gospodine u vrme kada je neprikosnoven način obraćanja bio Drug. I to bez ikakvog ideološkog prizvuka i motiva.
Dobitnik je visokih priznanja: Diplome grada Kragujevca, Zlatne značke KPZ Srbije, Ordena rada sa srebrnim vencem i drugih nagrada za rad u kulturi i asocijacijama organizacija spomen obeležja za negovanje sećanja na žrtve fašističkog terora i mir u svetu.



SEĆANJE


Budimir Buda Jeremić (1925-2007)


I otišao na mala vrata

U subotu, 5. maja, preminuo je glumac Budimir Buda Jeremić, dugogodišnji član ansambla i prvak drame Teatra.
- Današnji mladi glumci, čini mi se, u pozorište ulaze na velika vrata. U moje vreme nije bilo tako. U teatar se ulazilo na mala, malecka vrata, prvo u predsoblje, zatim u kujnu, pa onda malu sobu, potom veću, da bi tek na kraju, zakoračio u veliku, gostinjsku sobu.  Sada su mlađe kolege nekako isuviše samozadovoljne, a, čini mi se bez nekog velikog pokrića. Kažem mladima da moraju da neguju glumački, avanturistički duh, da menjaju sredine, ansamble, okušaju se sa različitim rediteljima, kolegama, partnerima... Da osete dugačije scene, neku novu publiku kako diše... Ali ništa. Kada im dobronamerno kažem da su prebrzo stasali u glumce, oni mi drsko odgovore da je to moje mišljenje, pričao je Buda u svoje vreme. 
U svom glumačkom životu radio je sa 34 reditelja i odigrao stotinak uloga.
Jeremić je izuzetno bogatu i dugu glumačku karijeru započeo još 1947. godine u Zaječaru u tadašnjem Okružnom pozorištu.
Pošto mu je otac bio železničar, rođen je igrom slučaja u Gostivaru, ali se u Zaječar doselio u trećem mesecu života i od tada ga smatra svojim rodnim gradom. Glumom počinje da se bavi još u osnovnoj školi.
Međutim, Buda je imao više različitih afiniteta. Bio je i sjajan golman, pa se zbog nerazumevanja tadašnjeg antifudbalski orjentisanog upravnika i reditelja Dode Nikolića vadio na bolest kada je sa proba  bežao na teren FK Timoka. Dospeo je čak do reprezentacije Srbije 1946. godine (doduše mahom sastavljene od Zaječaraca) koja je tada igrala sa Bugarskom.
- Prilikom revanša, u kome je za nas igrao i najbolji ratni i poratni srpski golgeter Buda Gojković, bacim se na loptu, a u mene uleti bugarski igrač. Iskočena ključna kost, koja je, lečena od strane lokalnih kostolomaca, označila je kraj moje fudbalske karijere, na dobrobit pozorišne, objašnjavao je Jeremić.
Posle par sezona  u Zaječaru prelazi u crnogorsko Narodno pozorište, tada locirano na Cetinju u kome dve sezone tumači uloge heroja i ljubavnika. Jedno vreme je član pozorišta u Banja Luci, odakle u sezoni 1956/57. dolazi u Teatar Joakim Vujić. Već u toj, prvoj sezoni zaigrao je u brojnim predstavama poput:  Mladosti pred sudom, Stanoju Glavašu, Obzirnoj bludnici, Autobuskoj stanici, Lisici i grožđu, Mišolovci... Umetnički put vodi ga tada na dve sezone u Niš, pa zatim u Mostar. Sledi povratak u kragujevački Teatar, pa odlazak, kako je sam umeo da istakne ko bi tome odoleo na tri sezone u Jugoslovensko dramsko pozorište. Sledi opet povratak u Joakim Vujić odakle je sredinom devedesetih otišao u penziju.
Radio je sa rediteljima poput Aleksandra Đorđevića, Slavoljuba Stefanovića Ravasija, Slavenka Saletovića, Maričića, Dušana Mihailovića, Vide Ognjenović, Ljube Miloševića, a partneri na sceni bili su mu Mila Stojadinović, Branka Karamarković, Mileva Žikić, Marija Vasiljević, Ljuba Kovačević i Ljubomir Ubavkić Pendula u Kragujevcu, a u Beogradu zvezde kakve su Ljubiša Jovanović, Olga Spiridonović, Joza Laurenčić, Marko Todorović, Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Mrgud Radovanović, Branka Veselinović, Ceca Bojković, Cvijeta Mesić, Ivan Bekjarev, Lane Gutović, Slavko i Nikola Simić... O njegovim kreacijama pisali su Buca Mirković, Muharem Pervić, Feliks Pašić...
Kragujevačka publika pamti ga po ulogama poput Maneta, Otavia, Freda, Kumala, Polonija, Otela, Jarovaja, Glavaša, Vojina Jugovića, Vukašina, Ridžarda, Ali Paše, Dimitrija Karamazova, Hadžislavkovića, Rape...
Tokom svoje glumačke karijere igrao je i u desetak televizijskih drama i u filmovima Točilovac, Zvezde su oči ratnika...
Sem brojnih glumačkih nagrada i priznanja Jeremić je odlikovan i Oredenom rada sa zlatnim vencem 1986. godine.
- Eh, kada bih u sebi imao još samo malo života, mrvu, trunku, da smognem snage i da se popnem na scenu... da još jednom odigram nešto, onako iz sve snage, muški... da ponovo osetim taj prelepi osećaj, ali ne vredi. Gotovo je, pala zavesa..., svestan je bio Buda Jeremić da će mu poslednja želja ostati neostvarena.
Otkako mu je pre sedam godina preminula supruga Olga, po sopstvenim rečima zatvorio se među četiri zida i u noći uoči Đurđevdana kao iz pozorišta i iz života otišao na mala vrata.
Zoran Mišić




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 17-22


Knjaževsko-srpski teatar


Promena imena pozorišta


Upravni odbor Teatra Joakim Vujić doneo je odluku o vraćanju prvobitnog naziva kragujevačkog pozorišta koje bi od obeležavanja 173. godine postojanja ponovo trebalo da ponese ime Knjaževsko-srpski teatar. Knjaževsko-srpski teatar imao bi tri scene koje bi nosile imena po poznatim pozorišnicima koji su radili ili rođeni u Kragujevcu: Velika scena Joakim Vujić, Mala scena Ljuba Tadić, Poetsko muzička scena Mija Aleksić.
Predlog Upravnog odbora Teatra trenutno je u skupštinskoj proceduri Skupštine Grada Kragujevca a gradski oci i odbornici trebalo bi da ga verifikuju na sednici gradskog parlamenta zakazanoj 13. februara.

Prva srpska pozorišna predstava


Čudo po Joakimu


Na Sretenje 15. februara 2007. godine, za Dan Teatra, biće premijerno izvedena predstava Čudo po Joakimu. Autor teksta, čija je ovo praizvedba je Radoslav Zlatan Dorić, reditelj Slavenko Saletović. Reč je o komediji, koja govori o pripremama prve srpske pozorišne predstave. Po tekstu Papagaj čuvenog nemačkog pisca Kocebua, Joakim Vujić je napravio posrbu, nazvavši je Kreštalica čija je premijera bila 13. avgusta 1813. godine u peštanskom teatru Rundeli i od tada se zvanično računa početak srpskog pozorišta.
Međutim, nije sve išlo tako lako, postavilo se pitanje, gde, kako, sa čime i kime, Joakimu su u pomoć priskočila neka od najpoznatijih mađarskih glumačkih imena poput Ištvana i Julijane Balog i Tome Fehira, umešala se srpska crkva, mađarska cenzura, tetke i strine...
Po Dorićevom kazivanju komad je nastao na inicijativu srpskog pozorišta u Mađarskoj i njegovih tadašnjih rukovodilaca Gabora Lenđela i Milana Rusa.
- Odmah je započet razgovor da se napravi koprodukcija kragujevačkog pozorišta i pozorišta u Budimpešti. Pošto se to nije ostvarilo iz više razloga, komad sam ponudio jedinom pozorištu u kojem on treba da doživi svoje prvo izvođenje - kragujevačkom pozorištu, izričit je Dorić.

Plaketa Svetog Đorđa Haroldu Pinteru


Plaketa Svetog Đorđa dodeljuje se od 2005. godine za afirmaciju Kragujevca u zemlji i svetu


Početkom ove godine 29. januara u Londonu, u prostorijama ugledne agencije za zaštitu autorskih prava, engleskom dramskom piscu i nobelovcu Haroldu Pinteru, uručena je plaketa Svetog Đorđa koju mu je o Đurđicu dodelio gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. U zvaničnoj delegaciji Kragujevca koja je učestvovala u dodeljivanju plakete poznatom piscu bili su Saša Milenić, zamenik gradonačelnika Kragujevca, Miodrag Stoilović, koordinator u gradskoj upravi za vanprivredu, predstavnici srpske ambasade u Londonu - Ljiljana Kiš ataše za kulturu i konzul Milan Varadinović, kao i Sunčica Geter, stručni saradnik delegacije.
- Ponosan sam što je Srbija moj prijatelj i hvala na ovom lepom priznanju. Poznate su mi patnje srpskog naroda i žao mi je što je ova zemlja, Velika Britanija, učestvovala u tome i što je delimično odgovorna za njih, a morala bi da neguje prijateljstvo sa Srbijom. Baš zato je moje prijateljstvo prema Srbiji i čvršće i veće, obratio se Pinter prisutnim engleskim medijima.

Govor na svečanom otvaranju JoakimInterFesta 2006


Na mnogaja ljeta


Grad Kragujevac pokroviteljski podržava pozorišnu ambiciju artikulisanu kao JoakimInterFest jer u njoj prepoznaje kulturno utemeljenje sopstvenih političkih aspiracija. Okupljanje u Kragujevcu zrna zlatnog praha rasejanog po pozorišnoj mapi Evrope razumemo i kao projekat potvrde i sabiranja emancipatorskih potencijala Šumadije i Srbije, i to u njenom sedištu. O smislu i opravdanosti jednog poziva najpuzdanije svedoči odaziv. Vaše prisustvo je ohrabrenje i potvrda koja mogućnost JoakimInterFest pretvara u kulturnu realnost ovog trenutka i ja vam se na tome, baš kao na strpljenju i pažnji, najsrdačnije zahvaljujem.
Saša Milenić, zamenik gradonačelnika Kragujevca

Performans u Zastavi


Pinteru konačno presuđeno


Četvrtog dana JoakimInterFesta, kragujevačka publika je bila u prilici da tačno u ponoć, pogleda multimedijalni performans Suđenje Haroldu Pinteru.
U performansu sa jakom antiratnom porukom odigranom u autentičnom ambijentu Privrednih vozila članovi Teatra Joakim Vujić i gostujuće pozorišne trupe Džon Tou iz Mančestera izveli su projekat koji je rezultat dvodnevnog zajedničkog rada, a koji je režirao Aleksandar Dunđerović posvećen je antiratnom angažovanju Harolda Pintera.
Performans o Planinskom narodu, kome je zabranjeno da govori svojim planinskim jezikom, izveden je posle ponoći u porušenim halama Zastave. Sa zvučnika je pušten, integralni govor, autentičan radiofonski zapis koji je Harold Pinter održao prilikom primanja Nobelove nagrade.
Oštra kritika američke politike, od Srbije do Avganistana, ideološka je potka performansa, koji kao i Pinter aludira na svest i savest čovečanstva uvučenog u igru o demokratiji koja oslobađa i donosi prosperitet, uz napalm, i bombe sa osiromašenim uranijumom.
Performans Suđenje Pinteru kome je prisustvovalo više desetina kragujevčana je završen lakim notama koje bi trebalo da bace veo zaborava na bombardovanje, mrtve i osakaćene.
Reditelj Aleksandar Dunđerović, angažovan kao profesor pozorišne režije i advertajzinga na Univerzitetu u Mančesteru, diplomirao je režiju u Beogradu, a njegova predstava Čežnja pod brestovima bila je na repertoaru Beogradskog narodnog pozorišta punih osam godina. Profesionalni put odveo ga je potom u Ameriku i Kanadu, da bi se sam kaže, posle petogodišnjeg londonskog iskustva, za sada, skrasio u Mančesteru.

Glumci Knjažesko-srbskog teatra


Biografske beleške


Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu je radio od 1834. do 1836. godine, ali je prve predstave imao u vreme Sretenjske skupštine 1835. godine, pa se ta godina uzima za godinu osnivanja. O prethodnim pokušajima pozorišnog stvaranja u Kragujevcu, i o zanimljivom životnom putu i delatnosti njegovog osnivača Joakima Vujića postoje značajne studije Rajka Stojadinovića i Alojza Ujesa.  Među istoričarima period prve Miloševe vlade su iz razlišitih uglova obradili Mihailo Gavrilović, Vladimir Stojančević i Radoš Ljušić.  O glumcima prvog teatra u Kneževini Srbiji pisali su Rajko Stojadinović i Milen M. Nikolić.  Osim Joakima Vujića, koji je i sam još od znamenitog 12. avgusta 1813. godine (u Kreštalici) u pojedinim predstavama nastupao i kao takav i bio upućen u glumačku veštinu, svi ostali su bili glumci bez ikakvog pozorišnog iskustva, pronađeni, pre svega, među zainteresovanim učenicima Gimnazije u Kragujevcu. Uz svoje đake bio je i profesor Petar Radovanović. Njima se pridružio i pisar Narodnog suda, Todor Rozmirović. Pošto je reč je o zanimljivim ličnostima, od kojih su pojedini kasnije igrali znamenite uloge u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije, zadržaćemo se, u kraćim crtama, na njihovim biografijama.
Živadin Vesović je sin kragujevačkog varoškog kneza Veselina-Vese Milovanovića, koji se pominje još pri kraju Prvog srpskog ustanka.  Završio je kragujevačku gimnaziju 1839. godine. Bio je sekretar Smederevskog suda (1846), a 1854. ga nalazimo na mestu predsedatelja Gurgusovačkog suda.
Stevan M. Gruborović (1816+54) je rođen u Mostaru, pa je u spisku đaka gimnazije zabeležen kao Ercegovac. Tutor mu je bio brat Jovan, trgovac iz Beograda. Maturirao je 1836. godine. Kasnije je kao pitomac upućen u Beč. Stigao je do mesta stolonačelnika u Ministarstvu prosvete, a 1850. i na mesto stolonačelnika Kneževe kancelarije u Ministarstvu unutrašnjih dela.
Milan Davidović (1820+69)  je rođen u Beču, sin Dimitrija Davidovića, koji je tada uređivao Novine serbske. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Beogradu  i Kragujevcu (1836). Još u Beogradu bio je među podpisnicima na Zabavnik za 1833 godinu kao učenik velike škole za sebe i brata svoga Svetozara i za sestru svoju Savku.
Od 1836. bio činovnik na raznim dužnostima, ali ni izbliza nije dostigao slavu svoga oca. Za potrebe Teatra na Đumruku, 1842, sa ilirskog je preradio dve drame: Požarina (A. Kocebu) i Numera 777 (K. Lebran). Od 1858. je rukovodio Udovičkim fondom. Nije se ženio, kao ni njegov polubrat Svetozar. Umro je u Beogradu, pomračenog uma.
Stojan Jovanović Cukić (1818+7. oktobar 1844) je, po svemu sudeći, sin beogradskog bazrđanbaše Jovana Šišmanovića u braku sa Pemom, koja se pominje kao trgovačka udovica. Osnovnu školu je učio u Beogradu i tu krenuo u Veliku školu, s kojom je prešao u Kragujevac i završio je 1836. godine. Nemački jezik je naučio u Pančevu. Karijeru je otpočeo u Kruševcu, kao sreski pisar. Poslat je kao državni pitomac u Beč 1839. godine, da bi neko vreme proveo i u Parizu. Isticao se kao žestoki protivnik Tome Vučića Perišića (1788+1859), pa je posle Vučićeve bune (1842) ostao bez stipendije. Nalazio se na čelu obrenovićevskih agitacija i zavera, od kojih je posebno bila važna Katanska buna (1844), u kojoj je poginuo 7. oktobra 1844, u Bukovici kod Valjeva. Napisao je priručnik Francuska gramatika za one koji, bez pomoći učitelja, hoće da uče francuski jezik, sa posvetom knezu Mihailu. 
Stojanova sestra Marija bila je druga žena Petra Lazarevića - Cukića (1795+1849), usvojenika vojvode Pavla Cukića (1782+1817), savetnika i sreskog načelnika u Karanovcu i Kruševcu. Po zetu Petru Stojan je često nazivan Cukićev, Cukić.
Milić i Arsenije-Arsa Milićević-Lunjevica su sinovi istaknutog trgovca Nikole Milićevića-Lunjevice (1767+1842). U Kragujevcu su stanovali kod gimnazijskog katihete prote Josifa Stefanovića, kao i Filip Hristić i Sreten Popović. Milić (29. jun/11. jul 1815+1/13. januar 1850) je bio potporučnik i načelnik Sreza crnogorskog. Arsenije (1819+oktobar 1840) je posle gimnazije kadet u Požarevcu (1838) pa je, zajedno sa bratom, stupio u novoosnovani Licej, gde se pominje se među državnim blagodejancima (1839). Umro je u Kragujevcu, a sahranjen u manastiru Vraćevšnici.  Obojica su igrali ženske uloge.
Antonije Majstorović (Ranković) je sin Ranka Majstorovića  (1768+1840) iz Azanje, koji je bio član Narodnog suda (1833) i državni savetnik. I Antonije je postao član Državnog saveta u vreme kneza Aleksandra Karađorđevića, ali je više upamćen po zaveri 1863. kojom je želeo da vrati Karađorđeviće na vlast.
Jovan Marinović (Sarajevo, 1821+Villers-sur Mer, France, 30. jul 1893) je bio sin trgovca Georgija Marinovića iz Sarajeva. U KST-u igrao ženske uloge (Malvina: La Peruz, Žertva na smrt).  Maturirao 1837. godine i školovao se na Zapadu kao državni pitomac. Bio je zet prebogatog kapetana Miše Anastasijevića, pašenog Đorđa Karađorđevića, Raje Damjanovića... Član i predsednik Državnog saveta, ministar finansija i spoljnih poslova. Kao vrsnog diplomatu, sklonog kocki, više su ga cenili na strani. Smatran je najboljim poznavaocem francuskog jezika u svojoj generaciji. Po S. Jovanoviću, prvi naši pitomci, isto tako, dali su nekoliko ljudi koji bi svojim obrazovanjem i danas činili čast državnoj službi: dovoljno je pomenuti Jovana Marinovića i Konstantina Nikolajevića
Jovan Peruničić (r. 1817), sin Milosava Peruničića, člana Požeškog suda, pa čačanskog okružnog načelnika, za kojeg Vuk u čuvenom pismu 12. aprila 1832. godine piše knezu Milošu da nemate vernijeg ni privrženijeg čoveka od njega.
Jovan je bio sekretar Čačanskog suda (1840-42), pomoćnik čačanskog okružnog načelnika (1846-51), a 1857-59. i okružni načelnik u Čačku. U toku 1861. godine bio je načelnik Dragačevskog sreza.
Sreten Popović (Beograd, 1820+90) je sin Lazara Popovića, pisara u Beogradskom sudu  i drvaro-senskog komesara knjaževskog (1835/36), iz porodice znamenitog Pavla Popovića (+1816) , člana Praviteljstvujuščeg sovjeta, iz sela Vranića. Krstio ga je knez Miloš. Privatni sekretar kneginje Ljubice (1841), pa Vučića (1842). Počeo je karijeru kao praktikant Smederevskog suda (1836/37). Bio je među prvim našim pitomcima na strani (u Beču), 1839. godine. Kao sudija je službovao u Smederevu, Gornjem Milanovcu, Šapcu i Beogradu, da bi na  kraju bio kasacioni sudija. Igrao je ženske uloge (Jarika: Fernando i Jarika; kneginja Ljubica: Boj na Čačku) i pevao u komadima, uz pratnju Knjažesko-srbske bande Jozefa Šlezingera.
Popović je napisao zanimljivo, dobrim delom autobiografsko, Putovanje po Novoj Srbiji (1879), najvažniji izvor za naš rad, u kojem oslikava život starog Beograda i služi kao nezaobilazan izvor za istoriju KST-a u Kragujevcu.
Filip Hristić  (Beograd, 1819+Menton, Francuska, 29. januar 1905). Otac (H)Rista Đorđević je došao u Srbiju početkom Prvog srpskog ustanka iz Samokova. Od strane Karađorđa i Mladena Milovanovića postavljen je 3/15. aprila 1807. za buljubašu i upućen ka Nišu. Nastanio se u Beogradu 1815, radeći prvo kao abadžija, pa kao bakalin. Kad je umro, Filipa je školovao tadašnji mitropolit Metodije. Njegova majka Katarina se za vreme sinovljevog školovanja pominje kao udovica trgovačka. Počeo je školovanje u Beogradu, a maturirao u Kragujevcu (1836). Igrao je, takođe, ženske uloge. Poslat je u Beč kao državni pitomac, odakle je nastavio u Pariz, gde je doktorirao prava na Sorboni. Imao je dugu i uspešnu političku i diplomatsku karijeru: komesar u Dunavskoj komisiji u Beču (1858), predsednik vlade i ministar spoljnih poslova (1860-61), ministar prosvete (1849, 1873-74), poslanik u Carigradu, dva puta, zatim poslanik u Beču, prvi guverner Narodne banke.
Dimitrije Crnobarac (Beograd, 25. oktobar/6. novembar 1818+Beč, 14/26. jun 1872). Kao njegov tutor pominje se Jakov Jakšić (1774+1848), knežev haznadar i inspektor Tipografije. Maturirao 1836. I on je igrao ženske uloge. Iz Gimnazije je otišao na Vojnu školu u Požarevcu, 1837, pa postao stolonačelnik u Vojenom komisarijatu 1839.  Kao državni stipendista školovao se u Beču i Parizu, gde   je završio i doktorirao prava. Po povratku, prvo je službovao u Ministarstvu pravde, a kasnije je bio ministar pravde i prosvete i član Državnog saveta. Po Milićeviću, Crnobarac je bio čovek malena rasta, krvavih očiju, malenoga, crvenoga, zatubastoga nosa, a malih brčića. Štedljiv je bio u odelu tako da je gotovo uvek nosio potkušene pantalone, izlizan kaput, i na novo peglani šešir. I još bi se ljutio na beogradsku kaldrmu s koje, božem, ne može da nosi dužih pantalona.  Nije se ženio.
Petar Radovanović (1808+3/15. mart 1857) je u rodnom Novom Sadu završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Pešti je učio filozofiju i prava. Postao je advokat 1830. godine. U Srbiju je prešao u junu 1834. godine i postao profesor u Kragujevačkoj gimnaziji. Postavljen za upravitelja sviju škola u Srbiji 21. marta 1836. godine do maja 1838. godine. Od maja 1838. je sekretar u Ministarstvu prosvete, a od novembra 1838. u Liceju predaje matematiku, statistiku i nemački jezik, do marta 1839. Od tada do 1842. je sekretar Ministarstva prosvete, a kraće vreme i načelnik. Od 1842. je predsednik Okružnog suda u Čačku. Od 1843. je na mestu glavnog upravitelja narodni škola. Kasnije je upravljao istočnim školskim krugom u Srbiji. Jedan od prvih redovnih članova DSS. Uređivao Novine čitališta beogradskog, 1848.
Napisao: Kratko sočinenia antropologi ili nauka o čoveku, Beograd 1844.
Obšta znanja, svakom čoveku nuždna, Beograd 1850, drugo izdanje: 1856
Voine Srba s Turcima od 1804 - 1813, Beograd 1852.
O pisaru Narodnog suda Todoru Rozmiroviću se nalazi samo podatak da je bio među prenumerantima Zabavnika za 1835. godinu. Verovatno je u srodstvu sa Venijaminom Rozmirovićem, predsedateljem Suda varoši beogradske, 1846.
Stojadinović je pretpostavio da su u radu KST-a imali udela i preostali đaci prve gimnazijske generacije (Adolf J. Šlezinger, Aleksa Stefanović, Danilo Danić i Simeon M. Božić), ali njih ne nalazimo među akterima predstava.
Simptomatično je da su mnogi od gimnazijalaca na pozorišnim daskama igrali ženske uloge. Jedan od njih, Sreten Popović je to i najbolje objasnio, jer su se tada ženske krile od mušakaraca, najglavnije je što je onda retko koja žena bila koja je znala šitati i pisati, a ovamo je trebalo naušiti uloge od po nekoliko tabaka napamet. U to vreme teško da se mogao naći roditelj koji bi svojoj ćerki dozvolio da se tako meša sa muškarcima i igra komedije. Jedina žena u celom teatru bila je Jelena-Jeca Berman, žena direktora Tipografije Prusa Adolfa Bermana (1779-1862), koja je pomagala oko kostima, što se može smatrati začetkom srpske kostimografije, dok je predstave, naravno, režirao Joakim Vujić. 
Glumci Knjažesko-srbskog teatra nisu bili ljudi od zanata, niti su planirali da se bave tim poslom. Ali, njihov trud, mladalačka želja i prvi koraci u pozorišnoj umetnosti obnovljene Srbije opravdavaju sve njihove mane.

REZIME

Glumci prvog teatra u Kneževini Srbiji, koji je postojao pri dvoru kneza Miloša Obrenovića u Kragujevcu (1835-36) bili su sam direktor Joakim Vujić, profesor Gimnazije Petar Radovanović, sudski pisar Todor Rozmirović i učenici Gimnazije, koji su predstavljali prvu domaću inteligenciju u obnovljenoj Srbiji: Živadin Vesović, Stevan Gruborović, Milan Davidović, Stojan Jovanović-Cukić, Antonije Majstorović, Jovan Marinović, Arsenije Milićević-Lunjevica, Milić Milićević-Lunjevica,  Jovan Peruničić, Sreten Popović, Filip Hristić i Dimitrije Crnobarac. Nakon školovanja u Kragujevcu postali su činovnici, diplomate, vođe buna, sudije i političari.

Dejan Obradović, Narodni muzej Kragujevac

Pozorišni život u Srbiji izvan beogradskog kruga dvojke


Vreme grožđa i pozorišta


Ukoliko pozorišni festivali, kojih u Srbiji nije malo, imaju za cilj da budu neka vrsta veselog pozorišnog cirkusa, koji tokom jedne sedmice protutnji tim-i-tim gradom, onda je njihova svrha jalova, a opravdanost omeđena uskim (i uskogrudim) provincijalnim okvirima zadovoljavanja lokalnih kulturnih potreba.
... S druge strane, posle dislociranja JoakimFesta u najstarije pozorište u Srbiji, u Kragujevcu je ove godine pokrenut vrlo ambiciozno zamišljen Međunarodni pozorišni festival malih scena JoakimInterFest, pre svega zahvaljujući upornosti i entuzijazmu nekoliko pozorišnih poslenika predvođenih upornim, vrednim i domišljatim direktorom Teatra Joakim Vujić Draganom Jakovljevićem.
Jakovljević je ne samo naišao na razumevanje gradskih čelnika nego i pozorišnih prijatelja iz okruženja, te je u nekadašnju prestonicu Srbije doveo pozorišta iz Hrvatske, Slovenije, Rumunije i Engleske s namerom da do kraja sprovede ne samo proklamovanu ideju Teatropolisa nego i da pokaže otvorenost i spremnost i za negovanje graničnih formi teatra, ali i za otvorenost prema svetu.
Ukoliko se dva pozorišna festivala u Kragujevcu, jedan koji afirmiše pozorišno stvaralaštvo u takozvanoj unutrašnjosti i drugi, koji tu unutrašnjost povezuje sa svetom, utemelje makar na ovim postulatima, onda bi uistinu Kragujevac mogao postati ne samo Teatropolis nego i važna tačka na pozorišnoj mapi regiona. Podsticajan, ali i vrlo ozbiljan zadatak. Naravno, Ministarstvo kulture bi već jednom trebalo da odredi svoje prioritete, ne samo kada je reč o finansiranju pozorišta i pozorišnih festivala.
Slobodan Savić




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 5-12 i broj 13-16


Massimo Luconi, reditelj


Intervju povodom premijere
predstave Poslednje mene


Italijanski reditelj Masimo Lukoni režirao je u kragujevačkom Teatru predstavu Poslednje mene po tekstu Furia Bordona, koju je finansirala regija Emilija Romanja u cilju saradnje, razmene umetničkih iskustava i kreiranja zajedničkih predstava srpskih i italijanskih pozorišnika.

U Kragujevcu, koliko sam barem ja primetio, glumci, žive sa svojim pozorištem. Redovno dolaze u njega, blisko i prisno sarađuju sa rediteljima, i iz toga mora da izađe nešto dobro. U Italiji, kao i u čitavoj zapadnoj Evropi, sve zavisi od sponzora, para i sve se radi velikom brzinom. Meni veoma prija ovaj višemesečni rad, zato što imam vremena za rad sa tehnikom i glumcima, bez opterećenja brzinom, koje može da zasmeta u radu. Znate, kada nemate vremena čak ni da upoznate ljude sa kojima radite, onda je to stvarno teško.
Voleo bih da uvek imam uslove za rad kao u Kragujevcu.

Lično sam se uverio da su srpski i kragujevački glumci profesionalni i jaki kao ličnosti. Moj utisak je da Teatar Joakim Vujić ima potencijal koji može da prati evropske trendove. Spreman sam da pomognem u svakom pogledu.


Uzvraćena poseta pobratimima


Laža i paralaža u Foči i Piteštiju


Po povratku iz Foče nije bilo predaha, jer su se Vujićevci samo par dana kasnije, 25. maja zaputili, takođe sa Sterijinim komadom u Rumuniju u bratski Pitešti. Dan kasnije, 26. maja u prepunoj sali, piteštanskog, pobratimskog Pozorišta Aleksandar Davila, kragujevački glumci izveli su Lažu i paralažu koju je režirao Dragan Jakovljević.
Direktor Teatra Joakim Vujić, Dragan Jakovljević i direktor Pozorišta Al Davila, Sebastijan Tudor, održali su, pre predstave, prigodne govore podsetivši na dugogodišnju uspešnu umetničku saradnju dva pobratimljena grada i pozorišta.
U subotu, 27. maja gradonačelnik Piteštija, Tudor Pendjuk, uručio je diplome ansamblu Teatra Joakim Vujić i u govoru istakao da je ovo nastavak jedne divne saradnje između dva grada, Kragujevca i Piteštija, ali i čitave dve regije susednih zemalja, županije Arđeš i regiona Šumadije.

Umetnost podiže svoju zastavu


JoakimFest maj 2006. godine


Dragi sugrađani uvaženi gosti,
prijatelji, pozorišta i Teatra Joakim Vujić, poštovaoci JoakimFesta, dobro veče i dobro došli na Treći JoakimFest!
JoakimFest večeras podiže svoju zastavu, otvara svoja vrata i raspaljuje svoju baklju sa naumom da razgori vatru umetnosti. Umetnosti koja se prepliće i nadgornjava sa životom samim - onim što jeste a ne umemo da ga dešifrujemo i onim što ga još ni dosanjali nismo.

Dragan Jakovljević, reditelj, direktor Teatra
Joakim Vujić na otvaranju JoakimFesta 2006

JoakimFest 2006, izjave učesnika


Zoran Karajić, direktor pozorišta iz Šapca

Po ovome što sam do sada video biće ovo veoma kvalitetan festival. U to me je posebno ubedila niška predstava. Odavno nisam video toliko posvećene glumce, kao što su igrali članovi niškog ansambla.

Zoran Stamatović, direktor pozorišta iz Užica

Pozorišna produkcija je sve bolja i bolja. Ne vidim slabu predstavu na ovoj smotri, a selektorima je sve lakše. Razlika koja je na početku bila značajna, u odnosu na starije i poznatije festivale, poput Sterijinog pozorja, Jugoslovenskog festivala,... sada je sve manja i još će se smanjivati.

Dejan Penčić Poljanski, pozorišni kritičar

Ovogodišnji festival je mnogo bolji nego prošlogodišnji. Nadam se da će tako biti do kraja, jer predpostavljam da je Dragana Bošković uradila ono što radi svaki selektor, napravila da festival ima rast, ili bar održavanje kvaliteta. Onda sam siguran da je ovaj JoakimFest bolji od predhodnog, i čak i od onog od pre dve godine.

Miška Knežević, novinar Radio Beograda

Ovogodišnja selekcija mi se čini jačom od prošlogodišnje, ali to ne mora uvek da ide na dušu selektoru. To jednostavno znači da je celokupna pozorišna produkcija ove godine, veća, bolja, jača, kvalitetnija... Takođe, nisu uvek u pitanju samo materijalna ulaganja. Moguće je da su pozorišnici ove sezone uložili više energije, kreativnosti, znanja i ozbiljnosti u svoje projekte.

Branislav Nedić, direktor pozorišta iz Kruševca

Prioritet je da ovaj naš festival, jer je stvarno takav, naš, fungcioniše i da se na njemu nađu najbolje predstave. Prijateljstvo na prvom mestu bar što se tiče JoakimFesta.

Danica Maksimović, predsednik žirija JoakimFesta

Po onom što je viđeno na ovom festivalu može se zaključiti da pozorišta u Srbiji napreduju. Možda nije baš sve idealno, ali je viđeno pet-šest zaista dobrih predstava.

Saša Milenić, zamenik gradonačelnika Grada Kragujevca

Kada kažemo da je Kragujevac ne samo prva nego i prava prestonica Srbije, to nije objava jedne ambicije koliko izjava nacionalne svesti i odgovornosti u jednom teškom vremenu. U tom smislu i činjenički epitet uz Teatar Joakim Vujić, najstarije srpsko pozorište, manje reklamni slogan, a više manifest, proklamacija kulturne i društvene misije JoakimFesta. Zbranost srpskih pozorišta oko sopstvene zbirajuće tačke daje ovom festivalu nacionalni značaj, našim pozorištima neophodno ohrabrenje, a Kragujevcu ukazuje počast koju mora umeti da nosi.

TEATAR NA NETU


Od 21. januara 2006. Teatar ima svoju veb prezentaciju


Kragujevački Teatar od nedavno je prezentiran na internet adresi www.joakimvujic.com
Trenutno se redovno ažurira a konačna, odnosno obogaćena verzija sajta, biće završena za par meseci.

- Cilj nam je bio moderan, ali jednostavan dizajn, koji će omogućiti brz pregled sadržaja. Ideja dizajna sajta je da bude dostojanstvenog, blagog, ali efektnog izražaja, koji bi u svojoj biti bio odslikavanje duha ove institucije. Upravo iz tog razloga, tradicija ustanove naglašena je malim stilizovanim floralnim elementima, tipičnim za vreme osnivanja Teatra. Sa druge strane, boja pozadine je specijalno odabrana nijansa zelene boje. Na taj način, posetioci imaju pun vizuelni utisak, objašnjava Zoran Miljković, saradnik za propagandu u Teatru Joakim Vujić.

Sadržajno, sajt pruža uvid u sve segmente rada najstarijeg srpskog pozorišta. Pored aktuelnih vesti iz Teatra, posetioci se mogu upoznati sa istorijatom, repertoarom na Velikoj i Maloj sceni, sa dešavanjima u Teatroteci, Galeriji, kao i svim članovima drame ovdašnjeg Teatra. Dakle, sajt pruža gotovo sve informacije bitne za rad pozorišta.

- Sadržajem smo bar za sada, u početku, privukli pažnju publike. Dakle, sajt je interesantan, iako još nije do kraja završen, jer nismo uspeli da prikupimo sav materijal koji smo planirali. Međutim, vremenom i to će biti urađeno. Najbitnije je za korisnike sajta da će redovno biti ažuriran, dakle, repertoar i sve bitne informacije na vreme će biti istaknute, kaže Miljković.

Braća po pozorištu


Saradnja Teatra i pozorišta iz Piteštija


Krajem oktobra potpisan je protokol o saradnji i bratimljenju kragujevačkog Teatra Joakim Vujić i pozorišta Aleksandar Davila iz Piteštija. Nakon dugogodišnje uspešne saradnje, između dve pozorišne kuće, koja će ubuduće biti još sadržajnija i raznovrsnija, dogovoreno je da će dva pozorišta, najmanje jednom godišnje, razmenjivati gostovanja i publici prijateljskih gradova predstavljati odabrane predstave iz aktuelnog repertoara.

HORVATOV MRAČNI MOL


Šumarice, 21. oktobar 2005. godine


U petak, 21. oktobra u Šumaricama održana je tradicionalna manifestacija kragujevačkog oktobra - Veliki školski čas. Posle opela, glumci kragujevačkog Teatra Joakim Vujić, izveli su poemu rano preminulog pesnika Borislava Horvata Usta svetilišta koju je za scensko izvođenje priredio i režirao Dragan Jakovljević. U predstavi su, između ostalih, igrali: Ana Todorović, Sanja Matejić, Isidora Rajković, Nenad Vulević i Nikola MIlojević.

DVA VEKA PRAVITELJSTVUJUŠČEG SOVJETA


28. avgust 2005. godine


U organizaciji Skupštine grada, u nedelju, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, u porti manastira kod starog Stragara održana je prigodna svečanost povodom dvestogodišnjeg jubileja. Kompletan manastirski kompleks i prilaz Voljavči obnovljen je sredstvima grada Kragujevca i Vlade Srbije.
Tom prilikom pred uglednim gostima iz Vlade Srbije i najvišim crkvenim velikodostojnicima, ali i brojnim žiteljima ovog kraja, glumci Teatra Joakim Vujić izveli su predstavu Glava na ramenima, u režiji Dragana Jakovljevića, a po tekstu Đorđa Milosavljevića. U predstavi igraju: Mirko Babić, Saša Pilipović, Vladan Živković, Dejan Cicmilović, Miloš Krstović, Aleksandar Milojević i drugi.

POZORIŠTU JOAKIM VUJIĆ
Poštovana gospodo,
Briljantna predstava Glava na ramenima kojom ste i vi uzeli učešća i uveličali dva veka državnosti Srbije, bila je najlepši biser koji je obeležio ovaj jubilej. Ovim želimo da vam izrazimo iskrenu zahvalnost i odamo svoje poštovanje i divljenje na trudu i pokazanom umeću.
Neka vas Gospod čuva i umudri da i na dalje budete verni svedoci istina na kojima počivaju nebo i zemlja.
S Božijim blagoslovom,
PRAVOSLAVNI EPISKOP EPARHIJE ŠUMADIJSKE, 30. avgust 2005. godine


SEĆANJE


Branislav Ciga Jerinić (1932-2006)


JEDINI STALJIN KOME SU APLAUDIRALI

Dana 27. juna 2006. godine u Beogradu, posle teške bolesti u 74-oj godini života preminuo je dojen srpskog glumišta i prvak drame beogradskog Narodnog pozorišta Branislav Ciga Jerinić, još jedan iz plejade Kragujevčana, velikana naše pozorišne, filmske i televizijske scene.  
Feliks Pašić, autor knjige Joakimovi potomci, o dobtnicima statutete Joakim Vujić, u svom eseju Nije hvatao maglu maramom, ovako je opisao barda srpskog pozorišta Branislava Cigu Jerinića.
- U Kragujevcu, gde je rođen 1932, kao sin puškara, bas pevača i kafanskog svirača, njegovu gimnaziju je od pozorišta delio samo drveni plot. Privučen intenzivnim mirisom šminke i dekora, bežao je sa časova, preskako plot, gledao probe. Nikada kasnije pozorište nije imalo taj miris iz njegovog detinjstva.
Đaci gimnazije pripremili su skeč Ciganin na straži, koji je negde pronašla njegova tetka - On je igrao Ciganina. Bio je kraj rata. kako bi koje kragujevačko selo bilo oslobođeno, odlazili bi da u njemu daju svoj skeč. Drugovi, a potom i profesori, prozvali su ga Ciga. Taj nadimak mu je kasnije zamenio ime.
Pozorišna akademija za njega je dvostruko sudbonosna. Prvo, doći će u klasu Radomira Raše Plaovića, koji će mu biti najveći učitelj i pouzdana potpora. Drugo, tu će između ostalih (Petar Banićević, Pavle Minčić, Dragan Laković, Dejan Čavić...) sresti svoju buduću suprugu Slavku Ružić. Iste su godine 1952. počeli u Narodnom pozorištu, ona kao Dika gričarska u Sremčevoj Zoni Zamfirovoj, on kao Sobar u Šekspirovom Henriku IV. Oboje su ostali verni istom teatru.
Raša Plaović je govorio: Ciga se ne zanosi uzalud, niti bi hvatao maglu u maramu.
Od profesora, koji će mu postati venčani kum, partner i, pored razlike u godinamam, blizak prijatelj, učio se pozorišnom zanatu i, što se smatra veoma važnim pozorišnoj etici. Počeo je u Narodnom pozorištu, što bi se reklo od početka, u malim, bezimenim ulogama: Drugi plemić, Tehnički šef, Lopov lopova, Sluga, Prvi pjesnik, Mornar... Prva predstava u kojoj se osetio kao pravi glumac bila je Vilijamsova Tetovirana ruža.
Igrao je mnogo i bez roptanja. Nije birao uloge, niti ih je odbijao. Igrao je veliki repertoar, domaći i strani, klasični i savremeni. Znao je jedne večeri da bude Mitke u Stankovićevoj Koštani, a već sledeće Efraim Kebot u Čežnji pod brestovima Judžina O'Nila.
Jedanaest godina je igrao Mitka, četiri godine Hadži Tomu, devet godina Marka u Nečistoj krvi, godinu dana Jovču, sa Borinim junacima proveo je dobar deo svog glumačkog života. Ljutio se kada Stankovića tretiraju kao folklornog pisca. Za njega je on bio srpski Čehov, a po dubini misli blizak Dostojevskom.
Priroda je učinila da bude zreliji od svojih uloga i stariji od svoga uzrasta. Zato su mu u početku, u Narodnom pozorištu, dodeljivali uloge staraca. Savladao je i tu veštinu, ali i veštinu šminkanja. Kao Josif Visarionovič Staljin šminkao se čak četiri puta: dva puta na televiziji (Odlazak ratnika - povratak maršala i Zavera i izdaja) i dva puta u pozorištu: Korijen, stablo, epilog i Madam Kolontaj. Verovatno je jedini Staljin kome su našoj zemlji aplaudiralo.
Što u pozorištu, što na televiziji odigrao je čitavu povorku istorijskih ličnosti, među njima Dragog Jovanovića, Miloša Obrenovića, Galileja, Vergilija, Geringa, Milana Obrenovića.
Smatrao je da je gluma zanat, naravno uz dar, i da taj dar mora neprestano da se savlađuje.
Ispunila mu se želja da igra Grigorija u Tihom Donu Mihaila Šolohova i Nesrećkovića u Šumi Ostrovskog. Želeo je da bude Šekspirov Magbet i Stankovićev Mitke, i bio je. Neostvaren mu je ostao jedan san: Falstaf u Šekspirovom Henriku IV.



SEĆANJE


Sava Baračkov (1929-2006)


14. januara 2006. godine u Kragujevcu preminuo je Sava Baračkov

Sava Baračkov je rođen 1929. godine u Kumanu, u Banatu, gde je završio osnovnu, a u Novom Bečeju, Petrovgradu i Novom Sadu građevinsku i srednju arhitektonsku školu. Diplomirao je na odseku Scenografija Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu, 1955. godine, u klasi profesora Milenka Šerbana. Scenograf je Teatra Joakim Vujić od 1954. do odlaska u penziju 1991., a uporedo je i upravnik Teatra od 1962. do 1967. godine.

Uradio je preko dve stotine scenografija. Sem scenografijom, bavio se kostimografijom, slikarstvom, grafikom i drugim likovnim delatnostima. Nagrađivan je na susretima pozorišta Joakim Vujić 1965, 1966, 1969, 1980, 1989. i na Sterijinom pozorju 1972. godine. Dobitnik je počasne diplome Kragujevca 1968. godine, Oktobarske nagrade Novog Bečeja 1975. godine, Nagrade Kulturno prosvetne zajednice Kragujevca 1975. i 1990. godine, Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije 1981. godine, Ordena rada sa srebrnim vencem1974. i Statuete Joakima Vujića 1995. godine.

Komemoracija povodom smrti Save Bračkova održana je na Velikoj sceni Teatra Joakim Vujić u utorak 17. januara 2006. godine sa početkom u 11h a sahrana je obavljena istog dana u 13h na Varoškom groblju.





JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 1-2 i broj 3-4


Godina pozorišne stvarnosti
SNOVIĐENJE U NOĆ SRETENJSKU


Poštovana publiko,
na Sretenje Gospodnje 15. februara 1835. godine, Joakim Vujić poče da ostvaruje svoj dugo snivan pozorišni san. Uz Miloševu pomoć osniva Knjažesko-srbski teatar i poče sa prikazivanjem prvih predstava.

Danas, 170 godina kasnije, u godini jubileja koja je u našem gradu proglašena Godinom ustava i Teatra, mi sadašnji Joakimovci, kao i brojne generacije pre nas, pokušavamo da dosanjamo taj isti san najpre kroz nove predstave, ali i nove organizaciono-umetničke koncepte u radu našeg Teatra.

Pozorišni list Joakim pokrećemo u želji da vas što neposrednije i detaljnije informišemo o svojim stvaralačkim zamislima i poduhvatima. Pisaćemo o komadima koje nameravamo da igramo, o piscima i umetničkim saradnicima, o aktuelnoj pozorišnoj problematici i programskoj orjentaciji, o gostima, ali i o našim gostovanjima i saradnji sa pozorištima iz drugih gradova i inostranstva...

...Verujemo da će list Joakim probuditi još veće interesovanje za pozorišnu umetnost i da će vaše prisustvo u našem i vašem Teatru nama biti još jedan podsticaj za što uspešnije dramsko stvaralaštvo i kreiranje i u našem vremenu relevantnog pozorišta.

Joakimovo snoviđenje u noć sretenjsku odavno je postalo naša pozorišna stvarnost. Svakoga dana smo bliži ideji: Kragujevac - Teatropolis.

Dragan Jakovljević, reditelj
Direktor Teatra Joakim Vujić
15.02.2005. godine


Obogaćena teatarska periodika


Domaća teatarska periodika obogaćena je još jednim časopisom-povodom 170 godina od prve odigrane pozorišne predstave, kragujevački Teatar Joakim Vujić pokrenuo je reviju Joakim.


Neosporne je činjenica da nam je usko specijalizovana, teatarska periodika izuzetno siromašna. Zbog toga je namera poslenika Teatra Joakim Vujić iz Kragujevca da, povodom 170 godina od prve odigrane prestave prvog državnog pozorišta u Srbiji, pokrenu reviju koja bi se bavila zbivanjima u ovoj kući, stvaraocima, gostima i gostovanjima, važna, i to ne samo iz kulturološkog ili istoriografskog asspekta.

Gradske vlasti proglasile su 2005. za godinu pozorišta i obezbedile skromna ali dovoljna sredstva da revija Joakim startuje. Priprema i objavljivanje prvog broja koštalo je svega 30.000 dinara, tiraž je 500 primeraka, štampa nije pretenciozna, već se, kako kaže glavni urednik Zoran Mišić, išlo na veći broj strana (24) i obilje sadržaja...

Maša Stokić - Ludus

Odlazak u mrak i nepovrat


26. aprila izvedena je premijera komada Kod lepog izgleda Eden fon Horvat
(godine 1926. počeo da piše komad Kod lepog izgleda), reditelja Dragan Jakovljević


Eden fon Horvat:
Rođen sam u Rijeci, odrastao u Beogradu , Budimpešti, Bratislavi, Beču i Minhenu. Imam mađarski pasoš, ali zavičaj mi je nepoznat. Ja sam tipična staroaustijsko-mađarska mešavina mađarskog , hrvatskog, nemačnog , češkog... Ime mi je mađarsko, maternji jezik namački.

Daleko najbolje govorim nemački, pišem još samo na nemačkom, dakle pripadam namačkom kulturnom krugu, nemačkom narodu. No, nacionalistički krivotvoren pojam domovine svakako mi je stran... Dakle, kako sam već rekao, nemam zavičaja i ne patim zbog toga, nego se radujem vlastitoj nezavičajnosti jer me oslobađa napotrebne sentimentalnosti.


Život je izgubio 1. juna 1938. u 19.30h na Champs-Elysees ispred Theatre Marigny tako što mu na glavu pada grana stabla koje je srušilo nevreme. Nakon njegove smrti pronađen je u njegovom džepu papir s beleškama za sledeći roman, Zbogom Evropo, kao i njegovi stihovi, zapisani na kutiji od šibica:

I reći će tada ljudi
Da jednoga dana sivog
Čovek će moći da prosudi
Između pravog i krivog.
Da nestaće to je krivo
Iako danas vlada,
Da doći će to je pravo,
Iako nema ga sada.


VATROMET RASANIO USPAVANO SRPSTVO


Proslavljeno 170 godina Teatra


Povodom 170 godina od donošenja Sretenjskog ustava i prve pozorišne predstave Fernado i Jarika u Miloševoj Srbiji odigrane iste večeri za poslanike Skupštine i knjaževe goste, Skupštine grada je čitavu godinu proglasila godinom Ustava i Teatra.

Obeležavanje jubileja Teatra počelo je otvaranjem Galerije Joakim u pozorištu foajeu sa prigodnom izložbom Joakim Vujić čiju je postavu priredila Olga Marković, kustos beogradskog Muzeja pozorišne umetnosti.

Tim povodom, je i 12. februara u Kragujevcu organizovan simpozijum o ulozi Joakima Vijića u srpskom pozorištu na kome su, između ostalih , učestvovali Dragana Bošković, dr Alojz Ujes, dr Raško Jovanović, Dejan Obradović i Zoran Jovanović.
Na samo Sretanje, 15. februara pozorišnu pobliku su dočekali, doduše ne baš kao kod kodže Miloša topovski plutni, već vatromet sa krova pozorišne zgrade, a sa cene su im se prigodnim govorima obratili gradolnačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović i istoričar dr Radoš Ljušić.

Centralni deo proslave predstavio je performans posvećen ocu srpskog pozorišta Joakimu Vujiću Moje srpstvo spava koje je po literarnom predlošku Dragane Bošković režirao Ferid Karajica. Statuetu Joakima za unapređenje pozorišnog života ovogodišnjem dobitniku, glumcu Radetu Markovoću, uručio je prošlogodišnji laureat, njegov kolega Predrag Ejdus.

Drugi ovogodišnji laureat Joakima, reditelj Egon Savin, zbog premijere koja je te večeri igrana u Beogradu nije mogao da stigne na uručenje nagrade.

Oduševljanje publike izazvao je i nemački reditelj Pjer Valter Polic, koji je za režiju komada Romeo i Julija dobio ovogodišnju nagradu Prsten Joakima Vujića, a koji se poblici obratio govorom na srpskom jeziku poručujući: Ja sam Kragujevčanin!. Godišnje nagrade kuće za umetnički rad i doprinos dobili su glumica Katarina Mitrović i inspicijentsko-suflerska služba Teatra.

Z. M.

Joakim u anegdotama


Put na istok


Cenjeni profesor Pavle Popović nije nikako mogao da shvati, sa pozicija svoje katedre, kako to neko ko pretenduje da bude (pa čak i jeste) tako važna istoriska ličnost sa znanjem oca srpskog pozorišta, sme sebi da dopusti da obmanjuje svoje čitaoce svojim lažnim doživljajima.

Profesor Popovoć zaključuje da Joakim dok piše svoje Životoopisanije računa s tim da su savremenici koji su mogli da ga uhvate u laži već pomrli, a Vuk i Kopitar jamačno nisu smeli da rizikovati da ga raskrinkaju.

Iz knjige
Miće Miloradovića
Nenaučne priče



SEĆANJE


Ljuba Tadić (1929-2005)


ODLAZAK BEOGRADSKOG KRAGUJEVČANINA

Otišao je još jedan beogradski Kragujevčanin, Ljuba. Tako smo svi zvali ovog rasnog, popularnog i pre svega uglednog glumca.
Ljuba odavno nije živeo u Kragujevcu, još pre 1950. otišao je u Beograd i tamo se trajno nastanio, ostvarivši jednu od najblistavijih umetničkih karijera na srpskim prostorima. Posle Dobrice Milutinovića nismo imali popularnijeg i uglednijeg glumca ozbiljnog, dramskog faha.
Priča o glumcu Ljubi Tadiću uglavnom je poznata. Ipak, za one koji dolaze treba ispričati kako je svoju blistavu karijeru počeo u pozorištu, statirajući u prvoj predstavi posleratnog kragujevačkog teatra, 23. decembra 1944., kao šesnaestogodišnjak. Za njega se zaista može reći da je odrastao u kragujevačkom pozorištu, u kome je, do 1949, u pet sezona, do svoje dvadesete, ostvario četrdesetak uloga, igrajući u najvećim kragujevačkim predstavama tog vremena.
Svoju nadarenost najviše je ispoljio u čuvenom Dundu Maroju, kao i nešto stariji Mija Aleksić, još jedan Kragujevčanin koji je imao briljantnu glumačku karijeru u Beogradu. Mija je bio renesansno razigrani Pomet, a Ljuba Popiva. Obojica su nakon ove predstave primljeni na beogradsku Pozorišnu akademiju.
Nastavak Ljubine biografije takođe je dobro poznat. Proslavio se na beogradskoj sceni, igrajući isključivo velike, glavne uloge. Ubrzo je postao i tražen filmski glumac, zatim televizijski, da bi, na vrhuncu karijere, kao samostalni umetnik, decenijama igrao svoj, neponovljiv repertoar za jednog glumca, gostujući u najeminentnijim pozorištima ili je, još radije i češće, monodramama punio sale gde god bi gostovao.
Dobio je mnogo pozorišnih, filmskih i drugih nagrada. Njegov ugled bio je toliko veliki da bi svaki od žirija tek ustanovljene nagrade njemu prvom, ili među prvima, dodelio nagradu. Tako je i 1980. bio prvi nosilac Dobričinog prstena, najviše pozorišne nagrade u Srbiji. I kritika i javnost su još za njegova života dali pravu ocenu o njemu kao umetniku - najvišu.
Iako nije bio rođeni Kragujevčanin, Ljuba Tadić nikada nije zaboravio da je svoju mladost proveo u Kragujevcu. Pokazivao je to na mnogo načina, gostovanjima u gradu svoje mladosti, ili posetama rodbini, porodicama svoje braće, pa i tako što je kao jedna od najuglednijih javnih ličnosti bio predsednik Udruženja Kragujevčana u Beogradu.
Mihailo Kandić


SEĆANJE


Jovan Mišković-Miško (1945-2005)


Posle kraće i teške bolesti u Kragujevcu je 20. decembra preminuo glumac Teatra Joakim Vujić Jovan Mišković-Miško.

Jovan Mišković je rođen 1945.godine u Sefkerinu. Osnovnu i srednju školu završio je u Pančevu gde je i započeo sviju glumačku karijeru u Pozorištu mladih. Dramski studio Srpskog narodnog pozarišta u Novom Sadu - odsek gluma završio je u klasi profesora Dejana Mijača 1966. godine kada postaje i član Teatra Joakim Vujić u kome kao glumac ostaje pune četiri decenije.

U svom glumačkom opusu ima preko stotinu ostvarenih uloga po delima: Šekspira, Gogolja, Dostojevskog, Sterije, Nušića, Popovića i mnogo drugih domaćih i starih autora.

Komemoracija povodom smrti Jovana Miškovića održana je 22.12.2005. godine na Velikoj sceni Teatra Joakim Vujić sa početkom u 11 časova, a sahranjen je na Varoškom groblju u Kragujevcu.


SEĆANJE


Miodrag Jurišić Jure (1940-2004)


Decembra 2004. godine u Kragujevcu preminuo je Miodrag Jurišić.

Pišući svoju provokativnu dramu Ruženje naroda, o srpskom mentalitetu, o ljudima koje treba razumeti, ne samo voleti ili mrzeti, beogradski pisac Slobodan Selenić kao da je znao da u kragujevačkom Teatru postoji glumac Miodrag Jurišić, i da će ovaj majstor karaktera odigrati svoju najbolju ulogu na kragujevačkoj sceni. Bile su to kasne osamdesete, Jurišić u punoj snazi, sa iskustvom koje je poneo najpre iz Beograda, sa nezavršenih studija, potom iz dugogodišnje prakse u šabačkom pozorištu, gde se afirmisao, stekao ugled u srpskom glumištu, postao prvak. No, sve je to bilo nedovoljno za nekadašnjeg kragujevačkog srednjoškolca koji je još u tom svom dobu bio predodređen za reflektore, svet aplauza, za poziv koji garantuje zaborav, kako su govorili velikani scene svesni svog kratkog trajanja, umetnosti koja se rađa i nestaje podizanjem i spuštanjem zavese. Morao je da se vrati u Kragujevac i tu potvrdi da je pravi glumac.
Zajedno smo rasli od prvog razreda osnovne škole, sedeli u istoj klupi. Srednja škola nas je razdvojila a Jura, kako smo budućeg glumca oduvek zvali, sve je više naginjao pozorištu. Početkom šezdesetih primljen je na pozorišnu akademiju u Beogradu, i tada smo obnovili svakodnevna druženja. Jura je bio deo one generacije koja je iznedrila srpskom glumištu glumce kakvi su Šantić ili Gutović, a čiji je glavni junak bio pokojni Ljuba Moljac, koloritni Andrić. Na drugoj godini, na kontrolnom ispitu, Juru je savladala trema i morao se pomiriti sa prestankom školovanja. Ali, Jura je već bio glumac, to sam tvrdio i nakon tog ispita koji sam pratio, na njegov zahtev, na kome nije bio ništa slabiji od ostalih studenata, budućih prvaka srpskih pozorišta. No odlučivala je trema, nije gluma.
Otišao je u Šabac, iz Šapca u Kragujevac, da zatvori svoju glumačku putanju tamo gde je započeo, igrajući uglavnom karakterne likove, često neprijatne ali u Jurinoj interpretaciji toliko uverljive da je i ono najgnusnije što je morao ulogom doneti bilo sjajno, za aplauz. Glumcima je aplauz često i jedina nagrada, ali je Jurišić dobio i priznanja od struke, tri puta na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić.
Kragujevačko pozorište je početkom devedesetih doživljavalo veliku krizu. Jurišić je bio na vrhuncu svojih glumačkih moći, ali svestan da ih ne može ispoljiti i polako se spremao za mirovinu. Naročito je teško podneo zabranu upotrebe pozorišne zgrade u Kragujevcu 1998. godine. Može se reći da je te godine i penzionisan. No, ostala je ona njegovo nesebično trošenje i emocija i fizičke snage, rasipanje koje je bilo karakteristično i za scenu i za njegov privatan život.
Mihailo Kandić

Izdavač: Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac, Daničićeva 3; za izdavača Dragan Jakovljević; glavni odgovorni urednik Zoran Mišić; redakcija: Zoran Miljković, Jovan Gligorijević, Marija Soldatović; grafički dizajn Aleksandar Đoković; fotografije: Miloš Ignjatović, Dragan Vučković, Nebojša Raus, Zoran Miljković Joe; lektor i korektor Margita Milivojević.
Telefoni redakcije: 034 335-823 i 335-824
List izlazi dvomesečno; tiraž 500 primeraka.