Telefon
034 617 05 00

Fax
034 617 05 04

www.joakimvujic.com

Biletarnica
10–14 i 18–20
034 33 20 63
design by TRIANGLON

Google
YouTube
Flickr
Blogger
Facebook
Follow strujajoe on Twitter Twitter
WordPress
Scoop.it
Netvibes
Wikipedia




 

JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 17-22


Knjaževsko-srpski teatar


Promena imena pozorišta


Upravni odbor Teatra Joakim Vujić doneo je odluku o vraćanju prvobitnog naziva kragujevačkog pozorišta koje bi od obeležavanja 173. godine postojanja ponovo trebalo da ponese ime Knjaževsko-srpski teatar. Knjaževsko-srpski teatar imao bi tri scene koje bi nosile imena po poznatim pozorišnicima koji su radili ili rođeni u Kragujevcu: Velika scena Joakim Vujić, Mala scena Ljuba Tadić, Poetsko muzička scena Mija Aleksić.
Predlog Upravnog odbora Teatra trenutno je u skupštinskoj proceduri Skupštine Grada Kragujevca a gradski oci i odbornici trebalo bi da ga verifikuju na sednici gradskog parlamenta zakazanoj 13. februara.

Prva srpska pozorišna predstava


Čudo po Joakimu


Na Sretenje 15. februara 2007. godine, za Dan Teatra, biće premijerno izvedena predstava Čudo po Joakimu. Autor teksta, čija je ovo praizvedba je Radoslav Zlatan Dorić, reditelj Slavenko Saletović. Reč je o komediji, koja govori o pripremama prve srpske pozorišne predstave. Po tekstu Papagaj čuvenog nemačkog pisca Kocebua, Joakim Vujić je napravio posrbu, nazvavši je Kreštalica čija je premijera bila 13. avgusta 1813. godine u peštanskom teatru Rundeli i od tada se zvanično računa početak srpskog pozorišta.
Međutim, nije sve išlo tako lako, postavilo se pitanje, gde, kako, sa čime i kime, Joakimu su u pomoć priskočila neka od najpoznatijih mađarskih glumačkih imena poput Ištvana i Julijane Balog i Tome Fehira, umešala se srpska crkva, mađarska cenzura, tetke i strine...
Po Dorićevom kazivanju komad je nastao na inicijativu srpskog pozorišta u Mađarskoj i njegovih tadašnjih rukovodilaca Gabora Lenđela i Milana Rusa.
- Odmah je započet razgovor da se napravi koprodukcija kragujevačkog pozorišta i pozorišta u Budimpešti. Pošto se to nije ostvarilo iz više razloga, komad sam ponudio jedinom pozorištu u kojem on treba da doživi svoje prvo izvođenje - kragujevačkom pozorištu, izričit je Dorić.

Plaketa Svetog Đorđa Haroldu Pinteru


Plaketa Svetog Đorđa dodeljuje se od 2005. godine za afirmaciju Kragujevca u zemlji i svetu


Početkom ove godine 29. januara u Londonu, u prostorijama ugledne agencije za zaštitu autorskih prava, engleskom dramskom piscu i nobelovcu Haroldu Pinteru, uručena je plaketa Svetog Đorđa koju mu je o Đurđicu dodelio gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. U zvaničnoj delegaciji Kragujevca koja je učestvovala u dodeljivanju plakete poznatom piscu bili su Saša Milenić, zamenik gradonačelnika Kragujevca, Miodrag Stoilović, koordinator u gradskoj upravi za vanprivredu, predstavnici srpske ambasade u Londonu - Ljiljana Kiš ataše za kulturu i konzul Milan Varadinović, kao i Sunčica Geter, stručni saradnik delegacije.
- Ponosan sam što je Srbija moj prijatelj i hvala na ovom lepom priznanju. Poznate su mi patnje srpskog naroda i žao mi je što je ova zemlja, Velika Britanija, učestvovala u tome i što je delimično odgovorna za njih, a morala bi da neguje prijateljstvo sa Srbijom. Baš zato je moje prijateljstvo prema Srbiji i čvršće i veće, obratio se Pinter prisutnim engleskim medijima.

Govor na svečanom otvaranju JoakimInterFesta 2006


Na mnogaja ljeta


Grad Kragujevac pokroviteljski podržava pozorišnu ambiciju artikulisanu kao JoakimInterFest jer u njoj prepoznaje kulturno utemeljenje sopstvenih političkih aspiracija. Okupljanje u Kragujevcu zrna zlatnog praha rasejanog po pozorišnoj mapi Evrope razumemo i kao projekat potvrde i sabiranja emancipatorskih potencijala Šumadije i Srbije, i to u njenom sedištu. O smislu i opravdanosti jednog poziva najpuzdanije svedoči odaziv. Vaše prisustvo je ohrabrenje i potvrda koja mogućnost JoakimInterFest pretvara u kulturnu realnost ovog trenutka i ja vam se na tome, baš kao na strpljenju i pažnji, najsrdačnije zahvaljujem.
Saša Milenić, zamenik gradonačelnika Kragujevca

Performans u Zastavi


Pinteru konačno presuđeno


Četvrtog dana JoakimInterFesta, kragujevačka publika je bila u prilici da tačno u ponoć, pogleda multimedijalni performans Suđenje Haroldu Pinteru.
U performansu sa jakom antiratnom porukom odigranom u autentičnom ambijentu Privrednih vozila članovi Teatra Joakim Vujić i gostujuće pozorišne trupe Džon Tou iz Mančestera izveli su projekat koji je rezultat dvodnevnog zajedničkog rada, a koji je režirao Aleksandar Dunđerović posvećen je antiratnom angažovanju Harolda Pintera.
Performans o Planinskom narodu, kome je zabranjeno da govori svojim planinskim jezikom, izveden je posle ponoći u porušenim halama Zastave. Sa zvučnika je pušten, integralni govor, autentičan radiofonski zapis koji je Harold Pinter održao prilikom primanja Nobelove nagrade.
Oštra kritika američke politike, od Srbije do Avganistana, ideološka je potka performansa, koji kao i Pinter aludira na svest i savest čovečanstva uvučenog u igru o demokratiji koja oslobađa i donosi prosperitet, uz napalm, i bombe sa osiromašenim uranijumom.
Performans Suđenje Pinteru kome je prisustvovalo više desetina kragujevčana je završen lakim notama koje bi trebalo da bace veo zaborava na bombardovanje, mrtve i osakaćene.
Reditelj Aleksandar Dunđerović, angažovan kao profesor pozorišne režije i advertajzinga na Univerzitetu u Mančesteru, diplomirao je režiju u Beogradu, a njegova predstava Čežnja pod brestovima bila je na repertoaru Beogradskog narodnog pozorišta punih osam godina. Profesionalni put odveo ga je potom u Ameriku i Kanadu, da bi se sam kaže, posle petogodišnjeg londonskog iskustva, za sada, skrasio u Mančesteru.

Glumci Knjažesko-srbskog teatra


Biografske beleške


Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu je radio od 1834. do 1836. godine, ali je prve predstave imao u vreme Sretenjske skupštine 1835. godine, pa se ta godina uzima za godinu osnivanja. O prethodnim pokušajima pozorišnog stvaranja u Kragujevcu, i o zanimljivom životnom putu i delatnosti njegovog osnivača Joakima Vujića postoje značajne studije Rajka Stojadinovića i Alojza Ujesa.  Među istoričarima period prve Miloševe vlade su iz razlišitih uglova obradili Mihailo Gavrilović, Vladimir Stojančević i Radoš Ljušić.  O glumcima prvog teatra u Kneževini Srbiji pisali su Rajko Stojadinović i Milen M. Nikolić.  Osim Joakima Vujića, koji je i sam još od znamenitog 12. avgusta 1813. godine (u Kreštalici) u pojedinim predstavama nastupao i kao takav i bio upućen u glumačku veštinu, svi ostali su bili glumci bez ikakvog pozorišnog iskustva, pronađeni, pre svega, među zainteresovanim učenicima Gimnazije u Kragujevcu. Uz svoje đake bio je i profesor Petar Radovanović. Njima se pridružio i pisar Narodnog suda, Todor Rozmirović. Pošto je reč je o zanimljivim ličnostima, od kojih su pojedini kasnije igrali znamenite uloge u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije, zadržaćemo se, u kraćim crtama, na njihovim biografijama.
Živadin Vesović je sin kragujevačkog varoškog kneza Veselina-Vese Milovanovića, koji se pominje još pri kraju Prvog srpskog ustanka.  Završio je kragujevačku gimnaziju 1839. godine. Bio je sekretar Smederevskog suda (1846), a 1854. ga nalazimo na mestu predsedatelja Gurgusovačkog suda.
Stevan M. Gruborović (1816+54) je rođen u Mostaru, pa je u spisku đaka gimnazije zabeležen kao Ercegovac. Tutor mu je bio brat Jovan, trgovac iz Beograda. Maturirao je 1836. godine. Kasnije je kao pitomac upućen u Beč. Stigao je do mesta stolonačelnika u Ministarstvu prosvete, a 1850. i na mesto stolonačelnika Kneževe kancelarije u Ministarstvu unutrašnjih dela.
Milan Davidović (1820+69)  je rođen u Beču, sin Dimitrija Davidovića, koji je tada uređivao Novine serbske. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Beogradu  i Kragujevcu (1836). Još u Beogradu bio je među podpisnicima na Zabavnik za 1833 godinu kao učenik velike škole za sebe i brata svoga Svetozara i za sestru svoju Savku.
Od 1836. bio činovnik na raznim dužnostima, ali ni izbliza nije dostigao slavu svoga oca. Za potrebe Teatra na Đumruku, 1842, sa ilirskog je preradio dve drame: Požarina (A. Kocebu) i Numera 777 (K. Lebran). Od 1858. je rukovodio Udovičkim fondom. Nije se ženio, kao ni njegov polubrat Svetozar. Umro je u Beogradu, pomračenog uma.
Stojan Jovanović Cukić (1818+7. oktobar 1844) je, po svemu sudeći, sin beogradskog bazrđanbaše Jovana Šišmanovića u braku sa Pemom, koja se pominje kao trgovačka udovica. Osnovnu školu je učio u Beogradu i tu krenuo u Veliku školu, s kojom je prešao u Kragujevac i završio je 1836. godine. Nemački jezik je naučio u Pančevu. Karijeru je otpočeo u Kruševcu, kao sreski pisar. Poslat je kao državni pitomac u Beč 1839. godine, da bi neko vreme proveo i u Parizu. Isticao se kao žestoki protivnik Tome Vučića Perišića (1788+1859), pa je posle Vučićeve bune (1842) ostao bez stipendije. Nalazio se na čelu obrenovićevskih agitacija i zavera, od kojih je posebno bila važna Katanska buna (1844), u kojoj je poginuo 7. oktobra 1844, u Bukovici kod Valjeva. Napisao je priručnik Francuska gramatika za one koji, bez pomoći učitelja, hoće da uče francuski jezik, sa posvetom knezu Mihailu. 
Stojanova sestra Marija bila je druga žena Petra Lazarevića - Cukića (1795+1849), usvojenika vojvode Pavla Cukića (1782+1817), savetnika i sreskog načelnika u Karanovcu i Kruševcu. Po zetu Petru Stojan je često nazivan Cukićev, Cukić.
Milić i Arsenije-Arsa Milićević-Lunjevica su sinovi istaknutog trgovca Nikole Milićevića-Lunjevice (1767+1842). U Kragujevcu su stanovali kod gimnazijskog katihete prote Josifa Stefanovića, kao i Filip Hristić i Sreten Popović. Milić (29. jun/11. jul 1815+1/13. januar 1850) je bio potporučnik i načelnik Sreza crnogorskog. Arsenije (1819+oktobar 1840) je posle gimnazije kadet u Požarevcu (1838) pa je, zajedno sa bratom, stupio u novoosnovani Licej, gde se pominje se među državnim blagodejancima (1839). Umro je u Kragujevcu, a sahranjen u manastiru Vraćevšnici.  Obojica su igrali ženske uloge.
Antonije Majstorović (Ranković) je sin Ranka Majstorovića  (1768+1840) iz Azanje, koji je bio član Narodnog suda (1833) i državni savetnik. I Antonije je postao član Državnog saveta u vreme kneza Aleksandra Karađorđevića, ali je više upamćen po zaveri 1863. kojom je želeo da vrati Karađorđeviće na vlast.
Jovan Marinović (Sarajevo, 1821+Villers-sur Mer, France, 30. jul 1893) je bio sin trgovca Georgija Marinovića iz Sarajeva. U KST-u igrao ženske uloge (Malvina: La Peruz, Žertva na smrt).  Maturirao 1837. godine i školovao se na Zapadu kao državni pitomac. Bio je zet prebogatog kapetana Miše Anastasijevića, pašenog Đorđa Karađorđevića, Raje Damjanovića... Član i predsednik Državnog saveta, ministar finansija i spoljnih poslova. Kao vrsnog diplomatu, sklonog kocki, više su ga cenili na strani. Smatran je najboljim poznavaocem francuskog jezika u svojoj generaciji. Po S. Jovanoviću, prvi naši pitomci, isto tako, dali su nekoliko ljudi koji bi svojim obrazovanjem i danas činili čast državnoj službi: dovoljno je pomenuti Jovana Marinovića i Konstantina Nikolajevića
Jovan Peruničić (r. 1817), sin Milosava Peruničića, člana Požeškog suda, pa čačanskog okružnog načelnika, za kojeg Vuk u čuvenom pismu 12. aprila 1832. godine piše knezu Milošu da nemate vernijeg ni privrženijeg čoveka od njega.
Jovan je bio sekretar Čačanskog suda (1840-42), pomoćnik čačanskog okružnog načelnika (1846-51), a 1857-59. i okružni načelnik u Čačku. U toku 1861. godine bio je načelnik Dragačevskog sreza.
Sreten Popović (Beograd, 1820+90) je sin Lazara Popovića, pisara u Beogradskom sudu  i drvaro-senskog komesara knjaževskog (1835/36), iz porodice znamenitog Pavla Popovića (+1816) , člana Praviteljstvujuščeg sovjeta, iz sela Vranića. Krstio ga je knez Miloš. Privatni sekretar kneginje Ljubice (1841), pa Vučića (1842). Počeo je karijeru kao praktikant Smederevskog suda (1836/37). Bio je među prvim našim pitomcima na strani (u Beču), 1839. godine. Kao sudija je službovao u Smederevu, Gornjem Milanovcu, Šapcu i Beogradu, da bi na  kraju bio kasacioni sudija. Igrao je ženske uloge (Jarika: Fernando i Jarika; kneginja Ljubica: Boj na Čačku) i pevao u komadima, uz pratnju Knjažesko-srbske bande Jozefa Šlezingera.
Popović je napisao zanimljivo, dobrim delom autobiografsko, Putovanje po Novoj Srbiji (1879), najvažniji izvor za naš rad, u kojem oslikava život starog Beograda i služi kao nezaobilazan izvor za istoriju KST-a u Kragujevcu.
Filip Hristić  (Beograd, 1819+Menton, Francuska, 29. januar 1905). Otac (H)Rista Đorđević je došao u Srbiju početkom Prvog srpskog ustanka iz Samokova. Od strane Karađorđa i Mladena Milovanovića postavljen je 3/15. aprila 1807. za buljubašu i upućen ka Nišu. Nastanio se u Beogradu 1815, radeći prvo kao abadžija, pa kao bakalin. Kad je umro, Filipa je školovao tadašnji mitropolit Metodije. Njegova majka Katarina se za vreme sinovljevog školovanja pominje kao udovica trgovačka. Počeo je školovanje u Beogradu, a maturirao u Kragujevcu (1836). Igrao je, takođe, ženske uloge. Poslat je u Beč kao državni pitomac, odakle je nastavio u Pariz, gde je doktorirao prava na Sorboni. Imao je dugu i uspešnu političku i diplomatsku karijeru: komesar u Dunavskoj komisiji u Beču (1858), predsednik vlade i ministar spoljnih poslova (1860-61), ministar prosvete (1849, 1873-74), poslanik u Carigradu, dva puta, zatim poslanik u Beču, prvi guverner Narodne banke.
Dimitrije Crnobarac (Beograd, 25. oktobar/6. novembar 1818+Beč, 14/26. jun 1872). Kao njegov tutor pominje se Jakov Jakšić (1774+1848), knežev haznadar i inspektor Tipografije. Maturirao 1836. I on je igrao ženske uloge. Iz Gimnazije je otišao na Vojnu školu u Požarevcu, 1837, pa postao stolonačelnik u Vojenom komisarijatu 1839.  Kao državni stipendista školovao se u Beču i Parizu, gde   je završio i doktorirao prava. Po povratku, prvo je službovao u Ministarstvu pravde, a kasnije je bio ministar pravde i prosvete i član Državnog saveta. Po Milićeviću, Crnobarac je bio čovek malena rasta, krvavih očiju, malenoga, crvenoga, zatubastoga nosa, a malih brčića. Štedljiv je bio u odelu tako da je gotovo uvek nosio potkušene pantalone, izlizan kaput, i na novo peglani šešir. I još bi se ljutio na beogradsku kaldrmu s koje, božem, ne može da nosi dužih pantalona.  Nije se ženio.
Petar Radovanović (1808+3/15. mart 1857) je u rodnom Novom Sadu završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Pešti je učio filozofiju i prava. Postao je advokat 1830. godine. U Srbiju je prešao u junu 1834. godine i postao profesor u Kragujevačkoj gimnaziji. Postavljen za upravitelja sviju škola u Srbiji 21. marta 1836. godine do maja 1838. godine. Od maja 1838. je sekretar u Ministarstvu prosvete, a od novembra 1838. u Liceju predaje matematiku, statistiku i nemački jezik, do marta 1839. Od tada do 1842. je sekretar Ministarstva prosvete, a kraće vreme i načelnik. Od 1842. je predsednik Okružnog suda u Čačku. Od 1843. je na mestu glavnog upravitelja narodni škola. Kasnije je upravljao istočnim školskim krugom u Srbiji. Jedan od prvih redovnih članova DSS. Uređivao Novine čitališta beogradskog, 1848.
Napisao: Kratko sočinenia antropologi ili nauka o čoveku, Beograd 1844.
Obšta znanja, svakom čoveku nuždna, Beograd 1850, drugo izdanje: 1856
Voine Srba s Turcima od 1804 - 1813, Beograd 1852.
O pisaru Narodnog suda Todoru Rozmiroviću se nalazi samo podatak da je bio među prenumerantima Zabavnika za 1835. godinu. Verovatno je u srodstvu sa Venijaminom Rozmirovićem, predsedateljem Suda varoši beogradske, 1846.
Stojadinović je pretpostavio da su u radu KST-a imali udela i preostali đaci prve gimnazijske generacije (Adolf J. Šlezinger, Aleksa Stefanović, Danilo Danić i Simeon M. Božić), ali njih ne nalazimo među akterima predstava.
Simptomatično je da su mnogi od gimnazijalaca na pozorišnim daskama igrali ženske uloge. Jedan od njih, Sreten Popović je to i najbolje objasnio, jer su se tada ženske krile od mušakaraca, najglavnije je što je onda retko koja žena bila koja je znala šitati i pisati, a ovamo je trebalo naušiti uloge od po nekoliko tabaka napamet. U to vreme teško da se mogao naći roditelj koji bi svojoj ćerki dozvolio da se tako meša sa muškarcima i igra komedije. Jedina žena u celom teatru bila je Jelena-Jeca Berman, žena direktora Tipografije Prusa Adolfa Bermana (1779-1862), koja je pomagala oko kostima, što se može smatrati začetkom srpske kostimografije, dok je predstave, naravno, režirao Joakim Vujić. 
Glumci Knjažesko-srbskog teatra nisu bili ljudi od zanata, niti su planirali da se bave tim poslom. Ali, njihov trud, mladalačka želja i prvi koraci u pozorišnoj umetnosti obnovljene Srbije opravdavaju sve njihove mane.

REZIME

Glumci prvog teatra u Kneževini Srbiji, koji je postojao pri dvoru kneza Miloša Obrenovića u Kragujevcu (1835-36) bili su sam direktor Joakim Vujić, profesor Gimnazije Petar Radovanović, sudski pisar Todor Rozmirović i učenici Gimnazije, koji su predstavljali prvu domaću inteligenciju u obnovljenoj Srbiji: Živadin Vesović, Stevan Gruborović, Milan Davidović, Stojan Jovanović-Cukić, Antonije Majstorović, Jovan Marinović, Arsenije Milićević-Lunjevica, Milić Milićević-Lunjevica,  Jovan Peruničić, Sreten Popović, Filip Hristić i Dimitrije Crnobarac. Nakon školovanja u Kragujevcu postali su činovnici, diplomate, vođe buna, sudije i političari.

Dejan Obradović, Narodni muzej Kragujevac

Pozorišni život u Srbiji izvan beogradskog kruga dvojke


Vreme grožđa i pozorišta


Ukoliko pozorišni festivali, kojih u Srbiji nije malo, imaju za cilj da budu neka vrsta veselog pozorišnog cirkusa, koji tokom jedne sedmice protutnji tim-i-tim gradom, onda je njihova svrha jalova, a opravdanost omeđena uskim (i uskogrudim) provincijalnim okvirima zadovoljavanja lokalnih kulturnih potreba.
... S druge strane, posle dislociranja JoakimFesta u najstarije pozorište u Srbiji, u Kragujevcu je ove godine pokrenut vrlo ambiciozno zamišljen Međunarodni pozorišni festival malih scena JoakimInterFest, pre svega zahvaljujući upornosti i entuzijazmu nekoliko pozorišnih poslenika predvođenih upornim, vrednim i domišljatim direktorom Teatra Joakim Vujić Draganom Jakovljevićem.
Jakovljević je ne samo naišao na razumevanje gradskih čelnika nego i pozorišnih prijatelja iz okruženja, te je u nekadašnju prestonicu Srbije doveo pozorišta iz Hrvatske, Slovenije, Rumunije i Engleske s namerom da do kraja sprovede ne samo proklamovanu ideju Teatropolisa nego i da pokaže otvorenost i spremnost i za negovanje graničnih formi teatra, ali i za otvorenost prema svetu.
Ukoliko se dva pozorišna festivala u Kragujevcu, jedan koji afirmiše pozorišno stvaralaštvo u takozvanoj unutrašnjosti i drugi, koji tu unutrašnjost povezuje sa svetom, utemelje makar na ovim postulatima, onda bi uistinu Kragujevac mogao postati ne samo Teatropolis nego i važna tačka na pozorišnoj mapi regiona. Podsticajan, ali i vrlo ozbiljan zadatak. Naravno, Ministarstvo kulture bi već jednom trebalo da odredi svoje prioritete, ne samo kada je reč o finansiranju pozorišta i pozorišnih festivala.
Slobodan Savić


Izdavač: Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac, Daničićeva 3; za izdavača Vojo Lučić; glavni odgovorni urednik Zoran Mišić; redakcija: Zoran Miljković, Jovan Gligorijević, Marija Soldatović; grafički dizajn Aleksandar Đoković; fotografije: Miloš Ignjatović, Dragan Vučković, Nebojša Raus, Zoran Miljković Joe; lektor i korektor Margita Milivojević.
Telefoni redakcije: 034 617 05 00
Tiraž 500 primeraka.