Telefon
034 617 05 00

Fax
034 617 05 04

www.joakimvujic.com

pozoristetjv@open.telekom.rs

Biletarnica
15–20.00
034 33 20 63
design by TRIANGLON

Google+
YouTube
Flickr
Blogger
Follow strujajoe on Twitter Twitter
WordPress
Foursquare
Facebook
Scoop.it
Netvibes
Wikipedia
WCommons

PageRank Checker




 
Arhiva

JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 65-66

Peuzimanje – Revija Joakim PDF

REČ UREDNIKA


Sa zadovoljstvom vam predstavljamo novi broj revije Joakim kojim vas ovaj put pozivamo na Sretenje, na Dan teatra. Družeći se sa vama na ovaj dan, vodimo vas u svet pozorišta na najbolji mogući način – još jednom premijerom. Naš teatar i u ova oskudna, i za umetnost nimalo laka vremena, ne posustaje, naprotiv. Sa svakim novim naslovom pomeramo granice i nastavljamo svoj repertoarski uzlet. Za nama je još jedan Joakiminterfest koji je i ove godine pružio mnoštvo predstava tematski opredeljenih na način na koji smo i otpočeli novu sezonu - promocijom razumevanja i tolerancije, a pod sloganom ŽIVETI SA DRUGIMA i u repertoarskom smislu, kroz klasiku svetske literature (Ubiti pticu rugalicu). Predstavom Zeleni zraci, kojom obeležavamo Dan teatra, nudimo vam vrhunska dostignuća domaće dramaturgije. Želja nam je da repertoarom, dešavanjima na sceni i izvan nje, zabeleženim u ovoj reviji, obeležimo svečanost koja je pred nama i da na taj način ostavimo dokument o jednom uspešnom i plodnom periodu našeg
teatra. Zahvaljujemo vam se na svemu i verujemo kako će vaša podrška i interesovanje za naše projekte koje sa uspehom izvodimo, kako na matičnoj sceni, tako i na scenama širom Srbije i regiona, učiniti nešto posebno i veliko za sve nas.
Srdačno,
Marija Soldatović

UVODNO SLOVO JOAKIMOVO


SEZONA JUBILEJA - 200 GODINA PRVE PROFESIONALNE PREDSTAVE NA SRPSKOM JEZIKU KREŠTALICA JOAKIMA VUJIĆA


Ima jedna teška istina verovatno se bez mnogih g l u m a c a p i s a c a i pozorišnih ljudi moglo ali bez Joakima nije jer bez njega bi pozorišna umetnost i kultura Srbije bila sasvim drugačija Dvesta godina od prve predstave Joakima Vujića na srpskom jeziku povod je da se osvetli Joakimov rad i da se ponovo sagleda njegova pozicija Joakim Vujić ne samo da je prikazao prvu javnu predstavu našeg jezika van školskih okvira sa odraslim glumcima amaterima i profesionalcima već je pozorišnu umetnost rasadio u mnogim gradovima gde je izvodio predstave A mesto koje jedanput okuša pozorište ne odriče ga se lako mnogi Joakimovi glumci su nastavili glumovanje i bez njega To što je Joakim Vu jić organizovao i izveo prvu profesionalnu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku značilo je da je ovaj jezik postao pozorišni jezik i da je srpsko pozorište ušlo u istoriju pozorišne kulture sveta Predstava je na simboličan način ukazala da svet preko pozornice može da dodje u Srbiju ali i da Srbija može da ode u svet Dvesta godina posle peštanske Kreštalice istorija srpskog pozorišta bogatija je za brojne predstave domaće i strane klasike i savremene drame koje omogućavaju ponovni susret glumaca i gledalaca Na te pozornice stigli su i originalni likovi srpskog pozorišta Kir Janje Feme Smrdići i Šerbulići Koštane Maksimi Crnojevići Jovanče Micići Živke ministarke Ilije Čvorovići Bore Šnajderi Tako se nastavljalo čudo pozorišta u Srbiji Na praznik Teatra nagrađujući najistaknute reditelje glumce i pozorišne radnike želimo da potvrdimo odanost Joakimovom putu kojim i danas koračamo.
Nebojša Bradić

RAZGOVOR SA POVODOM


Goran Marković, autor Zelenih zraka


Goran Marković, proslavljeni reditelj i pisac, autor je teksta ZELENI ZRACI koji će
na Dan teatra za Sretenje doživeti svoju premijeru u izvođenju Knjaževsko-srpskog
teatra. Tekst se bavi tragičnom ljubavi Drage Mašin i Aleksandra Obrenovića, i
tretira događaje poznate kao Majski prevrat.
Kako danas sa distance od nekoliko meseci vidite Osmi Joakiminterfest, njegov koncept i program?
Uvek ste se bavili manje-više zabranjenim temama, da li je i ova tema takva?
Ova tema ne samo da nije zabranjena nego je mnogo puta analizirana i tumačena. Može se reći da svako ko u Srbiji drži do sebe zna za ovaj slučaj. Čak je i u inostranstvu, u Francuskoj na primer, pre stotinak godina ova priča bila veoma popularna i izazivala veoma burne reakcije pa je Srbija, koja se tako zverski ponela prema svojim krunisanim glavama, bila neko vreme izopštena iz evropske zajednice. Meni je ova tema veoma bliska, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je moja baka, kao trinaestogodišnja devojčica, lično prisustvovala Majskom prevratu, posmatrajući vojni puč sa balkona svoje kuće koja se nalazila nasuprot Starom dvoru.
U kojoj meri je komad zasnovan na relevantnim istoriografskim nalazima ?
Uglavnom. Konsultovao sam obimnu stručnu literaturu, kao i umetnička dela nastala po motivima Majskog prevrata, „Konak“ Crnjanskog, na primer. Ali, tokom rada na komadu napustio sam faktografiju i prepustio sam se logici drame. U sukobu istorijske i umetničke istine, u okvirima dramske umetnosti prevagu ima ovo drugo gledište.
Da li je tema komada i danas aktuelna?
Svakako. Kao da nismo ništa naučili iz krvavog maja 1903. Još uvek u Srbiji vlada agresivna netrpeljivost prema drugačijem od onoga što smatramo valjanim. Još uvek nismo napravili iskorak u pokušaju da razumemo šta znači drugačije shvatanje života. Ne, to u Srbiji još uvek nema pravo postojanja.
Kako vidite ulogu Vaše porodice i Vas u srpskom teatru?
Moji roditelji i ja smo proveli celokupni život u pozorištu. Da li je iza toga nešto ostalo nije na meni da sudim. Ali znam da onoga trenutka kada stupim u neko pozorište počinjem da osećam miris doma.
Koliko ste zadovoljni saradnjom sa Kragujevčanima?
U poslednje vreme dosta vremena provodim u Kragujevcu i sarađujem sa Knjaževsko srpskim teatrom. Mislim da je ovaj teatar, po glumačkom sastavu i produkcionim potencijalima, najjače pozorište van Beograda. Stvarno mi je zadovoljstvo da sarađujem sa umetnicima iz Kragujevca. Na poslednjem osmom Joakiminterfestu bili ste predsednik žirija.
Kako danas sa distance od nekoliko meseci vidite Osmi Joakiminterfest, njegov koncept i program?
Mislim da je ovaj festiva veoma značajan i sasvim osoben u odnosu na ostale festivale. Nema sličnog i nema nezavisnijeg pozorišnog festivala u Srbiji. Treba to negovati i čuvati.

RAZGOVOR SA POVODOM


Milica Kralj, rediteljka predstave Zeleni zraci


Milica Kralj, rediteljka predstave Zeleni zraci rađene po tekstu Gorana Markovića, već dva meseca vredno radi sa kragujevačkim glumcima na temu Majskog prevrata i uzburkanih događaja koji su potresli Srbiju u vreme Obrenovića početkom XX veka. Sama premijera planirana za Sretenje i Dan teatra izazvala je puno interesovanja kod kragujevačke publike. Porazgovarali smo sa ovom talentovanom i uspešnom rediteljkom o njenoj saradnji sa Knjaževsko-srpskim teatrom i predstavi koju režira.
Da li je moguće moderno tumačenje Majskog prevrata?
Moguće je u kontekstu pozorišnog jezika kojim se služite da ispričate jednu istorijsku priču. Sa druge strane, postoje i istorijske (za)datosti koje moraju biti sastavni deo jedne ovakve priče.
Mi izgleda kao narod ništa ne možemo da naučimo iz svoje prošlosti, pa ni ove bliske. I uvek smo više nego spremni na podele, a ponajviše da pucamo sami sebi u noge. Ceo svet je bio užasnut narodom koji je na tako zverski način ubio svog kralja i kraljicu. Sto godina kasnije ništa nismo ni pametniji, ni bolji, ni manje agresivni, ni manje gadljivi na ljubav.
Da li pozorište danas u Srbiji ima bilo kakav društveni uticaj?
Nije čudo da se pozorište gura u degradirajući položaj. Kao da neko svesno oblikuje "idealnog građanina" a to je onaj koji guta poslušno ono što mu se servira, misli ono što mu se kaže i nema mnogo strpljenja ni vremena osim za jednodnevne senzacije. A pozorište ne može da parira takvim jeftinim "starletarijaliti" senzacijama- jer pozorište ima sadržaj. Ono će i dalje da postavlja neprijatna pitanja ili da bude prozor u svet magije. Da menja nekakvu kolektivnu svest ne verujem da može, ali od pojedinca se ide ka kolektivu.
Ima li pozorište prava na predah?
Lako bih mogla da odgovorim da pozorište nema više nikakva „prava".Situacija u kulturi je više nego obeshrabrujuća, ponižavajuća, alarmantna, tužna i uznemiravajuća. Ali u pozorište se uvek ulazilo iz neke neobjašnjive ljubavi i opsesije, iz radosti prema igri i tajni koju kriju te čarobne daske. Dok i dalje bude tako, i dok nam jednoobraznim načinom nerazmišljanja ne zatru i poslednjeg gledaoca, pozorište će opstati.
Kako ocenjujete saradnju sa kragujevačkim ansamblom?
Mislim da smo zajedničkim snagama uspeli da stvorimo jednu prijatnu atmosferu za rad. Nas "pozorištanaca" ima, kad se svi zbrojimo, malo. I bilo bi besmisleno, pogotovo u današnje vreme, da dopustimo da sami nagrizamo to jedno od retkih utočišta, utočišta koje se često nazivalo "hramom umetnosti".




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 63-64


UVODNO SLOVO JOAKIMOVO


PRIDRUŽITE NAM SE U USPEŠNOJ POZORIŠNOJ SEZONI

Angažovana kritika i humor


Recite mi zašto moćnici, koji su u svoja sredstva bar toliko sigurni kao i glumci, žive u stalnom strahu? (Elfride Jelinek)
Svake godine, na Dan Teatra, otvaramo vrata našeg pozorišta svima koji žele da provedu jedno prijatno veče u našem društvu.
Iza nas je jedna uspešna pozorišna godina. Pozorišne predstave Knjaževsko-srpskog teatra u 2012. bile su žanrovski raznolike, tematski zanimljive i predstavljale su veliki izazov za pozorišne stvaraoce pružajući publici poseban užitak za gledanje.
U času krize, propadanja vrednosti, straha, mržnje prema demokratiji koja je i mržnja prema našim komšijama, u vremenima „krimokratije”, laži prodavaca magle, izneveravanja nada u zemlji u kojoj su pojmovi kao što su rad, solidarnost i poštenje gotovo sasvim iskorenjeni, nalog je pozorišta da se u „životu dvočasovnom” oglasi na stanje u društvu. To će činiti angažovanom kritikom i humorom. A smeh može da bude moćno oružje protiv tiranije i nasilja vlastodržaca, on može i ume da uzdigne iznad svakodnevnih briga i ponudi platformu za razmišljanje.
Povezanost dramskih tekstova, režijskog koncepta, glumačke energije i kreativnosti ostalih umetničkih saradnika, i nadalje će stvarati pozorišne predstave koje su žive, aktuelne i zanimljive.
Zato vas očekujemo da nam se pridružite u tekućoj pozorišnoj godini.
Nebojša Bradić

JOAKIMOV INTERVJU


Razgovor s povodom: Vojo Lučić


ZA GODINU DVA CILЈA
Vojo Lučić je novi V.D. direktora kragujevačkog Teatra.
Pre tačno godinu dana u Teatru je došlo do promena - za umetničkog direktora postavljen je Nebojša Bradić, a za vršioca dužnosti direktora na godinu dana imenovan je prvak drame Mirko Babić. Od tada do danas najstariji srpski teatar, nakon besparice i iščekivanja premijera, te neredovnog repertoara, ponovo je postalo živo pozorište. Slobodno možemo da kažemo i da je postalo miljenik lokalne samouprave – premijere su učestale, odlazi se na gostovanja, predstave na repertoaru se redovne..
Dakle, Lučić je nasledio potpuno drugačiju situaciju od one pre godinu dana. Zato i ima razloga za optimizam, ali i nove planove.
Ipak, samo postavljenje, odnosno poziv da se prihvati dužnosti V.D.-a, i za njega je bilo iznenađenje. Kako nam je otkrio ovaj menadžer umetnosti imao je svega 24 časa da donese važnu odluku. I odlučio se...
Magistar Vojo Lučić (1972) Kragujevčanima je poznat najviše kroz višegodišnje rukovođenje Udruženjem građana za socijalni razvoj „Sunce” osnovanom još 1994. godine kada je iz Sarajeva došao u Kragujevac.
Vojo Lučić završio je Akademiju lepih umetnosti u Beogradu. Diplomirao je sa radom „Zvezdara teatar - savremeni koncept pozorišta, dosadašnja iskustva i mogućnosti unapređenja”. Magistrirao je 2010. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa temom „Funkcionalni mehanizmi za primenu participativnog monitoringa i evaluacije u kulturi” i stekao zvanje magistra nauka u oblasti dramskih umetnosti i medija. Autor je dva priručnika „Korak do održivosti projekata” i „Menadžerske veštine”.
Upravo, obrazovanje ga je i preporučilo na mesto direktora.
- Nisam se javio na konkurs, već sam dobio poziv osnivača - dakle, Skupštine grada. Imam teorijska znanja, ali i praktična kroz razne projekte menadžmenta udruženja „Sunce”. Posao sam prihvatio, najpre, jer smatram da je čast biti deo ovog Teatra, koje baštini tradiciju najstarijeg srpskog pozorišta, ali i iz želja da opravdam ukazano poverenje. Duboko verujem da postoji veliki potencijal, kako u umetničkom ansamblu, tako i u pratećim službama, koji može iz dana u dan da razvija pozorište, ali i da ga modernizuje, da bude usklađeno sa savremenim tendencijama u kulturi, objašnjava Lučić.
Pred novim direktorom je i problem finansija. U proteklih godinu dana premijerno je izvedeno šest predstava, što je veoma ambiciozno, te za svaku pohvalu. Ipak, za svaku narednu premijeru valja obezbediti novac.
- Smatram da je Knjaževsko-srpski teatar ustanova od najvećeg nacionalnog značaja, te da samim tim zahteva i veliku pažnju lokalne samouprave, ali i države. Naravno, pozorište uvek mora da razmišlja i o alternativnim načinima finansiranja, da li je to reč o projektima ili povezivanju sa profitnim sektorima. Dva cilja, mog mandata, koji će najviše trajati godinu dana, je pronalazak alternativnih načina finansiranja, a drugo je promocija teatra kod mladih. Ono što me raduje je da su sale pune, kaže Lučić.
...
- Pozorište mora koristiti savremenu komunikaciju. Marketing služba će imati precizno planiranje, imaće marketing plan, koji do sada nije postojao, a šira javnost uvek će imati uvid u to šta se dešava u Teatru. Takođe, marketing će biti prilagođen i ciljnim grupama. Plan je da napravimo neformalni „Klub prijatelja”. Želja mi je da izmestim marketing van uobičajenih okvira, flajer-plakat, već da imamo direktan kontakt sa publikom, najavljuje Lučić.
Prvi pozitivni rezultati, prema najavama čelnog čoveka pozorišta, videće se uskoro.
Miroslav ČER
„Kragujevačke” nedeljne novine
22. novembar 2012. godine

REČ KRITIKE


MOJE BIVŠE MOJI BIVŠI – po delu Danijela C. Džeksona – MOJA ROMANTIČNA ISTORIJA, u prevodu Đorđa Krivokapića i u režiji Slađane Kilibarde – premijera u KNJAŽEVSKO-SRPSKOM TEATARU, Kragujevac – utorak, 6. novembar 2012.


TEŽINA LAKOĆE
...
Komad mladog škotskog autora Danijela C. Džeksona je baš takav – sav od običnih stvari i od običnih karaktera, koji stupaju u sasvim uobičajene odnose. ALI – kako je to sve napisano, kako se skače iz želje u želju, kako se komentariše, nad čim se besni ili očajava, šta se i kako planira i šta se kako postiže, u osvajanju nekog sitnog cilja – e, to je već prava vesela umetnost pozorišta kao takvog. Znači – smicalice, vicevi, prevare, laži, podjarmljivanje partnera, izmišljanje stvarnosti, sve je to svakodnevni svet običnog čoveka, ali prikazan tako na jednom mestu, u toj količini bleskastih izvitoperenja – sve dobija jednu značajnu težinu lakoće, a svakodnevica postaje predmet začudne analize i specifičnog uživanja.
...
Nažalost, u predstavi Slađane Kilibarde, nekako nije bilo baš mnogo smehova u scenama koje su – vidi se, pravljene da budu smešne. Nije bilo tih jasnih rediteljskih ŠLUSEVA, da tako kažem – scene i dijalozi nisu imali jasnu poentu, gde bi se, skoro sasvim spremna za smeh, publika iskreno otkravila i grohotom zasmejala. Ili su likovi i glumci pretrčavali preko jasne poente, kao kad se vic ispriča nevešto, pa nema smeha slušalaca, ili su pripreme za smešni kraj – bile preduge i elaboriran je ceo materijal – psihološki i etički, previše docirano, da smeh nema svoju svrhu.
...
A glumci – njih samo petoro koji igraju tridesetak likova – Miloš Krstović, Isidora Rajković, Katarina Mitrović, Nađa Maršićević i Dušan Stanikić – igrali su iz sve snage i bili prisutni potpuno, u svakoj sekvenci i obrtu likova. Govorili su odlično taj duhoviti tekst i razigravali scene kao pravi majstori komedije del arte – ali se barijera koja je stvorena ispred scene, nije probijala – vicevi su pogađali u prazno. Verujem da je glumcima taj gluhi ne-odjek komične akcije, najteže padao. Na kraju je i sentimentalistički, umesto surovog obrta u razrešenju glavnog ljubavnog odnosa – žena koja pođe na abortus, kao na poslednje ponižavajuće rešenje svojih zabluda o ljubavi – vrati se sa bebom – što bi trebalo da bude izraz PROTESTA protiv abortusa kao čina!.. Niti je to pisac tako napisao, niti je to bilo pripremljeno u igri – koja bi mogla biti primljena – da je rad na žanru bio pažljiviji – sasvim jasno – protest via negativa – kroz sarkazam o otuđenju, a ne kao lament nad samoćom.
Nadajmo se da će uz minimalnu korekciju – ova predstava opravdati svoj cilj – nastavak pažljivog rada Umetničkog direktora Nebojše Bradića, na specifičnom repertoarskom približavanju što većeg broja publike zanimljivom pozorištu. Biće bolje!
Goran Cvetković
Radio Beograd 2 – četvrtak, 8. novembar 2012.

DRUGI O NAMA


Razgovor s povodom: Nađa Maršićević


POZIV SAM OBERUČKE PRIHVATILA
Po nekoj, već tradiciji, u predstavama kragujevačkog Teatra, glume i gostujući, mahom, mladi beogradski glumci - zvezde u usponu. U „Gazdama” je to Petar Benčina a u komadu „Moje bivše moji bivši” zapaženu ulogu Alison tumači njegova koleginica Nađa Maršićević.
Rad na ovoj predstavi rediteljke Slađane Kilibarde poklopio se i sa njenim profesionalnim obavezama - promocijom filma „Led” u kome je igrala lik Ružice i kako sam kaže, nije bilo lako, ali je uspela, pre svega na radost pozorišne publike ovdašnje.
Glumica Nađa Maršićević (26) završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Biljane Mašić.
Pre toga je punih sedam godina bila član Dramskog studija Mike Jelačića, a njeno prvo profesionalno iskustvo vezano je za „Radoviću” gde je u predstavi Ivane Vujić „Zvezdani dečak” igrala za vreme bombardovanja 1999. godine.
U gimnaziji je bila nepokolebljiva - samo gluma.
- Ne znam šta bi bilo sa mnom da nisam upisala glumu iz prve, jer nisam tip čoveka koji bi nešto više puta pokušavao, iskrena je ona.
...
U Kragujevcu se našla na poziv Nebojše Bradića.
- Pozvao me je Nebojša Bradić, umetnički direktor kragujevačke kuće, rekavši mi da je reč o savremenoj komediji i da je to uloga baš za mene. Nadam se da sam opravdala njegova očekivanja jer ga izuzetno cenim, pre svega kao reditelja, ali i velikog stručnjaka i poznavaoca teatra uopšte. Gledala sam sve vaše predstave koje su bile na repertoaru u Beogradu poput „Titanika” i „Gazda”... i mislim da su baš pun pogodak. Sa kolegama iz Beograda razgovarala sam koliko je vaše pozorište dobilo njegovim dolaskom ali i iskreno hvalila igru vaših glumaca. Posebno, a tada se još nismo poznavale, na mene je ostavila uloga Isidore Rajković u „Titaniku”. Fenomenalno, totalno iznenađenje, ističe ona.
Zato se nije mnogo premišljala kada joj je stigao poziv iz Kragujevca.
- Iskreno sam se obradovala i oberučke prihvatila poziv. Bilo mi je drago da radim sa kragujevačkim glumcima, jer nemam predrasuda poput nekih mojih kolega iz Beograda. Mislim da je ovakav način saradnje i dobar i poželjan, da se pozorišta i glumci aktiviraju, bolje upoznaju, „izmešaju” u svom radu... U umetnosti ne valja biti „učauren”.
...
Samo reči hvale nosi i sa proba u kragujevačkom Teatru.
- Probe su bile veoma teške i moram, da priznam da je ovo jedan od težih i zahtevnijih projekata u kojem sam do sada učestvovala. Glumački posao mi je bio najlakši deo, ali, kriza je svuda, pa se stvorila tenzija oko nekih drugih činilaca predstave poput: scenografije, muzike, „stubića i točkića”..., nabraja ona.
Po njoj, najlepši deo rada bila je saradnja i igra sa glumcima Knjaževsko-srpskog teatra.
- Super mi je bilo tokom rada sa vašim glumcima. To je najlepše iskustvo i najveće bogatstvo koje nosim iz kragujevačkog pozorišta. Nikada nije lako, ma šta mi pričali, kada se čovek pojavi u novoj i nepoznatoj sredini. Moje kragujevačke kolege, koje sam samo znala sa scene i gostovanja u Beogradu, učinile su, svojim izuzetnim prijemom, da se zaista osećam kao kod kuće, a ne kao neko „sa strane” ko je tu došao „samo da obavi posao”, iskreno je oduševljena Nađa.
...

JOAKIMOVI JUBILEJI


Jubilarno izvođenje Koljadinog komada


„BAJKA” KOJA TRAJE VEĆ STO PUTA
U petak, 21. decembra na Velikoj („Joakim Vujić”) sceni, jubilarno, po 100. put, izvedena je najdugovečnija predstava (ovu laskavu titulu preuzela je od predstave „Zapali me”) na repertoaru kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” koju je po tekstu ruskog pisca Nikolaja Koljade režirao Boško Dimitrijević.
Predstava je imala premijeru na Maloj („Ljuba Tadić”) sceni Teatra 22. aprila 2005. godine, i sem na matičnoj sceni gostovala je više puta u zemlji i u inostranstvu. Glumica Sanja Matejić koja u „Bajci” tumači glavnu ulogu Rime dobila je nagrade za tumačenje tog lika na međunarodnim festivalima u rumunskom Piteštiju i bugarskom gradu Vraca.
U predstavi igraju glumci Knjaževsko-srpskog teatra: Sanja Matejić, Nenad Vulević, Dušan Stanikić i Ana Todorović Dialo.





JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 61-62


UVODNO SLOVO JOAKIMOVO


ŽIVO POZORIŠTE


Verujem da nam je živo pozorište potrebnije nego ikad. Potrebno nam je pre svega kako bismo izazivali dogmu i postavljali važna pitanja u rastućoj banalizaciji komercijalizovanog društva. Naša kultura je pod prevelikim uticajem reklamiranja, globalne televizije i senzacionalističkog novinarstva, čiji je jedini cilj da na brz i jednostavan način zadobiju što veću publiku. Tužno, baš kao i naš obrazovni sistem, ukoliko ga ne budemo negovali i plaćali, pozorište se neće razvijati. Takođe, kao i naš obrazovni sistem, ono ne može biti mereno ekonomskom računicom. Za demokratiju, pozorište je veoma važno iz drugog razloga: to je jedna od retkih preostalih prilika gde jedan segment društva može misliti i angažovati živu raspravu sa sobom.
Kao nacija, mi smo apatični prema ovim potrebama. Mi smo veoma dobri u stvaranju teatra, ali savršeno nemarni u brizi o njemu. Ipak, ja verujem da će u budućim godinama pozorište postati veoma važno i da će društvo i dalje brinuti o njemu. Akademsko obrazovanje  i pozorišna profesija  imaju odgovornost za to. Podsticanje dece da uživaju u bogatom životu pozorišta, dalekosežno daje rezultate u budućim vremenima,  kada kao odrasli mogu da razumeju ono za što su kao deca sticali navike. To su, dakle, dugotrajne stvari.
U ovom novom, informacionom dobu, mi  živimo, kupujemo, putujemo, učimo i – na određeni način se zabavljamo – sredstvima informacione tehnologije. Svi ti veličanstveni šoping molovi koji su izgrađeni širom sveta uskoro mogu postati prazne palate prošlosti. Mi uskoro tamo nećemo kupovati osnovne životne namirnice kao što su deterdženti, kornfleks ili mleko. Njih ćemo poručivati naveliko putem interneta i biće nam dostavljeni na kućne adrese. Druge kupovine će postati posebne i lične – odeća, hrana, voće, meso, riba koje treba lično birati  i to će se kupovati u malim specijalizovanim radnjama u kojima će biti moguć razgovor između prodavca i kupca.
Na isti način mi možemo da sagledavamo i pozorište. Ono će biti zabava koja je sasvim posebna, zato što pozorište insistira na učešću i upotrebi naše imaginacije i zbog toga ga otkrivamo svakim novim danom i svakom novom predstavom. Pozorište je živo zato što mi utičemo na predstave, koliko i one utiču na nas.  Rezultati takvog uticaja se razlikuju iz večeri u veče, i u toj razlici razlika je njegova snaga. Mnogi smatraju da je elitizam pozorišta njegova slabost, međutim, brojne su  prednosti pozorišnog elitizma. Zbog toga je važno da pozorište pronađe nove  načine kako da se obrati novoj publici, prevashodno mladim ljudima koji u njemu još nisu našli svoje mesto. Komunikacija nove publike i pozorišta neće se voditi preko službe marketinga, već preko drugih službi koje će razumeti potrebu te publike i znati da ponudi adekvatan odgovor.
Nebojša Bradić

KAD JEDAN MISLI DRUKČIJE


Odjeci gostovanja u Virovitici


Piše: Josip Strija,
Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac, Bosansko narodno pozorište Zenica, Kazalište Virovitica: Redžinald Rouz, „12 gnjevnih ljudi”, red. Nil Flekman.
Realizaciju kazališnoga projekta prema tekstu Redžinalda Rouza koprodukcijom ostvaruju tri kazališta – Bosansko narodno pozorište Zenica, Knjaževsko-srpski teatar iz Kragujevca i Kazalište Virovitica. Uz kazališta, u priču se uključuju i tri veleposlanstva Sjedinjenih Država (u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj), a sve pod redateljskim nadzorom Amerikanca Nila Flekmana. Predstava je premijerno prikazana u Kragujevcu, Beogradu i Zenici, a svoju je premijeru u Hrvatskoj imala 31. svibnja u Kazalištu Virovitica.
... Predstava nam neće prikazati ono što se događalo u sudnici nego samo ono što se događa u sobi za porotu. Tu ćemo saznati najvažnije elemente cijelog procesa koji nastoji dokazati kako je mladić ubio svojega oca, a kroz komentare i sudove dvanaest muškaraca različita podrijetla, prošlosti, sadašnjosti, shvaćanja i tumačenja svijeta i života. Dvanaestorica porotnika tako mora odlučiti hoće li mladića osloboditi ili će ga poslati u smrt što je kazna ako se svi slože da je mladić kriv. Slaba obrana, a jako tužiteljstvo stvorili su ogroman prostor za proglašenje optuženoga krivim. Priča teče od završetka suđenja, preko upute sudca do izmjene stajališta oko statusa optuženika. Početni se omjer glasova s jedan nevin nasuprot jedanaest kriv mijenja na dvanaest glasova koji će mladića osloboditi optužbe. Svaki će lik (nitko među njima nema ime, ali ima vrlo dobro izgrađen svoj profil pa gledatelji upoznati s njegovim načinom razmišljanja mogu samostalno likove imenovati kao nasilne, flegmatične, priglupe…) svojim prijašnjim životom, svojim problemima i snalaženjem u prethodnim zgodnim ili nezgodnim situacijama pridonijeti cijeloj priči i pomoći pri rješavanju zagonetke, a time postati više nego važni u igri sa sudbinom jednoga života...

... Scena na kojoj glumci pokušavaju doći do krajnjega odgovora gotovo je prazna. Na njoj su samo ljudi i stolci, za svakoga po jedna. Upravo time redatelj usmjerava pozornost na važnost sadržaja, a ne forme u kojoj bismo se zasigurno izgubili. Iz tog razloga tekst kojega primamo kroz likove junaka koji se bore sa svojim životom, a sada sa tuđim i za tuđi život postaje nam više nego važan, priča više nego zanimljiva, a nakon gledanja dijelimo osjećaj pravednosti – upravo kao da smo i sami odlučili svojom glavom, ali uvjereni dokazima kako osobu treba pustiti na slobodu....

... Posebno se u svojoj ulozi istaknuo Mirko Babić kao prvoga porotnik koji je glasovao za oslobađajuću presudu. Babić je vrlo dobru odigrao ulogu čovjeka za kojeg se tijekom predstave čini da bi sve oko sebe uspio uvjeriti u bilo što. Vješto i razumno prolazeći kroz šumu nerazumijevanja i predrasuda ostavlja dojam snažne osobe i u stvarnom životu, profiliran je kao vođa koji se ne želi nametati i kojega se često ne želi razumjeti, ali ostaje snažan i dosljedan. Igor Golub je također bio vrlo dobar u ulozi oca koji se prepoznaje u procesu u kojemu je i sam porotnik, a kao otac koji također ima problema sa svojim sinom. Ostale uloge također izazivaju pozitivne reakcije. Vrlo dobro odabrana ekipa u kojoj će svaki glas doprinijeti zajedništvu, ali ostati poseban. Glumci tako od svojih malih uloga, posebnih i zapakiranih u brojne osobine svojega lika ostavljaju dojam kao da ne glume već samo iz svoje stvarnosti na scenu prenose ono najzanimljivije...

Vrlo dobra suradnja triju kazališta urodila je dobrom predstavom koju se gleda ne zato da bi se uočila posebnost maske ili scenografije, čak ni priče čiji se misterij razrješava gotovo na početku nego da bi se dobio odgovor na pitanje promjene mišljenja. U središtu priče je čovjek – kako onaj koji čeka odgovor porote, tako i svaki onaj koji tu porotu čini, ali i svaki onaj koji predstavu gleda.
© KAZALIŠTE.hr, 9. lipnja 2012.

OD BITEFA DO POZORJA


Pregled prošle sezone – 2011-2012. u pozorištima Beograda, Srbije i okoline


Piše: Goran Cvetković
... Što se tiče pozorišta van Beograda – imali smo tri fenomenalna fenomena – dva vojvođanska pozorišta na mađarskom jeziku – Kostolanji Deže iz Subotice, sa neumornim Urban Andrašem na čelu i Ujvideki Szinhaz - Novosadsko pozorište iz Novog Sada, ali i Knjaževsko-srpski Teatar iz Kragujevca – to su pozorišta koja su na temelju odličnog promišljanja, mudrog odabira repertoara i vrednog i kreativnog umetničkog rada – postigla neverovatne produkcijske i komunikacijske uspehe. O radu ta tri pozorišta vredi jedino i govoriti, kad se razmatra prethodna sezona u Srbiji, svakako...

... Ali tek je poseban događaj u Srbiji novi život Knjaževsko- srpskog Teatra – nekada imenom Joakim Vujić – u kome se obreo doskorašnji Ministar kulture u Vladi republike Srbije, reditelj, Nebojša Bradić. Njegov lični entuzijazam i ogroman radni potencijal i kapacitet, pokrenuli su ovo sasvim učmalo pozorište iz neverovatne letargije u koju je nepovratno bilo upalo, iz raznih razloga. Predstave koje su se tu napravile – NOĆ U KAFANI TITANIK, po delu Iva Andrića – Bife Titanik, LEPOTICA LINEJNA i DVANAEST GNEVNIH LjUDI u koprodukciji sa nekoliko pozorišta iz regiona, nov način upošljavanja ansambla, povratak publike u pozorište, dalji planovi rada ovog vrednog i samopregornog kolektiva – sve to uliva ogromno POVERENjE u mogućnost prevazilaženja krize u kojoj se nalazimo kao društvo, kao narod i kao država poslednjih godina. Model organizovanja produkcije, izbor repertoara motivacija ansambla i autorskog tima za rad na novim i istraživačkim poduhvatima – sve je to kulminiralo u predstavi koju potpisuje Nebojša Bradić – JEDAN ČOVEK, DVOJICA GAZDA, savremena verzija engleskog pisca Ričarda Bina, dela Karla Goldonija – Sluga Dva Gospodara. U ovoj briljantnoj predstavio videli smo POTPUNO nov – znači neviđen dotle ansambl spretnih i inovativnih glumaca, koje smo inače dotle dobro poznavali i cenili – videli smo ih u novom ruhu i u novom izrazu, igrali su sa neočekivanom energijom i ukusom, tako da je sve prštalo od pozorišnog pozorišta na svetskom nivou, u odličnoj scenografiji koja je bila neraskidivi deo predstave – autora Milivoja Štulovića. Voleo bih da ova predstava ode na evropske festivale i potvrdi svoju ogromnu vrednost među vrhunskim ostvarenjima...

OVACIJE I APLAUZI „GAZDAMA” NA SCENI BDP-A


Uspeh beogradske premijere kragujevačke predstave


Posle velikog uspeha i igranja na „kartu više” na matičnoj sceni kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra hit predstava „Jedan čovek, dvojica gazda” imala je i zapažen uspeh na svojoj beogradskoj premijeri u nedelju, 28. oktobra na Sceni „Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta.
Predstava je rađena po tekstu engleskog pisca Ričarda Bina (verzija Goldonijeve drame „Sluga dvaju gospodara”), režirao ju je Nebojša Bradić a istovremeno se sem Kragujevca uspešno igra i na londonskom Vest Endu i njujorškom Brodveju i sada u Beogradu.
U predstavi igraju glumci: Vladan Živković, Sanja Matejić,  Saša Pilipović, Miloš Krstović, Isidora Rajković, Aleksandar Milojević, Miodrag Pejković, Katarina Mitrović, Ivan Vidosavljević i drugi, a sastav VIS „Gazde” koji svojim muziciranjem mami aplauze publike i čiji je CD letos objavljen u produkciji kragujevačkog Teatra sačinjavaju muzičari: Vladimir Lazarević, Dragoslav Tanasković, Nikola Milojević i Ivan Filipović.
Poput kragujevačke isto je reagovala i beogradska premijerna publika predstave „Jedan čovek, dvojica gazda” u punoj Velikoj sali BDP-a, posle igre kragujevačkih glumaca pomognutih beogradskim kolegom Petrom Benčinom, odjekivale su salve zasluženog smeha i aplauz, a čuli su se i iskreni komentari „da ljudi ne pamte kada su se tako smejali u pozorištu”.
Zbog velikog interesovanja predstava Knjaževsko-srpskog teatra ponovo je na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta 18. novembra.

RAZIGRANA KOMPOZICIJA


„Jedan čovek, dvojica gazda” BDP


Piše: Željko Jovanović
Premijera predstave u Kragujevcu zanimljiva je iz najmanje dva razloga. Najpre pozorišnoj javnosti i naravno publici, predočen je veoma zanimljiv, savremeni komad pisca koji vešto i s merom, koristi siže Goldonijeve komedije „Sluga dvaju gospodara”.
Poseban značaj ovog komada sastoji se u tome što pisac vešto povezuje, i čini međusobno kopatimbilnim tradiciju komedije del arte, neke vrste preteče takozvane interaktivnosti u teatru,  sa onim što zovemo savremeni britanski  humor, ma šta to značilo.
Kao drugi zanimljiv podatak ispostavlja se režija Nebojše Bradića koji se ovom predstavom možda prvi put pojavljuje u ulozi reditelja komedije.
U ovoj predstavi  on najpre insistira na strpljivom uvođenju publiku u zaplet, na ovom mestu skoro komedije zabune. Potom predstavu, u središnjem delu, prepušta talasu vodviljskog ritma i brzine kojom teče vešta manipulacija glavnog junaka sujetom gazdi, da bi na kraju istrajavao na detaljnom svođenju računa odnosa među junacima ove savremene komedije.
Ova komedija dodatno je relaksirana duhovitim muzičkim pasažima koji vešto podvlače određene asocijacije na vreme i mesto radnje.
Velike saradnike  reditelj je imao u nadahnutoj igri ansambla, pre svih Miodraga Pejkovića kao nosioca i lokomotivu ove razigrane kompozicije. Pored njega kao preciznu i jasno razvijenu liniju svog lika ostvario je Petar Benčina, dok je Milić Jovanović ostvario pantomimsku bravuru.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 59-60


UVODNO SLOVO JOAKIMOVO


MODEL POZORIŠNOG ŽIVOTA U SLOVIMA TRŽIŠTA KULTURE


U Kragujevcu, kreativnost vidimo kao kamen temeljac u transformaciji kulturnog modela koji bi trebalo da paralelno raste i podržava tako dugo očekivan industrijski i ekonomski napredak grada a on bi, zauzvrat, trebalo da zaustavi dugogodišnje urušavanje institucija kulture. Ova veza je uvek bila i biće neraskidiva, a kragujevačko pozorište dobilo je zadatak da je među prvim institucijama kulture, još jednom, kao pri svom osnivanju daleke 1835. godine, osvetli.

Oživljavanje kragujevačkog pozorišta je proces u kojem pored pokretanja uspavanog pogona i resursa paralisanih kriznim godinama, angažujemo kreativne pojedince, umetnike iz zemalja regiona i šire, koji će svojim radom menjati strukturu i sliku pozorišta i grada. Danas po prvi put izvodimo komediju Ričarda Bina Jedan čovek, dvojica gazda koja se, posle uspešnog predstavljanja na sceni Nacionalnog teatra u Londonu, trenutno prikazuje na Vest endu i Brodveju. Dizajn plakata uradio je Goran Dimić, zavičajni umetnik na privremenom radu u Budimpešti.
Uz premijeru ove komedije  paralelno  pripremamo dramu Dvanaestorica gnevnih ljudi Redžinalda Rouza. Reditelj je Nil Flekman (SAD), a u saradnju smo pozvali pozorišta iz Zenice (BiH) i Virovitice (Hrvatska). Ova složena koprodukcija tri regionalna teatra iz tri susedne zemlje, uz podršku Ambasada SAD, jedan je od modela kojim će se graditi pozorišni život u uslovima tržišta kulture na kojem se razumemo bez prevoda. Kada je reč o prevodima sa engleskog, oba dramska teksta je za kragujevačko pozorište preveo vrsni prevodilac i pozorišni ljubitelj Đorđe Krivokapić, koji živi u Parizu i Beogradu.
Kako se danas, koje je u vremenskoj turbulenciji i užurbanosti već postalo sutra, pravi predstava, pozorište, fabrika, šta je to grad u 2012? Kako se svemu tome odmah i neprimetno priključuje prošlost stvarajući mit? Ko su stanovnici tog bezvremenog grada, iza kojih ostaju sva mučna socijalna pitanja? Šta je to što svako od nas treba da razume i učini kako bi Kragujevac uhvatio ritam vremena u kojem je sve sažeto i brzo, i kojim žive London, Njujork, Zagreb, Sarajevo i drugi gradovi u kojima već uspešno pulsiraju predstave Ričarda Bina, režira Nil Flekman i igraju hrvatski i bosanski glumci? Sve ovo samo su neka od pitanja na koja kragujevačko pozorište danas pokušava da odgovori.
Konkurs Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja poziv je dramskim piscima da svoje tekstove šalju kragujevačkom pozorištu do početka nove sezone. Najbolje tekstove Knjaževsko-srpski teatar će nagraditi uključivanjem u savremeni pozorišni trenutak, a autore će prepoznati kao nove snage koje integrišu vreme i prostor svojom kreativnošću i posvećenim radom.
Nebojša Bradić

NA POLA PUTA


Pozorišna kritika


„LEPOTICA Linejna“ je prvo, mladalačko delo sada već svetski uspešnog pisca Makdone, koji se iz svog engleskog okruženja bavi postojbinom svojih roditelja, Irskom.
Kako je već sa ovom prvom dramom zaradio epitet jednog od najznačajnijih irskih dramatičara, opšte je poznato i da je u delu reč o „disfunkcionalnom odnosu između majke i ćerke“.
Dakle, u nekakvoj irskoj zabiti, žive ostarela majka i ćerka koja zalazi u zrele godine. Žive kao dželat i žrtva jedna drugoj. Majka nema ni moralne ni emotivne granice u svom nastojanju da onemogući bilo kakav vid ćerkinog života van te uboge i prljave kućice. Snaga njenog zla je u tome da nema šta da izgubi, jer jedino čega se boji jeste da ne ostane sama.
Ćerka se brani svojom jačom stranom, a to je fizička snaga. Povređuju se neprestano, fizički i psihički, da bi majka na kraju uspela da uništi ćerkinu poslednju mogućnost da doživi život, što ćerka kažnjava oduzimanjem života majci.
Jedna od dramaturških odlika Makdoninog pisanja je potpuna izvesnost u odnosu na sadržaj, što potcrtano sugeriše autorov komički odnos prema čitavoj priči, i postaje mana ako se svodi na isključivo dramski pristup. U tom slučaju se rediteljski malo šta može komentarisati, osim preispitivanja i produbljivanja odnosa među likovima, u ovom slučaju posebno odnosa majke i ćerke.
U Kragujevačkoj predstavi reditelj je izbegao da odredi je li zamajac ove međusobne patologije u ludilu, ili u iracionalnom zlu, ili u primitivnoj sredini koja ljudima određuje karakter.
Deluje da se htelo sve to zajedno, ali time izostaje uvid u tačnu unutarnju motivisanost likova. Preostaje spoljašnje gomilanje postupaka, a tu smo već u oblasti izvesnog i predvidivog.
Tako da su Marina Perić Stojanović i Nada Jurišić, u glavnim ulogama, rešavale svoje likove „na parče“, od replike do replike. Saša Pilipović i Dušan Stanikić su izbegli ovu zamku, njihovi Pato i Rej su precizno određeni karakteri, i samim tim odlično izvedeni. Tako da predstava staje na pola puta.
Aleksandra GLOVACKI
08. maj 2012. „Večernje novosti”
(povodom izvođenja predstave u Atelje 212)

KRITIČKI OSVRT VOJISLAVA VUJANOVIĆA ZA PREDSTAVU LEPOTICA LINEJNA


Reč kritike


Osnovna dramska težina je oslonjena na dva lika: majka Meg Folan i kćerka Morin Folan. Oba lika su tako čvrsto sazdani da se, na neki način, promeću u dva sukobljena principa. Dinamični princip predstavlja ćerka koju je tumačila Marina Perić – Stojanović , a pasivni majka koju je tumačila Nada Jurišić. Marina Perić – Stojanović svaku svoju repliku izgovara sa, za određeni stepen, zažarenijim tonom. Taj ton je rezolutan i snažno se usijeca i biće majke svojom nepoštednošću. U tom njenom rezolutnom tonu ima i izvjesna skrama zluradosti, izgovaran u nekom sangviničnom grču. Ali, u spletu tih manifestacija se osjeća i određeni ton podređenosti, podređenosti koja ne proistječe iz svijesti o vezanosti za majku, već iz one nesvjesne nametnutosti koju joj je majka nametala ukupnim svojim odgojem. Kćerka, bez roptanja izvršava sve mačine zahtjevnosti, čak i u trenutku pune raspomamljosti mržnje prema njoj. To su odsutni trenuci u glumačkoj kreaciji Marine Perić – Stojanović. Ta dva pola, mržnju i podređenost, ona, sa izuzetnom prirodnošću , usijeca jedno u drugo, kalemi svoju scensku frazu, govornom fakturom i izražajnom gestom, i to je ona mjera kojom označava stepen razumijevanja svoga lika, onaj intelektualni potencijal koji ugrađuje u svoju kreaciju čime svome liku daje unutarnju puninu principa kojim se nadgrađuje autorov lik. Uistinu, u svemu što ova glumica čini, osjeća se snaga unutarnje proživljenosti, što proistječe iz poetike Stanislavskog, ali i određeni stepen otklona od lika da bi mu sagradila sigurnu staturu, kako to čini skulptor sa svojom skulpturom. Razlika je u tome što ova glumica brižljivo vaja svaki detalj, čak i onda kada, sa bijesom, šutne majčinu nošu koju majka uvijek drži pored sebe. Ali, istovremeno, ona se ne razmeće gestama, lice, čak, poprima nešto okamenjeno, očuvava onu okamenjenost koja je saglasna sa okamenjenim unutarnjim životnim stanjem njenim. Svojom kreacijom ona uspijeva dati snažno uobličenje i svome vanjskom i svome unutarnjem stanju. To je kvalitet koji se prelijeva preko čitave izvedbe, očvršćuje njenu punu konzistenciju da se, na kraju, predstava doživljava kao jedna scenska partitura, kazana u molskom slogu u koji se utapa žestina njene govorne partiture. Uloga Nade Jurišić, pasivnog principa, koji ponekad zna izići iz svoje zatvorenosti i preseliti se na suprotni, aktivistički, pol, ali se to dešava u nekim prelomnim trenucima, kada se izoštravaju odnosi između majke i kćerke, ali se brzo vraća u svoju ljušturu sa potmulom energijom težnje da ostvaruje svoje principe sebičnosti i želje da vlada drugima. Žrtva toga njenog samoljublja i jeste kćerka Morin, koja se buni, ali ne može da se oslobodi svojih okova. Nekadašnja težnja za vladanjem i sebičnost sada se transponiraju u zluradost i podmetanje, paljenje pisama koje, ponekad, dobija njena kćerka. Ovamo se mora ubrojat i njen odurni čin da mokraću iz svoje noše sipa u lavabo za pranje suđa. Dva muška lika, braće Pata i Reja Dulija, samo su pomoćno sredstvo za razvoj fabule i pojavljuju se da bi se ojačao sukob majke i kćerke. Stariji, Pat, gastarbajter po Engleskoj, kako bismo mi na našem jeziku to kazali, jeste objekat Morinine ljubavi, stub o čije će se stablo razbiti i posljednja Morinina ljubav, čvrsto se drži svoga marginalnog ruba u ukupnoj dramaturgiji storije, dok njegov brat Rej, sa još manje nužnih individualnih karakterizacija, svojom žustrinom u uspostavi odnosa sa majkom i ćerkom, pokušava da se uglobi u dramski čvor, čini to dosta sugestivno, ali se crvena linija razdvajanja marginalnog od centralnog sloja nije dala prijeći. O scenografiji, čiji je autor Milivoje Štulović, nešto smo već rekli. Sada bismo dodali da je, u svojoj izražajnosti, za određeni stepen naturalno prenaglašena, zasnovana na težnji da se zatvore svi izlazi ka širim horizontima. Kostimografija Jelene Janjatović, pak, sadrži u sebi mogući insignije lirske lepršavosti, pogotovo u kostimu kćerke Morin Folan, ali je reditelj tu lirsku lepršavost preveo u naglašeni erotski slog. Kostimi muškaraca su suzdržani u svojoj izražajnosti s tim što je kod mlađeg brata, Reja, naglašena socijalna pripadnost seoskom miljeu. Glazba Dragoljuba Tanaskovića je bila izuzetno diskretna, svedena samo određene scenske pasaže. Reditelj Milić Jovanović, uz supervizorstvo Nebojše Bradića, pratioa je dramaturšku puninu Martina Makdone ostavljajući široko manevarsko polje glumcima za iskazivanje njihovih stvaralačkih mogućnosti. To je obilato iskoristila Marina Perić – Stojanović koja je pokazala da ona ima dovoljnu snagu unutarnjih stvaralačkih potencija i za znatno složenije likove. Tu joj od velike koristi mogu poslužiti i njene fizičke datosti.

Vojislav Vujanović - TIP Tuzlanski info portal
31. mart 2012. godine

ZAPALILI I PO TREĆI PUT


Premijerna obnova ZAPALI ME


Lanford Vilson „Zapali me”; režija Boško Dimitrijević; scenografija Milivoje Štulović, igraju: Miodrag Pejković, Aleksandar Milojević, Katarina Mitrović i Nikola Milojević
U četvrtak, 8. marta, baš kao što i dolikuje na Dan žena na Maloj sceni „Ljuba Tadić” premijerno je obnovljena predstava „Zapali me”. Ovo je već treći put da se ovaj komad Lanforda Vilsona obnavlja u kragujevačkom pozorištu. Svoju premijeru imao je još devedesetih na današnjoj Velikoj sceni, a tada su njemu uloge homoseksualca Larija i balerine Ane tumačili glumci Miloš Krstović i Marija Đuretanović. Iz originalne postavke „pretekli” su glumci Miodrag Pejković i Aleksandar Milojević Lija koji su svoje inscenacije likova Belog i Bartona igrali u sve tri verzije kragujevačkog brodvejskog hita „Zapali me”.
Drugo obnavljanje ovaj komad imao je 18. marta 2005. godine i zanimljivo je podsetiti da je njegovom, tadašnjom, premijernom obnovom zvanično otvorena Mala scena „Ljuba Tadić” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Obe verzije, kao reditelj potpisao je Boško Dimitrijević, čiji su projekti očigledno dugovečni u našoj kući - „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” igra se od aprila 2005. godine.
Svoju treću premijeru komad koji očigledno ima svoju publiku imao je takođe na Maloj sceni a da postoji baza fanove ove predstave, podatak je da su reprizu odigrali već 24. istog meseca. Od tada „Zapali me” živi svoj premijerno obnovljeni život. Treća sreća!

NISAM SPAVAO U NIZU 56 SATI


JOAKIMOV INTERVJU - glumac Petar Benčina


Beogradski glumac Petar Benčina (27), stalni član ansambla Beogradskog dramskog pozorišta kao gost igra u predstavi „Jedan čovek, dvojica gazda” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra tumačeći lik jednog od dvojice gazda - Stenlija.
Rođen u Zemunu, diplomirao je u klasi profesora Drgana Petrovića Peleta na beogradskom FDU i niz značajnih uloga ostvario je, sem na matičnoj sceni („Sve o mojoj majci”, „Harold i Modi”...) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (režije Dejana Mijača), Madlenijanumu („Tajna Grete Garbo”), užičkog Narodnog pozorišta („Prokleta avlija” Nebojše Bradića)...
Dobitnik je nagrade „Gran pri Tatjana Lukijanova” za 2011. godinu.
Publika ga prepoznaje i po zapašenim ulogama u domaćim serijama poput: „Ono kao ljubav”, „Miris kiše na Balkanu” i „Vojna akademija”.
- Sa Nebojšom Bradićem sam radio svoju prvu profesionalnu predstavu. Bio je tada upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. U tom pozorištu sam ostvario važne uloge, glumački me izuzetno dobro poznaje, a sarađivali smo i na predstavi „Prokleta avlija” u koprodukciji tri teatra iz tri različite države. Dao mi je da pročitam komad Ričarda Bina „Jedan čovek, dvojica gazda” u trenutku kada sam imao ponudu i za angažman u jednom beogradskom pozorištu ali sam se opredelio za ovaj projekat jer mi je u njemu ponuđena izazovnija glumačka uloga, objašnjava Benčina svoj angažman u Kragujevcu.
Za Binov tekst „Jedan čovek, dvojica gazda” čuo je kao o velikom svetskom pozorišnom hitu koji se sa uspehom igra u Londonu i Njujorku.
- Pozorište gde god se ono nalazilo, čine ljudi. Tekst je sjajan, a glumci odlični i posvećeni radu. Probe su trajale nekad i deset sati dnevno. Najvažnije je da su svi dali sve od sebe i da predstava koju privodimo premijeri ima potencijal da zaista bude spektakl, iskren je Benčina povodom treće, svetske premijere Binovog komada u Kragujevcu i saradnje sa kragujevačkim glumcima koje od ranije nije poznavao ali, kako sam kaže, to mu nije bila prepreka da dobro i profesionalno radimo svoj posao.
- Spontano sam ostvario kontakt i neku vrstu prijateljstva sa svakim od njih, tvrdi naš sagovornik, glumac kojem je ovo prvi profesionalni angažman van Beograda ako se izuzme projekat „Proklete avlije” koji su realizovala pozorišta iz Užica, Tuzle i Virovitice.
Uprkos brojnim angažmanima na pozorišnim scenama i ulogama u popularnim TV serijama, Petar Benčina, za sada sve to uspešno i sa lakoćom postiže.
- Bitno je da u startu proceniš da li tome što si prihvatio možeš dovoljno da posvetiš sebe. Prošle godine, došao sam u situaciju da su mi se isprepletala čak četiri posla i tada nisam spavao u nizu 56 sati ali to je ono što u ovom trenutku mogu i što me čini jačim, kaže Benčina završavajući razgovor u duhu Binovog komada „da u planu ima jedan dobar odmor” sem ako „gazde imaju planove da radim još nešto, što uopšte nije loše”.
Od septembra očekuje ga rad na predstavi „Smrt trgovačkog putnika”, američkog klasika Artura Milera u Beogradskom dramskom pozorištu sa, kako sam naglašava „fenomenalnom glumačkom ekipom”.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 58


SEDAM


Istinite priče o borbi za ljudska prava


U kragujevačkom Knjaževsko srpskom teatru 21. oktobra tražila se karta više za nesvakidašnju predstavu „Sedam”, scensku priču o dramatičnoj sudbini sedam odvažnih žena iz Pakistana, Gvatemale, Severne Irske, Rusije, Kambodže, Avganistana i Nigerije i njihovoj borbi za ljudska prava.
Na pozorišnim daskama uz dive našeg glumišta Svetlanu Bojković, Goricu Popović, Mirjanu Karanović, Isidoru Rajković i Anu Todorović Dialo, kao glumice debitovale su i predsednica Narodne Skupštine dr Slavica Đukić Dejanović i potpredsednica Vlade Srbije Verica Kalanović.
- Nisam ja glumica. Ja samo imam čast da budem uz velike glumice i iz Kragujevca šaljem jednu poruku koja je deo mog ubeđenja, ne skrivajući uzbuđenje zbog izlaska na scenu, izjavila je Slavica Đukić Dejanović, pre generalne probe.
Dejanovićka je u predstavi „Sedam” dala svoj glas Ruskinji Marini Pisklakovoj Parker, koja je 1993. godine pokrenula u Rusiji prvi SOS telefon i javno progovora o nasilju nad ženama.
Verica Kalanović govorila je kao mlada Nigerijka Hafsat Abiola, koja je studirala na Univerzitetu u SAD-u. Kada je bila na drugoj godini, u rodnoj Nigeriji ubijena su joj oba roditelja, a ona je o svojoj sudbini progovorila pred svojim kolegama studentima.
- Fascinirala me sudbina ove mlade žene. Ona je na sebe preuzela ulogu svojih roditelja i danas predstavlja jednog od najsnažnijih boraca za demokratiju u Nigeriji. Zadivljena sam njenom hrabrošću i hranim se tom njenom vedrinom i optimizmom, izjavila je Kalanovićka.
Mirjana Karanović, glumica predstavljala je lik Mukhtar Mai, iz Pakistana. Ženu koju je silovala grupa suseda, i koja je odbila da se po običaju svog naroda ubije. Svoj život Mukhtar Mai posvetila je otvaranju škola i obrazovanju dečaka i devojčica u Pakistanu.
- Mislim da Mukhtar Mai nije dozvolila da to silovanje postane glavni događaj u njenom životu. Naprotiv on je krenuo drugim tokom, da pomogne drugim ženama u zemlji u kojoj živi, da obrazuje devojčice i dečake kako se takve stvari u budućnosti ne bi dešavale, izjavila je Karanovićka.

PREDSTAVA ATELJEA SA KG REGISTRACIJOM


Mirko Babić gostuje u beogradskom pozorištu


U subotu 8. oktobra u „Ateljeu 212” počele su probe predstave „Plej Popović”, komada koji je posvećen opusu našeg velikog dramskog pisca Aleksandra Popovića. Tim koji se dobija se ne menja. Predstavu režira Ivana Vujić a u projekat je uključena i dramaturg Slavenka Milovanović koja sa njom radi sve predstave: i naše „Pionire u Ingolštatu”, i slovenačku „Fridu Kalo”, „Tri sestre” u BITEF teatru... Literarni predložak sa „Plej Popović” sastavljen je od sledećih Acinih komada: „Bela kafa”, „Ljubinko i Desanka”, „Razvojni put Bore Šnajdera”, „Smrtonosna motoristika”, „Nega mrtvaca” „Ružičnjak”, „Snežana i pepeljuga”, kao i tekstovi iz razgovora i intervju Aleksandra Popovića

I glumačka ekipa je reprezentativna.

- U njemu igraju koleginice Ružica Sokić, koja ovom predstavom obeležava 50 godina umetničkog rada, Danica Ristovska, a interesantno je da od glumaca, sem mene u „Plej Popoviću” igraju još i Ivan Tomić i Nikola Rakočević, dakle sve Kragujevčani u muškim ulogama. Ja sam je odmah u šali „krstio” kao predstavu „Ateljea” sa „KG registracijom”.

CVETKOVIĆEVE GODINE GNEVA


Promocija knjige pozorišnih kritika


Pre same premijere predstave „Noć u kafani Titanik” u Knjaževsko-srpskom teatru biće promovisana knjiga pozorišnog kritičara Radio Beograda 2 Gorana Cvetkovića „Godine gneva”.
Reč je o delu - hronologiji pozorišnih kritika koje je Cvetković pisao za Radio Beograd 2 u periodu od 2002. do 2009. godine.
Knjiga „Godine gneva” je objavljena u ediciji „Opredmećeni zvuk”, izdavač je RTS a ovu specifičnu „zvučnu” i sada štampanu pozorišnu hroniku čini „izbor nepristrasnih i vrlo oštrih pozorišnih kritika, koje su postale obrazac i model savremenih kritika na radiju”.
Po mišljenju samog izdavača i Cvetkovićeve matične medijske kuće u pitanju su: „Pozorišne kritike koje dokazuju da i u našim programima postoje misaona žarišta koja ga uzdižu iznad proseka hroničarskog beleženja i analiziranja onoga što je naš kulturni život”.
Iako je knjiga „Godine gneva” bila izlagana na nedavnom beogradskom sajmu knjiga, kragujevačka promocija je njeno prvo javno predstavljanje.
Na promociji knjige pozorišnih kritika u kragujevačkom teatru govoriće, pored samog autora: Đorđe Malavrazić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2, Dragan Inđić, urednik za izdavaštvo RTS-a i reditelj Nebojša Bradić.
Prvak drama ansambla Knaževsko-srpskog teatra, glumac Mirko Babić govoriće monolog generala Engelshofena iz predstave „Seobe” o kojoj je Cvetković u svojim pozorišnim hronikama/kritikama takođe svojevremeno pisao.

ZAUVEK I POSLE


Promocija CD-a Bore Dugića


U ponedeljak, 26. decembra, na velikoj sceni Knjaževsko–srpskog teatra održana je promocija najnovijeg albuma Bore Dugića „Zauvek i posle“.
Novi album barda i doajena naše muzičke baštine objavio je „PGP RTS“ i na njemu se nalazi 13 kompozicija. Disk je snimljen u najvećem njujorškom studiju „Legacy“. Sam autor Bora Dugić za svoje nove kompozicije kaže da su „mirne“, sa dubokom emocionalnom porukom i vrhunskom produkcijom.
Na promociji albuma „Zauvek i posle” sem samog Dugića učestvovali su i njegovi prijatelji, kolege, saradnici i poštovaoci njegovog dela poput Saše Milenića, Zorana Hristića, Slobodana Markovića, mr Zorana Živkovića, Vidosava Stevanovića, Miše Mijatovića...

DOK SMO SANJALI


Majer u Teatru


Polovinom januara u Kragujevcu je gostovao poznati nemački prozni pisac mlađe generacije Klemens Majer. Studenti FILUM-a po motivima njegovog dela, romana prvenca „Dok smo sanjali” izveli su predstavu čiji ju režiju potpisao glumac kragujevačkog pozorišta Miloš Krstović.
Pun pogodak.
Predstava studenata FILUM-a izvedena je 15. januara pred prepunom salom teatra.
- Sala krcata, k’o da gostuje „Atelje”, zdušno zaključuju svi.
Komad odličan, preko svih očekivanja. Energija mladih na sceni neverovatna, muzika benda „MADICINE” (grupe poznate posetiocima „Tvista”) vrhunski ukomponovana, jezik mladih studenata na sceni odličan.

Majer ne krije oduševljenje. Fasciniran je kako je sjajnim dramaturškim postupkom njegov roma od 600 stranica „sabijen” u predstavu od sat vremena u kojoj „ništa nije izostalo”. Svi su oduševljeni.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 57


NEUMOLJIVI TERET TRAGEDIJE


Uvodno slovo Joakimovo


Ne postoji moć van nas samih koja može da nam sudi i da nas kažnjava za ono što činimo. Ne postoji hegelijanski duh istorije koji vodi našu sudbinu – istorija je tek način na koji dišemo, ona broji naše uzdahe. Mi moramo da zamenimo ideju nemilosrdnog marša istorije sa logikom ljudskosti. Mi smo ljudi zbog puke slučajnosti. Ljudskost se ne otkriva, ona se stvara. Mi je stvaramo tako što tragamo za njom. Mi nasleđujemo svoju ljudskost u jednom obliku - jednoj realnosti - a zatim moramo da ponovo stvaramo realnost za naša sopstvena vremena koja se menjaju.
Drama je jedino sredstvo koje um ima kako bi ovo uradio: mi smo dramatična vrsta. Tokom istorije smo se suočavali sa haosom mogućnosti koje stvaramo putem svog sopstvenog nemira. Drama kombinuje taj haos sa urođenim imperativom da budemo ljudi. Drama stoji na ivici ovog ambisa.

Za ljudskost treba da se borimo. Mi je stvaramo, a to predstavlja neumoljivi teret tragedije. Ukoliko ovu slučajnost pretvorimo u katastrofu, onda naši životi i smrti predstavljaju kazne koje smo propisali samima sebi. Neron je želeo da Rimljani imaju jedan vrat, kako bi mogao da ga preseče jednim udarcem mačem. Posledice kapitalizma su mnogo dalekosežnije, one uništavaju ideju ljudskosti, a samim tim i sredstvo pomoću kojeg stvaramo ljudsku realnost. To bi bilo konačno rešenje kapitalizma, holokaust koji je jednim udarcem uništio čitavo čovečanstvo.
Neboša Bradić

ČETVRTI NASLOV U EDICIJI PREMIJERA


Izdavaštvo


Iz štampe je upravo izašao četvrti naslov edicije „Premijera” koju je naša kuća pokrenula u svojoj izdavačkoj delatnosti. Reč je o knjizi „Noć u kafani Titanik” dramatizaciji Nebojše Bradića po motivima priča Ive Andrića.
Sem monografija iz edicije „Joakimovi potomci” o laureatima Statuete Joakim Vujić, kragujevačke pozorišne revije „Joakim”, zbirnih biltena JoakimFesta i JoakimInterFesta, zbornika radova, kataloga izložbi u Galeriji „Joakim” Knjaževsko-srpski teatar izdaje u ediciji „Premijera” i knjige, dramska dela koja su premijerno izvedena ili imala praizvedbu na sceni Teatra. Do sada su u ovoj biblioteci objavljena četiri naslova: „Pioniri iz Ingolštata”, „Klub: ’Novi svetski poredak’”, „Đavo i mala gospođa” i „Noć u kafani Titanik”.
Pokrovitelj ovog izdanja „Premijere” je Grad Kragujevac a knjigu „Noć u kafani Titanik” likovno je grafički oblikovao Vojislav Ilić.

CVETKOVIĆEVE GODINE GNEVA


Promocija knjige pozorišnih kritika


Pre same premijere predstave „Noć u kafani Titanik” u Knjaževsko-srpskom teatru biće promovisana knjiga pozorišnog kritičara Radio Beograda 2 Gorana Cvetkovića „Godine gneva”.
Reč je o delu - hronologiji pozorišnih kritika koje je Cvetković pisao za Radio Beograd 2 u periodu od 2002. do 2009. godine.
Knjiga „Godine gneva” je objavljena u ediciji „Opredmećeni zvuk”, izdavač je RTS a ovu specifičnu „zvučnu” i sada štampanu pozorišnu hroniku čini „izbor nepristrasnih i vrlo oštrih pozorišnih kritika, koje su postale obrazac i model savremenih kritika na radiju”.
Po mišljenju samog izdavača i Cvetkovićeve matične medijske kuće u pitanju su: „Pozorišne kritike koje dokazuju da i u našim programima postoje misaona žarišta koja ga uzdižu iznad proseka hroničarskog beleženja i analiziranja onoga što je naš kulturni život”.
Iako je knjiga „Godine gneva” bila izlagana na nedavnom beogradskom sajmu knjiga, kragujevačka promocija je njeno prvo javno predstavljanje.
Na promociji knjige pozorišnih kritika u kragujevačkom teatru govoriće, pored samog autora: Đorđe Malavrazić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2, Dragan Inđić, urednik za izdavaštvo RTS-a i reditelj Nebojša Bradić.
Prvak drama ansambla Knaževsko-srpskog teatra, glumac Mirko Babić govoriće monolog generala Engelshofena iz predstave „Seobe” o kojoj je Cvetković u svojim pozorišnim hronikama/kritikama takođe svojevremeno pisao.

ANDRIĆ I POZORIŠTE


Tribina u Narodnoj biblioteci Vuk Karadžić


U okviru obeležavanja jubileja 50 godina od uručenja Nobelove nagrade i premijere kragujevačkog pozorišta Noć u kafani Titanik koje je po motivima priča našeg nobelovca dramatizovao i režira Nebojša Bradić u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić” 5. decembra održana je tribina na temu „Andrić i pozorište”. Na tribini su učestvovali pisac Mihajlo Pantić i reditelj Nebojša Bradić.
- Ono što je važno za Andrićevu godinu jeste što mi danas pokušavamo da pronađemo korelaciju Andrićevog dela sa našim vremenom i brojna nova čitanja podstiču i kreativce da se „obrate” Andriću i da u njegovom delu pronađu novu inspiraciju, istakao je Nebojša Bradić i dodao da: „Andrić ne bio živ kada mi ne bismo preispitivali njegova dela u svom vremenu i ukoliko nove generacije stvaralaca ne nađu u Andrićevim delima podsticaj za ponovno čitanje njegove literature”.
Po njemu uvreženo je mišljenje da Andrić nije „dramski pisac” kojem je „kumovao” i sam naš nobelovac sumnjom da su njegova dela pogodna za dramatizaciju i izvođenje u drugim medijima.
- Imao sam priliku da gledam nekoliko predstava na Andrićeve tekstove i te predstave ne spadaju u one uspešne izvedbe, dodao je Bradić objašnjavajući kompleksnost pokušaja dramatizacije Andrićevih tekstova i zamke u koje su njegovi prethodnici upadali.
Po njemu treba otkriti sve slojeve Andrićevog i treba ga iznova čitati.
Prva Bradićeva obrada Andrića bila je dramatizacija „Proklete Avlije“, koja je igrana u Kruševcu 1999. godine i ta predstava se igra i danas i sa velikim uspehom izvodi širom Srbije i nekim bivšim republikama.
Osnov Bradićeve druge dramatizacije, predstave „Noć u kafani Titanik”, je Andrićeva pripovetka „Bife Titanik”, ali i druge Andrićeve priče iz ratnog ciklusa, pažljivi čitalac pronaći će u ovom tekstu i rečenice iz „Razgovora sa Gojom”, asocijacije na „Prokletu avliju”, prepoznati „Zeka” i Andrićeve tekstove i pisma o fašizmu, naveo je Bradić literarne predloške i inspiracije svoje dramatizacije koja donosi priču o buđenju fašizma u Sarajevu 1941. godine, ali koja veoma lako može da postane i priča današnjice, što je jedna od osnovnih karakteristika celokupnog Andrićevog opusa, smatra on.

- Predstaviti Andrića na sceni, a ne ogrešiti se o njegovo delo znači da morate da budete sukreativni, ne da idete linijom mimetičkog realističkog teatra. Bitan je, ako ne i presudan, momenat rediteljske i glumačke interpretacije, dodao je književnik Mihajlo Pantić, koji je okupljenima pročitao svoju pripovetku posvećenu Andrićevom stvaralaštvu i njegovom „prenošenju” u druge medije poput filma „Mala priča o ’Anikinim vremenima’ i još ponečem”.

FILMOM PROTIV FAŠIZACIJE DRUŠTVA U REGIONU


Peti festival antiratnog i angažovanog filma - KRAF


Na sceni Knjaževsko-srpskog teatra, tradicionalno, već peti put po redu od 19. do 30. oktobra održan je KRAF - Kragujevački festival antiratnog i angažovanog filma.
Za 12 dana, u Knjaževsko-srpskom Tetaru i Domu omladine, oko 3.000 posetilaca programa je pogledalo 25 filmova (uglavnom dugometražnih, igranih i dokumentarnih, uz jedan animirani film iz zemlje, regiona i inostranstva) i jedan video materijal, kao i prisustvovalo na razgovorima sa autorima: Želimirom Žilnikom, Mišom Radivojevićem, Svetozarom Cvetkovićem, Srđanom Šarencem, Milanom Nikodijevićem, Ivanom Pecikozom, Milošem Tanaskovićem..., i učestvovalo na javnim debatama o autorskim pravima, uticaju religije, svetskoj ekonomskoj krizi i mirovnim akcijama devedesetih godina, kao i aktivno pratilo prateće programe festivala izložbene i muzičke sadržaje.
Najveću pažnju publike su privukli domaći igrani filmovi: „Kako su me ukrali Nemci”, „Beli, beli svet”, „Tilva Roš”, „Oktobar” i dokumentarni „Jedna žena – jedan vek”, kao i filmovi iz regiona „Sevdah za Karima”, „Pank nije mrtav”, „Ako zrno ne umre”...
Ovogodišnji KRAF je bio u znaku jubileja: peto izdanje jedinog filmskog festivala u Šumadiji, 70 godina od nastanka antifašističkog pokreta u Srbiji, četiri decenije od pojave srpskog liberalizma i 20 godina od „Koncerta za mir” – prve antiratne manifestacije u Srbiji devedesetih godina.
Savet festivala je dodelio i svoja tradicionalna priznanja: za decentralizaciju filmske umetnosti u Srbiji (koje nosi naziv po Toriju Jankoviću, čoveku koji je snimio prvi igrani film u Kragujevcu) dobio je poznati srpski reditelj Želimir Žilnik, dok su priznanja za doprinos festivalu dobili – posthumno Branislav Cole Kovačević (kao čovek koji je otvorio prvi KRAF), produkcija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu (za stvaranje partnerstva sa mladim filmskim autorima, koje su primili autori filma „Oktobar”) i mladi hrvatski reditelj Silvio Mirošničenko (kao jedan od regionalnih autora sa najviše do sada prikazanih filmova na KRAF-u). Kragujevački festival antiratnog i angažovanog filma KRAF organizuje NVO „MillenniuM” iz Kragujevca uz podršku Nacionalne zadužbine za demokratiju iz SAD i Grada Kragujevca i uz partnerstvo mnogobrojnih distributerskih i producentskih kuća, festivala, autora i medija.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 54-56


TEŠNJAR, LJETOPIS, SABOR, KIKINDA


Joakimova gostovanja


U toku leta ansambl Knjaževsko-srpskoh teatra gostovao je na scenama u zemlji i regionu.
Letnju sezonu gostovanja naš teatar započeo je 23. juna u Kikindi sa predstavom Nikolaja Koljade „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” koju je na maloj sceni našeg pozorišta režirao Boško Dimitrijević. Koljadina „Bajka” je trenutno najdugovečnija predstava na repertoaru kragujevačkog pozorišta (igra se već punih šest godina) i do sada su njeni akteri nagrađivani na međunarodnim pozorišnim smotrama u Rumuniji i Bugarskoj.
Predstava „Laža i paralaža” koju je po Sterijinom „klasiku” režirao Dragan Jakovljević gostovala je u Valjevu na 25. po redu, tradicionalnoj kulturno-zababavnoj manifestaciji „Tešnjarske večeri” koje su se ove godine održale od 5. do 14. avgusta. Kragujevačka predstava „Laža i paralaža” na repertoaru je bila, završne, desete večeri smotre, 14. avgusta na Večernjoj sceni Letnje bašte Doma vojske a programe „Tešnjarskih večeri” ovoga leta pratilo je preko 30.000 gledalaca.
Iz Valjeva kragujevački teatar je otputova za Bar gde je Sterijina „Laža i paralaža” odigrana na „Barskom ljetipisu”. Na ovoj 24. poznatoj regionalnoj manifestaciji kulturno-turističkog karaktera održanoj od 15. jula do 20. avgusta a koja ima za cilj očuvanje barskog kulturološkog miljea, duha starog Bara ali i promociju regionalnih kulturnih i umetničkih dostignuća kragujevački ansambl nastupio je 19. avgusta na Ljetnoj pozornici tamošnjeg Doma kulture.
Pred sam početak nove pozorišne sezone glumci Knjaževsko-srpskog teatra učestvovali su na 77. Vukovom saboru u Loznici gde su 12. septembra nastupili sa komadom Đorđa Milosavljevića „Đavo i mala gospođa” koga je na scenu kragujevačkog pozorišta postavio Žanko Tomić.

JAKOVLjEVIĆ U ŽIRIJU RISTA ŠIŠKOVA


Festival kamernog teatra u Strumici


Direktor Knjaževsko-srpskog teatra i selektor JoakimFesta i JoakimInterFesta Dragan Jakovljević, reditelj bio je gost i član žirija na ovogodišnjem festivalu „Risto Šiškov” u Strumici.
Ovogodišnji 19. po redu festival kamernog teatra u makedonskom gradu Strumica okupio je pod okriljem mreže NETA (Nove evropske teatarske akcije) u selekciji Blagoja Stefanovskog 12 predstava iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Makedonije , Crne Gore, Rusije, Srbije, Slovenije i Turske.
Članovi žirija festivala i NETA mreže, sem Jakovljevića bili su: Suzan Akbelge (Makedonija), Koljo Vandov (Bugarska), Alfred Bualoti (Albanija), Mite Grozdanov (Makedonija), Niko Goršik (Slovenija), Bilge Emin (Turska) i Liljana Mazova (Makedonija).
Na ovogodišnjem festivalu „Risto Šiškov” nastupio je i prvak kragujevačkog ansambla drame Mirko Babić sa monodramom „Kad su cvetale tikve” po tekstu Dragoslava Mihaljovića a specijalni gosti smotre bili su i glumac Rade Šerbedžija i muzičar Vlatko Stefanovski.
Učesnike ovog festivala Dramski teatar iz Skoplja sa predstavom „Genocid 21” po tekstu Ljubiše Georgijevskog i Teatar „Sartr” (Sarajevski ratni teatar) sa komadom Džefrija Hačera „Pikaso” u prilici će biti da pogledaju i kragujevački posetioci ovogodišnjeg 6. JoakimInterFesta.

JOAKIMFEST RUŽENJE RUŽNOG


8. Festival najboljih pozorišnih predstava po tekstovima domaćih autora


U Knjaževsko-srpskom teatru od 7. do 15. maja održan je 8. JoakimFest - Festival najboljih pozorišnih predstava po tekstovima domaćih autora na kojem je učestvovalo sedam predstava u selekciji Dragana Jakovljevića. Po mišljenju selektora Jakovljevića zajednički imenitelj svim predstavama bila je bespoštedna vivisekcija društvene stvarnosti. Žiri je za najbolju predstavu proglasio komad Andraša Urbana „Ožalošćena porodica” u izvođenju niškog Narodnog pozorišra dok je tradicionalni gran pri prateće manifestacije festivala „Srpski pozorišni plakat” pripao kragujevačkom dizajneru Nemanji Lazareviću
U Knjaževsko-srpskom teatru od 7. do 15. maja održan je 8. JoakimFest - Festival najboljih pozorišnih predstava po tekstovima domaćih autora na kojem je učestvovalo sedam predstava iz Kragujevca, Niša, Jagodine i Kruševca, Beograda (Ustanova kulture „Vuk Karadžić, Atelje 212 i Zvezdara teatar), Zenice...
- Zajednički imenitelj svih predstava  8. JoakimFesta jeste bespoštedna
vivisekcija društvene stvarnosti. Tragikomičnost vremena u kome živimo u velikoj meri odredila je i tematski krug dramskih autora. Teskoba i banalnost svakodnevice, korumpiranost društva, koristoljublje, malograđanski duh, prostakluk i neukus, laž i amoralnost, neprilagođenost, neizvesnost i nesigurna egzistencija, najčešće su teme predstava ovogodišnje selekcije.
Nalazeći adekvatan scenski izraz talentovani i smeli reditelji, uglavnom srednje generacije, na najdirektniji način komuniciraju sa savremenim trenutkom. Kritički analitično, često sa osećajem gorčine, bespoštedno i hrabro izvrgavaju podsmehu bolesno društvo  i paradokse savremenog sveta u kome je sve manje nade i optimizma, obrazložio je svoju selekciju selektor i direktor JoakimFesta Dragan Jakovljević.
Tradicionalno i 8. JoakimFest, festival najboljih pozorišnih predstava po tekstovima domaćih autora otvoren je izložbom „Srpski pozorišni plakat” koja se održava po sedmi put.
Umetnički rukovodilac galerije „Joakim” slikar Milivoje Štulović naglasio je da samo Kragujevac i naš teatar u Srbiji pored Novog Sada i SNP-a imaju ovakvu smotru.
Na 7. izložbu „Srpskog pozorišnog plakata” pristiglo je 48 radova sa kojima je konkurisalo 18 autora a ovogodišnji gran pri pripao je Nemanji Lazareviću likovnom umetniku iz Kragujevca sa plakat „Oslušni...Slušaj...Opera” rađenom za opersku i pozorišnu kuću „Madlenijanum”. Po propozicijama smotre Lazarević će biti autor idejnog rešenja za plakat narednog JoakimFesta, kao što je prošlogodišnji laureat Dušan Arsenić iz Valjeva osmislio ovogodišnji.
Pročitavši nagrađene i pohvaljene autore plakata i pozdravivši Predraga Markovića ministra kulture, informisanja i informacionog društva u Vladi Republike Srbije, gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića, predsednika Skupštine grada Sašu Milenića i zamenika gradonačelnika Nebojšu Zdravkovića rečima „da je samo njihovo prisustvo na otvaranju festivala dokaz da grad i ministarstvo brinu o JoakimFestu”, proglasio izložbu otvorenom.
Kao domaćin festivala reditelj Dragan Jakovljević, selektor JoakimFesta još jednom je Kragujevac proglasio tokom trajanja ove manifestacije „zavičajem domaćih dramskih autora” i reč dao predsedniku Skupštine grada Saši Mileniću:
- Uvaženi publikume, mi se zabavljamo. mi se ludo zabavljamo, na svadbama, slavama, na iventima, sedeljkama i žurajama, pred TV ekranima ilu u kući Velikog brata. Ima li, slučajno nekog luzera, gordljivog ekstravagandiste, da ne učestvuje u sveopštem đuskanju pod zavetnom maksimom „Uzmi sve što ti život pruža”, zapitao se sa pozornice Milenić i nastavio sa pitanjem: „Šta da čini srpsko pozorište i šta da radi siroti mali srpski dramski pisac u eposi diktature zabave i propagande”?

MISTER MJUZIK PROPUTOVAO POLA SVETA


Trnda na turneji sa Alanom Majls


Kragujevački muzičar Dragoslav Tanasković Trnda, muzički urednik scene „Mija Aleksić” u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru, proletos je nastupao sa velikom svetskom rok zvezdom Alanom Majls na njenoj evropskoj turneji kao bend lider i prvi gitarista i klavijaturista pratećeg sastava poznate kanadske pevačice. 
Još po povratku iz Kanade, u kojoj je boravio godinama, pisali smo da je naš sugrađani, poznati rok muzičar Dragoslav Tanasković Trnda, tokom svoje umetničke pečalbe postao stalni član pratećeg benda najveće kanadske pevačke zvezde i rok i bluz ikone Alane Majls. Ta saradnja ni posle njegovog povratka u rodni Kragujevac nikada nije prekidana. Trnda je stalni član njenog pratećeg benda na nastupima, turnejama i svirkama, pa je tako nedavno učestvovao u njenoj, kako sam kaže, „povratničkoj” evropskoj turneji.
- Turneja je trajala od 21. marta do 10. aprila, a nastupali smo mahom u Nemačkoj i Luksemburgu. Alana Majls je pravila pauzu u karijeri, pogotovo kada su nastupi pred publikom u Evropi, iz zdravstvenih razloga, jer je imala prvo saobraćajnu nesreću, a zatim i težak pad sa konja u kojem je povredila kičmu. Posledice toga još uvek oseća, u pitanju je jak fizički bol, pa je na ovoj turneji pevala sedeći na bini i oslanjajući se na monitore, otkriva nam Trnda tajnu iz zdravstvenog kartona rok zvezde.
Inače, Alana Majls svetsku slavu stekla je albumom „Living in d memori” koji je proglašen za najbolji rok album 1991. godine, a  iste godine dobila je i prestižnu muzičku nagradu „Gremi” kao najbolja rok pevačica u svetu za 1991. godinu.le godine na ovoj međunarodnoj smotri sa komadom Nikolaja Koljade „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” a glumica naše kuće Sanja Matejić tom prilikom tumačeći lik Rime nagrađena je nagradom za glavnu žensku ulogu.

TRENUTAK KOJI NIKADA NEĆU ZABORAVITI


Kragujevčanka dobila Caricu Teodoru


Kragujevački muzičar Dragoslav Tanasković Trnda, muzički urednik scene „Mija Aleksić” u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru, proletos je nastupao sa velikom svetskom rok zvezdom Alanom Majls na njenoj evropskoj turneji kao bend lider i prvi gitarista i klavijaturista pratećeg sastava poznate kanadske pevačice. 
Još po povratku iz Kanade, u kojoj je boravio godinama, pisali smo da je naš sugrađani, poznati rok muzičar Dragoslav Tanasković Trnda, tokom svoje umetničke pečalbe postao stalni član pratećeg benda najveće kanadske pevačke zvezde i rok i bluz ikone Alane Majls. Ta saradnja ni posle njegovog povratka u rodni Kragujevac nikada nije prekidana. Trnda je stalni član njenog pratećeg benda na nastupima, turnejama i svirkama, pa je tako nedavno učestvovao u njenoj, kako sam kaže, „povratničkoj” evropskoj turneji.
- Turneja je trajala od 21. marta do 10. aprila, a nastupali smo mahom u Nemačkoj i Luksemburgu. Alana Majls je pravila pauzu u karijeri, pogotovo kada su nastupi pred publikom u Evropi, iz zdravstvenih razloga, jer je imala prvo saobraćajnu nesreću, a zatim i težak pad sa konja u kojem je povredila kičmu. Posledice toga još uvek oseća, u pitanju je jak fizički bol, pa je na ovoj turneji pevala sedeći na bini i oslanjajući se na monitore, otkriva nam Trnda tajnu iz zdravstvenog kartona rok zvezde.
Inače, Alana Majls svetsku slavu stekla je albumom „Living in d memori” koji je proglašen za najbolji rok album 1991. godine, a  iste godine dobila je i prestižnu muzičku nagradu „Gremi” kao najbolja rok pevačica u svetu za 1991. godinu.le godine na ovoj međunarodnoj smotri sa komadom Nikolaja Koljade „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” a glumica naše kuće Sanja Matejić tom prilikom tumačeći lik Rime nagrađena je nagradom za glavnu žensku ulogu.
Kragujevačka predstava je na repertoaru 21. maja.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 52-53


JOAKIMOVI LAUREATI


O PRIRODI INTERPRETACIJE MIODRAGA TABAČKOG


U ateljeu mog prijatelja - slikara, pesnika i teoretičara Aleksandra Đurića, nahodi se u jednom uglu kofer Gustafa fon Ašenbaha, rekvizit koji je Đurićevom ujaku, poznatom scenografu, Miomiru Deniću poklonio Lukijano Viskonti po završetku snimanja filma  Smrt u Veneciji. Kad god sam se našao u narečenom prostoru, pogled mi je spontano tražio pomenuti kofer. Interesantno, ja ga nikada nisam doživljavao tek kao rekvizit koji ostvaruje određenu funkciju u mimetičkom opažanju radnje, već kao prostorno -vremenski opredmećeni deo mentalne slike u životu i postupcima Manovog junaka.
Dakako, ovo prisećanje na kofer koji nije samo rekvizit,  nije slučajno. Jer i Miodrag Tabački nosi metaforu prostora kao lični prtljag isto onako kao što Ašembah nosi kofer na svoje poslednje sudbonosno putovanje. Čitavo delo našeg slavodobitnika je osobeni napor da prostor interpretira kroz mnogobrojne duhovne, mentalne nijanse, jer poznato je iskustvo - ali ga po pravilu ostvaruju samo oni najveći, delo čine upravo pojedinosti i nijanse - upravo one uspostavljaju i konstituišu posebnost umetničkog koncepta. Kad Tabački interpretira delo u prostoru, njemu to nije povod za raspravu o opštim i već poznatim suštinama umetnosti, niti za traženje svih nevažnih razlika u odnosu na slična dela i rešenja, njegova interpretacija nije i tek jedna metoda analize, ona je mnogo više – strpljivo, kroz niz eksperimenata i kritičkih preispitivanja iznalaženje  mogućnosti da se likovnim sredstvima realizuje delo koje će posedovati „personalnost“, onu personalnost koja se ne može svesti ni na šta drugo a u čemu je ipak sadržano beskonačno mnogo ličnog.
Njegov stvaralački proces izgleda lak baš zato što je intimno povezan sa zanosom, a težina stvorenog se ne opaža, ponekad čak i ne doživljava kao objektivno postojeće opretećenje, jer zanos skreće pažnju na rezultat a ne na proceduru i tehniku stvaranja. Doduše, nijedan čovek nije bez „mane i straha“, pa nije ni Tabački, ali ono što ga čini posebnim je i činjenica da kao i svi veliki umetnici, ume oštrije da vidi svoje slabosti koje ga pogone da savlada mnoga grdna trenja i otpore. 
Automonografija koja je večeras poklon našoj pažnji samo  potvrđuje monumentalnost polivalentnog umetničkog opusa Miodraga Tabačkog. Mnogi se od nas mogu pitati kada je on to stvorio, kako je on to sve stigao da stvori? Međutim, ne treba zaboraviti da je i u njegovom slučaju reč o vremenu umetnika, koje je drugačije gustine i samerljivosti. Samo je Umetniku dato da vreme učini svetim poput najplodnijeg tla koje on obdelava bez odmora i predaha.
Slobodan LAZAREVIĆ

KULTURNA SARADNJA DVE PRESTONICE


Gosti Sankt-peterburškog državnog univerziteta


Na poziv rektora prof. dr Aleksandra Sergejevića Turgaeva Dragan Jakovljević, direktor Knjaževsko-srpskog teatra bio je gost
Sankt-peterburškog državnog univerziteta za kulturu i umetnost od 17 - 22. februara ove godine.
- Domaćin mi je bio šef Katedre za režiju pozorišnih predstava i praznika, narodni umetnik dr Oleg Leonidović Orlov, reditelj i profesor, doktor kulturologije. Inače, Oleg je zamenik predsednika pozorišnih radnika Rusije. Režirao je otvaranje Olimpijade u Moskvi 1980. godine. Prošle godine bio je naš gost na 5. JoakimInterFestu i prihvatio je poziv da bude član žirija na ovogodišnjem, kaže Jakovljević.
Osnovna tema razgovora je bila uspostavljanje saradnje između ruskog Univerziteta i našeg Teatra i Direkcije Festivala, razmena predstava i stručnih kadrova, održavanje pozorišnih radionica i stručno usavršavanje naših glumaca na najstarijem ruskom Univerzitetu. U planu je uspostavljanje direktne saradnje sa drugim teatrima i festivalima iz Peterburga kao i potpisivanje Protokola o saradnji sa Univerzitetom.
- Postoji i ideja za projekat koji bi trebalo da se realizuje između
Kragujevca i Peterburga pod nazivom „Dve kulturne prestonice”, pošto je ova godina je proglašena za godinu srpske kulture u Rusiji. Tokom boravka u organizaciji domaćina obišao sam i više kulturnih institucija. Gledao baletsku predstavu „Bahčisarajska fontana” rađenu po Puškinovoj poemi u čuvenom „Marinski teatru” u kojem se igra 228. pozorišna sezona, posetio „Teatar
na Litejni” (teatar u kome su među mnogim značajnim umetnicima radili i Mejerholjd, Jevrejinov, Arbuzov, Ana Ahmatova, i sarađivali Šostakovič, Bulgakov…Bio sam i na probi Teatra klovnova „Licedei”, kao i na časovima glume studenata Univerziteta u klasi docenta Mihaila Mihailovića Pavlova.
Posetio sam umetničku školu za slikare u čijoj zgradi i dvorištu je Tovstonogov snimio film „Ujka Vanja”, Centralnu biblioteku „M. J. Ljermontova”, staro zdanje gde su dolazili Puškin, Ljermontov... Tu sam dobio poziv da u oktobru prisustvujem  književnom skupu „Ljermontov i teatar”..., nabraja Jakovljević samo deo svojih aktivnosti iz Sankt Peterburga.

RUŠILI ZIDOVE I PODIZALI MOSTOVE


Na sastanku svetskih teatarskih mreža


U italijanskom gradu Lećeu, u Teatru „Koreja” (učesnik JoakimInterFesta 2009. godine) od 9. do 12. marta 2011. godine održana je konferencija i susret članova tri svetske i međunarodne pozorišne mreže (INTERAKT, NETA i SEAS) pod simboličnim naslovom „Srušimo zidove i podignimo mostove”. Simpozijumu i konferenciji je prisustvovao i direktor našeg pozorišta Dragan Jakovljević, reditelj jer je kragujevački Knjaževsko-srpski teatar od prošle godine član ovih uglednih međunarodnih svetskih pozorišnih mreža i institucija(INTERAKT i NETA).
- Na sreću, istorija civilizacije je ne samo dugi rat između identiteta, naroda i različitih država, ona ima takođe i mostove izgrađene kontinuiranom saradnjom, stvorena dijalogom i istraživanjima novih svetova i preispitivanjem „starih u novom kontekstu”. Da li je umetnost može danas „nešto da uradi” sa ovim izazovima i zadacima? Da li je i dalje privilegovan položaj određenih umetnika koji se „skrivaju iza nekih identiteta”? Da li je teatar najbolje sredstvo danas za dijalog između različitih kultura i naroda? Šta su današnji pozorišni izazovi?, samo je deo pokrenutih pitanja i tema o kojima je raspravljano u Italiji.
Za vreme trodnevnog susretanja u Teatru „Koreja”, održana je skupština sve tri pozorišne mreže koje su skup i organizovali, brojni okrugli stolovi i radionice („Periferije, društvene manjine i teatar”, „Identiteti mesta, identiteti pozorišta”...) a skupu su prisustvovala mnoga značaja i ugledna imena pozorišnog sveta iz Italije kao domaćina ali i Engleske, Nemačke, Turske, Bugarske, Brazila, Tunisa, Makedonije, Srbije, Crne Gore, Slovenije, Francuske, Sirije, Kanade, Gruzije i Bugarske.

KRAGUJEVČANI NA KOLJADA FESTU


Gostovanje u Sverdlovsku oblast


Predstava našeg teatra „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” koju je po tekstu Nikolaja Koljade u našoj kući režirao Boško Dimitrijević pozvana je na međunarodni festival „Koljada Fest” koji se tokom svakog leta održava u Sverdlovskoj oblasti, u rodnom mestu slavnog ruskog pisca Jekaterinburgu.
Prvi „Koljada Fest” održan je 1994. godine (sem predstava koje se igraju po Koljadinim tekstovima festival ima bogat prateći program, okrugle stolove, tribine i radionice posvećene savremenom dramskom stvaralaštvu) a održava se pod pokroviteljstvom Ministarstvo kulture Sverdlovske oblasti, Odeljenje za kulturu gradske uprave Jekaterinburga i Savez pozorišnih radnika Rusije.
Cilj manifestacije „Koljada Fest” je da razvija i populariše savremenu dramsku umetnost, stimuliše rad dramskih pisaca i privuče pažnju pozorišne publike na predstave rađene po tekstovima najboljih ruskih i svetskih savremenih dramskih pisaca dok su njegovi zadaci:  Stvaranje i jačanje kontakata između pozorišta, dramskih pisaca i predstavnika različitih pozorišnih zanimanja: glumci, slikari, reditelji, kritičari;
- Razmena na operativno iskustvo u različitim oblastima i stilova pozorišne umetnosti: očuvanje i razvoj ruskog repertoara i pozorišne tradicije, podrška profesionalnih umetnika i individualnom kreativnom radu, otkrivanje i prepoznavanje talentovanih mladih pozorišnih stvaralaca kao i stvaranje profesionalne povezanosti i pozorišnog partnerstva teatara u svetu.

TEATAR U BUGARSKOJ


Međunarodne smotre i festivali


Po pozivu selektora Blagoja Stefanovskog kragujevački Knjaževsko-srpski teatar učestvovaće na 22. Međunarodnom pozorišnom festivali malih i eksperimentalnih teatarskih formi u bugarskom gradu Vrace. Festival se održava od 16. do 22. maja a naše pozorište nastupiće sa monodramom Ivana Vidosavljevića „Dnevnik jednog ludaka” po motivima pripovetke Nikolaja Gogolja. Naš teatar učestvovao je i prošle godine na ovoj međunarodnoj smotri sa komadom Nikolaja Koljade „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” a glumica naše kuće Sanja Matejić tom prilikom tumačeći lik Rime nagrađena je nagradom za glavnu žensku ulogu.
Kragujevačka predstava je na repertoaru 21. maja.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 50-51


PRIZNANJE TEATRU NA FESTIVALU BALKANSKIH POZORIŠTA


Gostovanje u Rumuniji


Na 14. „Davila Sudio InterFestu” (međunarodni festival malih scena” i Prvom „Festivalu balkanskih pozorišta” koji je održan u rumunskom gradu Piteštiju od 19. do 24. novembra kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru dodeljena je posebna nagrada za promovisanje balkanskog teatra u Evropi.
Na ovoj pozorišnoj smotri nastupile su teatarske kuće iz Rumunije, Bugarske i Srbije, a kragujevačko pozorište odigralo je predstavu „YAHOO”, po motivima „Zoološke priče” Edvarda Olbija koju je režirao glumac Miloš Krstović. U predstavi igraju Nikola Milojević i Mladen Knežević.

SPOMEN PLOČA JOAKIMU


Dan posvećen pozorišnom životu Zemuna u 19. veku


U subotu, 27. novembra 2010. godine u zemunskoj crkvi Svetog Nikole održan je pomen Joakimu Vujiću „ocu” srpskog pozorišta i učitelju škole koja je radila u okviru ove crkve. Parastos je služio Njegovo Preosveštenstvo Episkop hvostanski G. Atanasije sa sveštenstvom crkve. Po održanom pomenu otkrivena je spomen ploča posvećena boravku i radu Joakimu Vujiću u Zemunu, baš u porti crkve, odakle se dogovarao sa knezom Milošem Obrenovićem o prelasku u Kragujevac i osnivanju Knjaževsko-srpskog pozorišta. Ploču je svečano „otkrio” Nebojša Bradić, ministar kulture Republike Srbije, dok u svečanom programu manifestacije učešće uzeli i: Alojz Ujes, profesor, Dragan Jakovljević, direktor Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, Dragan Jovanović, glumac i hor Nikolajevske crkve.

KONTUMAC U RAKOVICI


Kragujevčani na TeatarFestu


Cela Srbija u Beogradu - ceo Beograd u Rakovici. Rakovica je i ove godine od 10. do 15. decembra ugostila u tamošnjem Centru za kulturu neke od najboljih pozorišnih predstava iz različitih krajeva Srbije, nagrađenih na pozorišnim festivalima tokom 2010. godine.
Festival „TeatarFest 2010” otvorio je ansambl Šabačkog pozorišta sa komadom „Događaj u stanu broj 2”. Na programu festivala bila je i „Čekaonica” koprodukcija Ateljea 212 i Kulturnog centra Pančevo, zatim „Banović Strahinja” u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Subotica.
Novosadsko pozorište „Ujvideki Szinhaz” predstavilo se komadom na mađarskom (sa srpskim titlom) „Pomorandžina kora”, a naš ansambl Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca nastupio je na „TeatarFestu” sa predstavom „Kontumac”, koju je režirao Žanko Tomić, a po tekstu pisca Đorđa Milosavljevića.
Rakovički pozorišni festival „TeatarFest” završen je izvođenjem Nušićevog komada „Ujež” kojeg je u Narodnom pozorištu iz Leskovca režirala Cisana Murusidze-Čolović.

TRAVIJATA U KRAGUJEVCU


Prmijera opere


Kragujevac je dobio svoju treću opersku premijeru. Nakon naslova „Na uranku'” Stanislava Biničkog i „Tajnog braka” Domenika Đimaroze, pred kragujevačkom publikom 17. decembra 2010. godine, premijerno je izvedena slavna opera „Travijata” Đuzepea Verdija. Veliki ansambl predvođen solistima sa kragujevačkog FILUM-a i beogradske Akademije ispraćen je dugotrajnim aplauzima prepunog gledališta Knjaževsko- srpskog teatra.
Vinska pesma u Kragujevcu?! Čuvena „Travijata” italijanskog velikana Đuzepea Verdija treća je premijera kragujevačke opere u nastajanju. Priča o pariskoj kurtizani Violeti Valeri koju nenadana istinska ljubav vodi ka nesrećnom kraju ispričana je kroz libreto Frančeska Marija Pjave nastao po drami „Dama s kamelijama” pisca Aleksandra Dime sina. 
U kragujevačkoj postavci u prvom planu naravno, bili su studenti i diplomci Filološko-umetničkog fakulteta i beogradske Akademije.
Nakon opera „Na uranku” i „Tajnog braka” čini se strateški potez rukovodilaca projekta začetka operske scene koji još uvek nosi oznaku „u nastajanju”.
U datoj situaciji svaka kritika pada u vodu. Izgurati u Kragujevcu „Travijatu” u integralnoj dvoiposatnoj verziji je epohalan posao.
Interesovanje koje prati embrion zvani Kragujevačka opera je fenomen za sebe. Sala teatra je bila krcata. Aplauzi su dugo trajali.
Repriza „Travijate” izvedena je 20. decembra.

MIRKO BABIĆ U TRI SESTRE


NAŠ PRVAK U BEOGRADU


Kraj godine više bio je više nego uspešan za najpoznatijeg kragujevačkog glumca Mirka Babića. Sem završnog ciklusa serije „Selo gori, a baba se češlja” koji se upravo emituje na nacionalnoj televiziji u kojem tumači lik Dragojla koji mu je doneo širu popularnost, Babić je 22. decembra u beogradskom „Bitef teatru” imao premijeru komada „Tri sestre” u režiji Ivane Vujić u kojem tumači lik samog pisaca Čehova i gde scenski prostor „deli” sa tri naše poznate dive Ružicom Sokić, Brankom Petrić i Radom Đuričin. Takođe, Kulturno prosvetna zajednica Srbije dodelila mu je nagradu - „Zlatnu značku” za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti.
- Siguran sam da će ova verzija rediteljke Ivane Vujić i dramaturga Slavenke Milovanović dugo živeti na sceni i biti puno i rado igrana. Sama predstava nije klasično postavljena, već je potpuno izmeštena u svim segmentima. Tri sestre, Olgu, Mašu i Irinu igraju starije žene Ružica Sokić, Branka Katić i Rada Đuričin, i naravno, da potpuno tragikomično deluju njihovi snovi o udaji, boljem životu, putu u Moskvu koji će sve promeniti i ostvariti njihove snove. To na najbolji način pokazuje suludost i ispravnost njihovih života. Ivana Vujić me je rediteljskim postupkom „krila” na početku predstave gde se samo čuje moj glas koji dolazi iz ofa. Kada sam se posle pojavio na sceni, kasnije sam dobio komplimente da je „šteta što me nije bilo više od početka”. Koncepcija predstave je takva, osmišljena do najsitnijih detalja da njih tri dobijaju tekst i počinju da ga uče. Na sceni je i suflerka, kao na pravoj probi. Branka Petrić peče palačinke na sceni, Ružica Sokić pregleda učeničke pismene zadatke a Rada Đuričin sprema venčanicu za udaju. One kroz predstavu, pred očima gledalaca postaju glumice, kaže Mirko Babić.
Predstava „Tri sestre” je posvećena pokojnom bardu našeg glumišta Radetu Markoviću, koji je letos počeo probe. On je trebao da igra lik Čehova, koji sada tumači Babić.

Posle beogradske „Tri sestre” su imale i pančevačku premijeru, 25. decembra jer je u pitanju koprodukcija „Bitef teatra”, „Beton hale” i Kulturnog centra Pančevo.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 47-49


OTKRIVANJE SAVREMENOSTI


Reč selektora 5. JoakimInterFesta


Repertoar 5. JoakimInterFesta komponovan je od predstava različitih žanrova i rediteljskih poetika koje su zasnovane uglavnom na delima klasičnih dramskih autora u savremenim pozorišnim tumačenjima. Bilo da su osnova, literarni predložak, samo inspiracija za inventivna rediteljska nadmaštavanja ili krajnje nekonvencionalan pozorišni izraz, ona svedoče i danas čudesnom estetskom energijom.
Predstave  iz ovogodišnje selekcije, iako dolaze iz različitih kulturoloških, društvenih i političkih okruženja, svaka na svoj način, bacaju novo svetlo na odnos prema dramaturškoj baštini i tradiciji. Postavljaju suštinska pitanja i na prihvatljiv i moderan način lucidno istražuju odnos pojedinca prema istoriji i svetu. Bez namere da ulepšavaju prošlost one vrednuju i kritički promišljaju dajući na najbolji mogući način autentičnu interpretaciju savremenog trenutka.
U izuzetnom bogatstvu tema i raznolikosti ideja, u pokušaju traganja za novim oblicima pozorišnog izražavanja u delu Šekspira, preko Bulgakova, Strindberga i Gogolja, pa i do nešto mlađih ali ništa manje značajnih autora nacionalnih dramaturgija kao što su Marilujze Flajser, Mišel de Gelderod, Mirča Stefanesku, Aleksander Olsen, u novom rediteljskom i glumačkom tonalitetu, odsanjaćemo u Kragujevcu Teatropolisu još jedan Joakimov san, postajući i ostajući i u ovim teškim vremenima deo pozorišne Evrope i sveta. U tome će nam, kao i prethodnih godina, pomoći naši prijatelji ovog puta iz: Makedonije, Rumunije, Bugarske, Italije, Ukrajine, Bosne i Hercegovine, Kanade, Rusije i Srbije.
Dragan Jakovljević, reditelj, direktor Direkcije JoakimFesta i selektor

JOAKIMOVI LAUREATI


NIKO NIJE VEĆI OD SAMOG POZORIŠTA


Na nedavno završenom JoakimFestu dobio je nagradu za lik Amidže u predstavi „Kontumac”. Godinama je, na istoj smotri, bio baš u „najužem izboru” i sada mu se, kako sam kaže: „posrećilo”.
Konkretan povod za razgovor sa glumcem Vladanom Živkovićem je nagrada na nedavno završenom 7. JoakimFestu za tumačenje lika Amidže u predstavi „Kontumac”. Rođen u Valjevu, u kragujevački teatar je kao mlad glumac stigao iz šabačkog pozorišta. Prihvatio je ovaj grada, i on njega, trajno „vezavši svoje sudbine jedno za drugo”.
Konačno, laureat JoakimFest-a. Bilo je par puta „blizu”. Kao da ti se nije dalo?
- Počelo je sa Štetnom u „Lepom izgledu”, bastavilo sa ocem u „Laži i paralaži” ali se te 2006. godine dogodila farsa sa dodelom glumačkih nagrada, pre svega sa Cicmilovićem i Edmundom Kinom koju je zaslužio, pa onda i sa našom Sanjom Matejić koju je „mimoišlo” priznanje za najbolju mladu glumcu, što je i izazvalo burne polemike kolega i publike sa Danicom Maksimović članicom žirija. Te noći, dok je žiri „većao” ona je tražila da se broj glumačkih nagrada „proširi” i znam da sam bio u toj opciji ali me nije „zadesilo”. Dve godine kasnije je tu „Konak” i lik Kneza, po oceni publike, novo i totalno drugačije viđenje Miloša Obrenovića, drugačiji pristup... ali, eto, opet mi se nije posrećilo. Sada, sa Amidžom u „Kontumcu” - jeste.
Napredovao si od Amidže ka Milošu?
- Meni su lično te uloge „legle”. „Kontumac” i „Konak” su predstave rađene u relativno, kratkom vremenskom razmaku a, glumački likovi Amidže i Kneza komplikovani „zadaci”. U pitanju su dve istorijske ličnosti, poznate na ovim prostorima, malte ne isto vreme se opisuje u oba komada. Stalno su se tokom rada javljali „flešbekovi” iz „druge ” predstave. U isto vreme je i izazov, uraditi takve dve uloge jednu za drugom. Glumački te „vodi” da, što mi glumci kažemo „izvučeš istu fioku”. Mislim da sam uspeo da glumački napravim dva totalno različita lika.
Premijera „Kontumca” bila je pre pet godina. Kockice su se složile i tebi i Đorđu Milosavljeviću koji je nagrađen za tekst?
- Na JoakimFestu pre pet godina sam izjavio „da mi je žao što ne igramo baš tu predstavu”. Interesantna je, ima u njoj dobrih glumačkih kreacija, sam tekst je dobar. Volim da je igram kao i moje kolege. Posle dužeg vremena „vratili” smo predstavu ali u pravom trenutku za Dan pozorišta - Sretenje uz direktan prenos na RTS-u. Zvali su me telefonom iz Valjeva, Šapca, Beograda... sa svih strana, oduševljeni. Očigledno da smo mi tu predstavu „držali dobro” u „sebi” sve ovo vreme, „stegli i doterali” i kada smo trebali da odigramo za Sretenje i na festu, po komentarima ljudi, „odigrali fenomenalno”.
Što se nagrada tiče, imam iza sebe, kao glumac, preko sto uloga.
Ne igram za nagradu. Glumac igra najbolje što zna i ume. Svaki dan. I za polupraznu i prepunu salu. Baždareni smo tako, ne umemo da se štedimo.

JOAKIMOVA PREMIJERA JAZZ BAJKA


MONODRAMA O PIJANISTI


Po motivima novele „Legenda o pijanisti” Aleksandra Barikoa i Eseja „Džez” Milice Đoković: „Džez bajka”; muzika: Dragoslav Tanasković Trnda; igra: Vladimir Đoković; predstava se izvodi na Sceni „Mija Aleksić”
Poslednja (a, bogami i prva) premijera u kragujevačkom Teatru izvedena je na samom zatvaranju ovogodišnje pozorišne sezone, u utorak, 29. juna na Sceni „Mija Aleksić” (najmlađa, muzička scena) Knjaževsko-srpskog teatra.
Reč je o monodrami mladog kragujevačkog glumca Vladimira Đokovića (završio glumu u Novom Sadu u klasi Miše Janketića) „Džez bajka” koju je Đoković postavio u foajeu kragujevačkog pozorišta po motivima novele Aleksandra Bariokoa, popularnog italijanskog noveliste, dramaturga, književnog kritičara, novinara i esejiste „Legenda o pijanisti” i „prožeo” esejima o džezu Milice Đoković, studentkinje kragujevačkog FILUM-a na smeru za muziku u medijima.
Priču o neobičnom, čudnom i genijalnom pianisti - legendarnom T. D. Lemonu 1900. koji nikada u životu nije sišao sa broda „Virdžinija” a koja i u originalnom Barikovom delu data u formi monologa igra sam Vladimir Đoković uz muzičku pomoć i scensku asistenciju na klaviru muzičara Dragoslava Tanaskovića Trnde.
Prema Đokovićevim rečima, predstava „govori o našem vremenu, o željama, porobljavanju ljudskog lika kroz te želje i kako one dominiraju našim životima i usmeravaju naš život”.
- Ovo je predstava u kojoj učestvuju jedan pijanista i jedan trubač. Oni kroz razgovor pričaju priču o pijanisti koji se rodio na brodu i nikad sa njega nije sišao, odnosno o robovanju čovekovom pred materijalnim. Kao podmotiv provlači se ideja o umetnosti uopšte, umetniku i njegovom putu, predstavlja Vladimir Đoković svoj projekat u kome je glumac, reditelj i scenograf.
Autor muzike je kragujevački muzičar i kompozitor Dragoslav Tanasković-Trnda stalno angažovan u kragujevačkom pzorištu koji će tokom premijernog, ali i svakog narednog izvođenja monodrame „Džez bajka” svirati na klaviru.
- Probaću da ne sviram ništa modernije posle 1935. godine. Muzika koju sam pripremio za ovu predstavu, uz tekst, harizmu i glumački talenat mladog glumca zvuči fenomenalno. Ona je spoj rekonstrukcije epohe o kojoj je u tekstu reč i samog umetničkog trenutka, izjavio je Dragoslav Tanasković Trnda, koji je prošle sezone radio muziku i za predstavu „Klub Novi svetski poredak” koja je na međunarodnim pozorišnim smotrama već osvojila dve festivalske nagrade.
Po Đokovićevoj rediteljskoj zamisli monodrama „Džez bajka” izvodiće se u klubskoj varijanti u kojoj će publika, koja će biti poslužena pićem, imati osećaj kao da je „stvarno” došla u klub da sluša proslavljenog, mističnog pijanistu.

JOAKIMOVA PREMIJERA ART


VEČITO AKTUELNI MEĐULJUDSKI ODNOSI


Jasmina Reza „Art”; igraju u sopstvenoj režiji: Đorđe Simić, Đorđe Đoković i Milomir Rakić; scenografija: Milovoje Štulović; kostim: Jelena Janjatović; muzika: Ljuma Penova
Prva premijera u ovoj sezoni u kragujevačkom pozorištu Knjaževsko-srpskom teatru, komad „Art”, poznate francuske glumice i književnice izvedena u je petak, 24. septembra na Sceni „Joakim Vujić” (velika scena). U predstavi igraju: Đorđe Simić (Serž), Đorđe Đoković (Ivan) i Milomir Rakić (Mark), koji zajedničkim snagama potpisuju i režiju), autor scenografije je Milivoje Štulović, kostima Jelena Janjatović a muzike Ljuma Penov.
- Dugo smo tražili komad u koji bi se „uklopili” sva trojica i koji bi odgovarao našim glumačkim senzibilitetima i karakterima. Takođe, izabrani tekst nije mogao samo da zadovolji „naš izbor” već sa druge strane i sve ostale neophodne „pozorišne parametre” kao i da bude zanimljiv, gledljiv i intrigantan publici. Izbor je pao na „Art” i pokazao se da je baš pravi, pre svega jer je reč o komadu koji nije aktuelan na jeftin način ali iskreno i bolno „govori sa scene” o večito aktuelnim međuljudskim odnosima. I publika je predstavu shvatila na pravi način i nagradila nas salvama iskrenog smeha, smatra Milomir Rakić
Za njegovog kolegu Đorđa Đokovića čim su pročitali tekst „Arta” kladioničarskim rečnikom: „Bilo je to iz keca u kec”!
- Znali smo da je to to, kratak je on.
I Đorđe Simić prepun je pozitivnih utisaka posle premijere.
- Naravno, uvek postoji bojazan kako će to publika da primi. Međutim, pokazalo se da je sve u redu i da su gledaoci, što su svojim pravovremenim, „tačnim” i iskrenim, reakcijama jasno dali do znanja, zaista uživali u predstavi. Bilo im je lepo, zabavno i zanimljivo, kao što je i nama dok smo na sceni i igramo ovu predstavu. Nadam se da će tako biti i na dalje, iskren je Simić.
Autorka „Arta” poznata savremena francuska književnica Jasmina Reza karijeru je započela kao glumica. Godine 1987. piše svoju prvu dramuRazgovori posle sahrane” za koju je nagrađena Molijerovom nagradom. Za svoju drugu dramu „Zima prolazi” takođe dobija Molijerovu nagradu 1990. godine, a njena treća drama „Neočekivani čovek” doživljava brojna uspešna izvođenja u Evropi i Americi.
Godine 1995. premijerno je izvedena drama „Art i odmah je i za nju dobila Molijerovu nagradu. Od tada je ovaj komad doživeo brojna izvođenja širom sveta (kod nas je već dugo na repertoaru beogradskog „Ateljea 212”) i prevedena je na preko trideset svetskih jezika, dobijajući sve bitnije nagrade u Evropi i svetu. 
Jasmina Reza nastavlja da piše i iznenađuje sve svojim dramama, „Život X 3” (2000.), „Španska drama” (2004.) i „Bog pokolja” (2006) koja je na našim i hrvatskim scenama igrana i pod imenom „Bog masakra” i romanima. Takođe piše scenarije za film. Živi i radi u Parizu.
Prva repriza predstave „Art” bila je u subotu, 25. septembra.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 45-46


UVODNO SLOVO JOAKIMOVO I JOAKIMFEST


Vreme preispitivanja


JoakimFest, jedna od važnijih kulturnih i pozorišnih manifestacija u Kragujevcu Teatropolisu i Srbiji, godinama ostaje istrajan u opredeljenju da promoviše nacionalnu dramu i podstiče stvaralaštvo domaćeg pisca.
Od 7-15. maja na sceni Knjaževsko-srpskog teatra, najstarijeg srpskog pozorišta koje je na Sretenje proslavio 175 godina od svog osnivanja, izvodiće se dela Borislava Mihajlovića Mihiza, Svetislava Basare, Danila Kiša, Branislava Nušića, Đorđa Milosavljevića, Sanje Domazet, Aleksandra Popovića i Dragoslava Mihailovića. Sve to u rediteljskim tumačenjima Bore Draškovića, Dušana Jovanovića, Egona Savina, Andraša Urbana, Svetislava
Basare, Žanka Tomića, Juga Radivojevića, Stefana Sablića.
Direkcija Festivala i selektor pokušali su da ovogodišnjim odabirom predstava, iako uslovljeni neizbežnim finansijskim ograničenjem , naprave presek stanja u pozorišnom životu Srbije između dva festivala i ukažu gde se trenutno nalazi srpska savremena drama.
U širokom dijapazonu tema, rediteljskih poetika i stilova, osobenih autorskih pristupa i upečatljivih glumačkih kreacija, videćemo osam predstava pozorišta iz Subotice, Inđije, Vršca, Beograda, Kragujevca i Niša.
Sve predstave takmičarskog programa angažovano komuniciraju sa aktuelnim društvenim zbivanjima i okupljaju se oko stožerne, zajedničke teme preispitivanja mitskih obrazaca, moralnih načela, nacionalnih, ali i mundijalističkih ideja u tranzicionom i globalističkom svetu. U dramaturškom smislu prisutno  je preispitivanje ponovnog pročitavanja klasičnih prosedea, kao i inovativnost rediteljskog pristupa klasičnom delu.
U okviru bogatog  pratećeg programa u Galeriji Joakim biće otvorena nova izložbena postavka najboljeg srpskog pozorišnog plakata, a izaći ce i novi broj pozorišne revije „Joakim”. Narodno pozorište iz Užica odigraće predstavu Crvenkapa Aleksandra Popovića. Monodramu Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića izvešće Mirko Babić, a na Sceni Ljuba Tadić  u
okviru programa Teatroteke pogledaćemo takođe osam snimaka predstava iz ciklusa Domaća drama na TV ekranu u izboru Dragane Bošković, urednice TV Teatra RTS-a.

Selektor Festivala Dragan Jakovljević, reditelj,
Knjaževsko-srpskog teatra direktor

Međunarodni festivali


Bajka u Bugarskoj


Predstava Knjaževsko-srpskog teatra Bajka o mrtvoj carevoj kćeri koju je po tekstu poznatog ruskog pisca Nikolaja Koljade u kragujevačkom pozorištu režirao Boško Dimitrijević učestvovaće na 21. međunarodnom pozorišnom festivalu malih scena u bugarskom gradu Vrace. Reč je o najstarijoj manifestaciji i smotri malih i eksperimentalnih scena u Bugraskoj, a kragujevačka Bajka je na repertoaru festivala 17. maja.
Reč je o predstavi, koja je nedavno proslavila punih pet godina trajanja na sceni kragujevačkog teatra (premijera je izvedena 22. aprila 2005. godine) i trenutno je predstava koja se najduže igra na repertoaru naše kuće.

Ansambl predstave Bajka o mrtvoj carevoj kćeri već se ogledao na međunarodnim pozorišnim festivalima, a glumica Sanja Matejić je za ulogu Rime 2007. godine osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu na Međunarodnom festivalu malih i ekperimentalnih scena Davila Inter Festu u rumunskom gradu Piteštiju.

MIRKO BABIĆ - UVEK I SVUDA


Kad nemaš ono što voliš, voliš ono što imaš


Povod za razgovor sa najpoznatijim kragujevačkim glumcem je za Sretenje objavljena monografija o njemu, kao laureatu Statuete Joakim Vujić, autorke Dragane Bošković Mirko Babić uvek i svuda. Sa najmlađim srpskim Kraljem Lirom i internacionalno popularnim Dragojlom razgovaramo o onom što je za četiri decenije života i rada stalo među korice ove reprezentativne monografije, kao i onom što nije

Za dan pozorišta Sretenje u ediciji Joakimovi potomci izašla je knjiga o prošlogodišnjem laureatu Statuete Joakim Vujić, glumcu Mirku Babiću iz pera Dragane Bošković pod nazivom Mirko Babić uvek i svuda. Od kako je serija Selo gori doživela međunarodnu popularnost, ne treba ga ni predstavljati. Za one koji prate pozorište, televiziju i domaći kinematografiju, nije trebalo ni ranije, jer najpoznatiji kragujevački glumac uvek je bio, što bi rekao Haksli i sada i ovde.
Dok se na starom mestu ili u bazi u kultnom Balkanu spremamo da obavimo razgovor Mirko se prvo ljubazno javlja kelnericama i starim pajtašima iz detinjstva, sačekamo da se oni koji nisu stalni gosti ove kafanske institucije opasulje da Dragojlo sedi baš sto do njih, onda uzmu autogram, pohvale ulogu, seriju, zamole za neku fotku... Sve to on odrađuje sa smeškom i bez napora. Slava ga nije iskvarila i uobrazila. Dobro pogođen naslov monografije, jer zaista, takav je Mirko Babić uvek i svuda. Bio i ostao.

Kako se osećaš kad pogledaš ovakvu reprezentativnu knjigu o svom dosadašnjem radu?

- Lepo i posebno. Tome doprinosi i osećaj da sam deo ekipe svih onih koji su dobili statuetu pre mene ali i onih, posle, poput Tabačakog. Kod mene, u ovim godinama, ipak, to ne izaziva euforiju u smislu da sam neki od pozorišnih bogova. Nisam se promenio ni zbog uspeha serije Selo gori, kao što neću ni zbog knjige. Ona je dokaz da nisam uzalud skoro četiri dececenije radio ovaj posao.
Ono što mi je posebno drago, je to što su svi autori tekstova u knjizi naglasili, a po meni, neki i prenaglasili da sam ja dobar čovek i baš onaj pravi. Sa distance od mojih 62 godine to mi je značajnije od profesionalnih priznanja i nagrada.

Tekstovi u knjizi delo su tvojih prijatelja, kolega sa klase i partnera sa scene ili seta na snimanju, saradnika i reditelja sa kojima si radio. Svako o tebi govori iz ličnog, subjektivnog ugla. Da li je na tebe neki ostavio poseban utisak?

- Pisao je svako iz svog ugla i ni jedan se nije poklopio. Da ne zamere ostali, sve je na nivou, ali mene je lično najviše uzbudio tekst vladike Jovana. Nesvakidašnja stvar je da se pojavi tekst jednog crkvenog lica i to tako visokog ranga u monografiji o glumcu. Pretpostavljam da vladika Jovan ne misli tako ne bi to ni napisao. Kompletno moje ponašanje za preko trideset godina bavljenja ovim poslom, monaška posvećenost glumi. Mislim da je on prepoznao tu žicu u meni.

Posvećenost poslu poznata je od tvojih glumačkih početaka. U knjizi se po prvi put pokazuju i druge strane Mirka Babića. Privatan život, odrastanje, porodica, vaspitanje, ljubav prema košarci, mangupluci sa drugarima iz mladosti... Nikada se, ma koliko pisalo o tebi, nije govorilo o tvojoj privatnosti. Samo o glumi. Zašto?

- Nikada nisam želeo da, u „holivudskom” fazonu familiju izbacujem u javnost i medije, da se slikaju sa mnom. Ni supruga ni ćerke nisu želele da izlaze u javnost, slikaju se... Ova knjiga je nešto sasvim drugo i njima je drago da se u ovakvom izdanju pojavi njihova fotografija.

U tekstovima u knjizi ipak se jedna činjenica izdvaja kod svakog od autora. Zar je moguće da tvoj povratak iz Beograda posle završene akademije i danas posle 40 godina nikoga ne ostavlja ravnodušnim?

- To je njihova žal što sam ja otišao, pobegao iz Beograda. Ubeđujući me da se vratim kolege su mi godinama govorile, ne da sam pogrešio birajući zauvek Kragujevac umesto Beograda, već obrazlažući to činjenicom da takvu boju glumca tamo nemaju. Nije mi padalo na pamet da se prelomim i vratim kad god sam imao ponude, ali im jeste nedostaja baš ta, moja gama. Generacijski da krenemo od mojih vršnjaka koji su ostavili veliki trag u srpskom glumištu poput: Aljoše, Berčeka, Žarka Radića, Pece Ejdusa, Mikija Manojlovića, Marka Nikolića... ni jedan od njih kao umetnik nema dodirnih tačaka sa mojim opusom, sa tom mojom glumačkom bojom. Ne bih bio višak u tom Beogradu nego bih imao svoj teren koji bi mi bio prohodan i prirođen.
Nekom to može da zazvuči i pretenciozno ali samo da navedem, da barem što se evropskih scena tiče, bio sam najmlađi Osip, vršnjak Hlestakovu u Revizoru, najmlađi Doktor Higins u Pigmalionu blizak po godinama Elizi Dulitl i najmlađi Kralj Lir sa samo 45 godina. Eto, to.

JOAKIMOVI MLADARI


12. Međunarodni lutkarski festival Zlatna iskra


Predstavom Začarane igračke, koju će izvesti kragujevačko Pozorište za decu, 9. maja u 12 sati počeće 12. Međunarodni lutkarski festival Zlatna iskra. Nakon toga, iz dana u dan, smenjivaće, se na sceni Pozorišta za decu, predstave dečjih pozorišta iz Bugarske, Novog Sada, Bratislave, Zrenjanina, Maribora, Beograda, Rijeke, Subotice, Zemuna, Šangaja, Bakaua i Rijeke.
Selektori takmičenja su od velikog broja prijavljenih, morali da se odluče za 15 lutkarskih predstava iz zemlje i inostranstva, za koje su smatrali da su najkvalitetnije. Za nedelju, samo u terminu od 18 časova, nastupiće bugarski teatar iz Slivena predstavom Rapuncel. Drugog dana, u jutarnjem terminu, na repertoaru je Mogli niškog Pozorišta lutaka, od 14 časova deca će moći da vide predstavu Ćipolino pozorišta iz rumunskog grada Bakau, a od 18 časova istog dana predstaviće se bugarski lutkari iz Burgasa, predstavom King Trast bear.
Na zatvaranju festivala, predstavu Crno jagnje izvešće i pozorište Puls teatar iz Lazarveca, koja je van konkurencije, a zanimljivo je da će gosti iz Šangaja gostovati i u Kraljevu i Kruševcu gde će izvesti  predstavu Devojčica sa šibicama. Pored ovih, na programu su još i predstave Tri praseta, Figaro, Guskalica, Miška Metka Smetka, U tami, Šuma Striborova, Mačak u čizmama, Ko je Loret?
Iako je ovogodišnji budžet za festival znatno smanjen, organizatori takmičenja će se potruditi da obezbede dobar prijem svim izvođačima, a gostima i gledaocima obećavaju odlične predstave.
- Ovogodišnji budžet za festival iznosi 3,15 miliona dinara, većinom pokriven sredstvima Skupštine grada Kragujevca, kao pokrovitelja. Od tog novca, uspeli smo da obezbedimo optimalan broj noćenja za učesnike. Ulaz na sve nastupe biće besplatan, pa očekujemo da će i ove godine program gleda više od 6.000 mališana, kaže Zoran Đorić, direktor kragujevačkog Pozorišta za decu.
Predstave i pozorišta koja učestvuju u zvaničnom takmičenju boriće se za Gran pri festivala, drugu i treću nagradu, kao i za priznanja najboljim lutkarima. Kako organizatori najavljuju, žiri u sastavu Zvonko Festini, reditelj i predsednik UNIMA za Hrvatsku, Emilijana Toteva, scenograf i kreator lutaka iz Bugarske, i Živomir Joković, reditelj iz Beograda, imaće veoma težak zadatak.

14. Pozorišni susreti učenika gimnazija Srbije


Premijer ubacio u četrnaestu


Na sceni Knjaževsko-srpskog teatra od 12. do 20. aprila održani su tradicionalni, 14. Pozorišni susreti učenika gimnazija Srbije pod sloganom  Ubaci u četrnaestu. Na Susretima je učestvovalo 19 gimnazija iz: Lebana, Lazarevca, Niša, Loznice, Kragujevca, Užica, Zemuna, Smederevske Palanke, Sremskih Karlovaca, Pančeva, Leskovca, Velike Plane, Vranja, Požege, Valjeva i Prokuplja. Žiri 14. Pozorišnih susreta učenika gimnazija Srbije sačinjavali su Ljubomir Ubavkić Pendula, proslavljeni kragujevački dramski umetnik (predsednik žirija) i članovi Miroslav Petrović i Vladimir Đorđević.
Njihovom jednoglasnom odlukom, za najbolju predstavu 14 Pozorišnih susreta učenika gimnazija Srbije proglašena je  Fizičari, u izvođenju učenika Gimnazije u Leskovcu.
Premijer Srbije Mirko Cvetković uručio je nagrade pobednicima 14. pozorišnih susreta učenika gimnazija Srbije na svečanosti upriličenoj u kragujevačkom pozorištu 20. aprila.
Nagrada za najbolju režiju pripala je predstavi Dugi život kralja Osvalda Prve kragujevačke gimanzije, dok je predstava Jelena Anžujska Gimnazije u Prokuplju osvojila nagradu za najbolju scenografiju.
Posebne pohvale za glumačka ostvarenja uručene su učenicima gimnazija u Loznici, Sremskim Karlovcima i Valjevu.
Prema oceni publike, najbolja predstava je Jelena Anžujska, Prokupačke gimnazije.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 43-44


SNOVI SRETENJSKE NOĆI


A da je teatar osobito jedna nuždna škola, to svi prosveješćeni narodi zasvjedočavaju, kod koji po varoša ne samo da se jedan teatar derži, nego ih i po sedam i osam ima, kako n. p. u Veneciji, Milanu, Florencu, Rimu, Parizu, Londonu, Lajpcigu, Berlinu, Petersburgu, Moskvi i procima carstvujušćim varošima i gradovi; a takožde teatri i po malim varošicama i jošte dobrim selma derže se kod prosvešćeniji naroda; jerbo u teatri može se štogod dušepoleznije i dušespasitelnije čuti i naučiti, ne želi na makar kakvi drugiji mesti.
Joakim Vujić, Životoopisanije, moja neka teatralna predstavljenija

Na Sretenje Gospodnje, 15. februara 2010. godine, kada Srbija slavi Dan državnosti u znak sećanja na dizanje prvog srpskog ustanka, ali i na usvajanje Sretenjskog ustava kao prvog ustava obnovljene države i jednog od najnaprednijih u Evropi toga dobam obelećava 175 godina od osnivanja prvog državnog pozorišta, Knjaževsko-srpskog teatra.
I Teatar i mnoge druge po prvi put osnovane institucije, pre ili posle 1835. godine, u tada prestonom Kragujevcu, a ima ih zaista mnogo, nedvosmisleno jasno su opredelili Srbiju da se utemelji i razvija kao moderna država koja uspešno pronalazi svoje mesto u porodici emancipovanih evropskih naroda. U teškom dramatičnom vremenu u kome je živeo srpski narod početkom 19. veka, dva glavna junaka naše sretenjske priče, i Miloš i Joakim, su sagledali budućnost Srbije hrabro se upustivši, svako na svoj način, u ostvarenje svojih snova.
Slaveno-serbski spisatelj i Knjažesko-srbskog teatra direktor, karisim, Joakim Vujić svoju pozorišnu estetiku formulisao je u Životoopisaniju sa uverenjem da pozorište nije puka zabava, već neophodna škola gde se pre svega na prjatan način uči, a potom i zabavlja.
Posle Joakimovog sretenjskog repertoara i komada predromantičarskog stila, u to vreme aktuelnih na evropskim scenama kasnijih decenija Knjaževsko-srpski teatar pokreće najaktuelnije, pa i najbolnije nacionalne teme. Kao najbolji svedok, ali i onaj ko razume, sva iskušenja i izazove epohe i kao nuždna škola prikazao je svet i okruženje u potpunij složenosti.
Tanane i organske veze između društva i teatra učinile su da nam pozorište pomogne da ispunimo prazninu u sebi i da ne ostanemo bez snova. Ovog puta, u slavljeničkoj atmosferi, ne želim da spominjem patnju i žrtvu koju je Joakim, majstor strastvenog gubitništva, podneo kada je prometejski zapalio plamen pozorišne umetnosti u Kragujevcu. Knjaževsko-srpski teatar se trudio da ge uspešno sačuva proteklih decenija i tako značajno doprinese formiranju nacionalnog identiteta.
Jer, istina je da čovek može da se opeče ako se previše igra vatrom, ali postoji mogućnost da se prosvetli i zasija, Rober Lepaž.
I, kao što reče Sterija, sve što je bilo dobro opisaće istorija.
Dragan Jakovljević, reditelj
Knjaževsko-srpskog teatra direktor

4. JOAKIMINTERFEST - iz stručnog ugla


Festival o kome će se tek pričati


Dragana Bošković, teatrolog iz Beograda i ranije je aktivno učestvovala na JoamimInterFestu. Bila je predsednik i član žirija na Prvom i Drugom međunarodnom festivalu malih scena.
- Ovo je Četvrti JoakimInterFest i kao što je i red, on, naravno napreduje. Ove godine, koja veoma krakteristična za ceo svet, ušli smo u jednu opsesivnu krizu, u kojoj je, tako ja to kažem, prisutna jedna tektonika propadanja. Mi stalno propadamo ali nikako da propadnemo do kraja. Ovogodišnji InterFest pokazuje na jedan multikuturalan način kako koja nacija se bori sa propadanjem u moralnom smislu, jer pozorište se uvek oslanja na neki moralni problem. Sva ta kriza, naročito ekonomska, proizvodi užasnu moralnu krizu. Zbog toga je ove godine InterFest vrlo zanimljiv po tom pitanju, pre svega, što su na ovogodišnjem festivalu sve predstave od početka pa do kraja veoma kvalitetne, ali nisu samo bazirane na nekim idejama. Da se razumemo, i to je lepo i plemenito, videti neku predstavu koja nije savršena ali je bazirana samo na nekoj lepoj ideji, ali smo na repertoaru Četvrtog JoakimInterFest videli kvalitetne predstave koje su bazirane na izuzetno savremenim, aktuelnim idejama ali su u isto vreme odlične predstave. Kada sagledamo festival od samog početak, od Pintera i kragujevačke predstave koja jednostavno daje anamnezu današnjeg teškog društvenog trenutka, pa preko svih ostalih do završne, Stradanja Trojanki italijanskog Teatra Koreja koja nekako sublimira Balkan po jednoj, muzičkoj liniji, koja istovremeno i kuka i peva, vidimo da je repertoar JoakimInterFesta više nego interesantan, misli ona.
Kao i uvek, otvorena i direktna Dragana Bošković ne krije svoje favorite.

Anastas Popdimitrov, glumac, direktor Dramsko-lutakskog teatra iz Vraca u Bugarskoj. Na ovogodišnjem JoakimInterFestu je član žirija, ali mu to nije prvo pojavljivanje na festivalu. Prošle godine, na 3. JaokimInterFestu, učestvovao je kao glumac igrajući u predstavi San letnje noći svog matičnog teatra.
- Festival nam nudi uvid u pozorišnu produkciju mnogih zemalja: Amerike, Engleske, Rumunije, Italije, Hrvatske i Srbije... Zbog toga i jeste toliko interesantan. Zanimljiv je i zbog toga, što se ove godine odvija na, da se tako izrazim, „stranoj teritoriji”. Predstave se ne igraju, onako, klasično, na sceni - sa publikom u gledalištu, nego u različitim prostorima i ambijentima: po kafićima i diskotekama, klubovima, foajeima... Interesantan je i pozorišni ogled, napravljen selektovanjem američke predstave, jer je to pokušaj da se Srbima objasni i prikaže šta je Milošević, pozorišnim sredstvima i jezikom. Vrednost tog projekta je u tome što se komad bavio čovekom, a ne politikom. To je po meni dobro, ističe naš sagovornik.

Slobodan Savić, pozorišni kritičar i pisac iz Beograda, urednik u Kulturno-umetničkom programu Radio-televizije Srbije i pokretač i autor TV serije Čitanje pozorišta bio je voditelj razgovora sa stvaraocima na sva četiri dosadašnja JoakimInterFesta.
- Predstave u ovogodišnjoj selekciji su estetski manje više ujednačene, uz male izuzetke, ali uvek je tako. I na mnogo većim festivalima, sa većom tradicijom, sa više novca itd., nisu sve predstave na istom umetničkom nivou. Uostalom, stara je istina da o ukusima ne vredi raspravljati, ali vredi o pozorišnoj estetici. Postoji nešto što ujedinjuje predstave u ovogodišnjoj selekciji, što najbolje govori da je selektor Dragan Jakovljević imao određen, jasan koncept i da nije birao nasumice. Naime, svaka od predstava, na ovaj ili onaj način, referira na aktuelne društvene, socijalne i političke fenomene i probleme koji pritiskaju ne samo srpsko društvo, ili društva u okruženju, nego se prepoznaju i kao deo opšte, globalne društvene problematike. To su pitanja lica i naličja takozvanog novog svetskog poretka, slobode i neslobode u dramatizovanom, politički traumatizovanom društvu koje je pod stalnim pritiskom, pitanja poremećenih odnosa unutar tog i takvog društva koja se reflektuju na porodicu, odnose i nerazumevanje među generacijama, polovima, različitim društvenim grupama, kulturama, nacijama. S druge strane, prepoznajemo nasušnu potrebu i potragu pojedinca izgubljenog u takvom svetu, podjednako kao i u sopstvenoj usamljenosti, za sopstvenim identitetom i integritetom, za osloncem koji bi mu pomogao da ostane pri zdravoj pameti i čistoj svesti u svetu bez morala i pravde, u galimatijasu poremećenih odnosa i pervertiranih vrednosti, u kojem dominiraju pritvorstvo, licemerje i takozvana politička korektnost, ocenio je Savić ovogodišnji međunarodni festival malih scena.

Milan Dragićević, autor i koreditelj komada Milošević u Hagu, profesor na Pozorišnoj akademiji Na masačusetskom Univerzitetu u gradu Amherstu u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova teatarska specijalnost su performansi, a na 4. JoakimInterFestu je od prvog dana. Takođe pogledao je sve predstave.
- Izbor predstava je fantastičan. Na njemu su prisutni različiti stilovi i pozorišni izrazi, od potpuno novog čitanja Čehova, do Rodoljubaca srpskog klasika Sterije. U svim predstavama, iako su u pitanju i dela klasične literature, reditelji su te predstave postavili jednim savremenim, novim i modernim pozorišnim jezikom i savremenim stilom. To je meni baš najuočljivije bilo na primeru užičkog Sterije i engleskog Čehova. Meni se to lično dopada, način na koji je Sterija osavremenjen, reditelj i glumci se igraju sa njim na novi i zanimljiv način, a poruka dela je potpuno očuvana. Dopada mi se čitava koncepcija JoakimInterFesta i voleo bih ponovo da dođem na njega, iskren je Dragićević.

Svetosavska akademija


Međaš naše suštine


Svečanom akademijom u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu, 26. januara obeležena je školska slava Sveti Sava u prisustvu Njegovog Preosveštenstva Vladike šumadijskog Gospodina Jovana i sveštenstva Eparhije šumadijske, gradonačelnika Kragujevca, Veroljuba Stevanovića sa saradnicima kao i predstavnika Šumadijskog upravnog okruga i ostalih gradskih institucija. Svetosavska akademija održana povodom slave Svetog Save, utemeljivača srpske crkve, države i školstva počela je himnom Svetom Savi koju je izveo Hor Liceuma zatim je besedio Vladan Kostadinović, profesor Bogoslovije Sveti Jovan Zlatousti u Kragujevcu.
U svojoj besedi o svetosavlju kao pravoslavlju, o njegovoj ličnosti na kojoj počiva slovo naše slovesnosti, sina Ane i Nemanje nazvao je izvorom i ušćem svakog našeg sećanja opštenacionalnog bića. Svojom dubokom verom i produhovljenošću, ali i mudrošću i istrajnošću umirivao je stihije nesloge i mržnje jer je mir sušta potreba, a svom narodu je ostavio da se dokazuje pred sobom i drugima, da preispituje vrednosti koje poseduje i zato ostaje kamen međaš našeg jestestva.

Izložba povodom 175 godina Teatra


Istorija pozorišta


U nedelju, 14. februara u Galeriji Joakim otvorena je dokumentarna izložba o istorijatu kragujevačkog pozorišta.
- Od svog nastanka Galerija Joakim, propratila je mnoge značajne umetnike i izložbe. Pred vama je, ovaj put, u vidu retrospektive i
prikaza rada Knjaževsko srpskog teatra koji ove godine slavi 175 godina od svog početka. Istorijski prikaz ovog jubileja kao i savremena aktivnost pozorišta, prepliću se svojom likovnom prezentacijom i daju dokaze o živoj aktivnosti nekada i sada. U godinama kada je pozorišna umetnost bila na svojim skromnim počecima, pa sve do danas kada stičemo međunarodnu reputaciju kroz festival JoakimiIterFest kao i žive delatnosti teatra kroz mnogobrojna pohvaljivana i nagrađivana gostovanja. Histrionskom umeću pridodat je i likovno-izdavački aspekt aktivnosti teatra koji kroz reviju, biltene prati festivalske aktivnosti, kako u svetu tako i u Srbiji, kao i edicija premijera u kojoj objavljujemo tekstove premijerno izvedenih komada koji imaju originalni domet u umetnosti i dodir Talijinih sledbenika, njenih autora i našeg teatra.
Izuzetan kvalitet dobili su i plakati rađeni u saradnji sa
FILUM-om i njegovim istaknutim umetnicima. Kroz ovu postavku pronaći ćete sve ono veliko i zanimljivo u delatnosti Knjaževsko-srpskog teatra, njegove galerije i umetnika koji zaslužuju vašu
pažnju. Tu su i monografije nagrađenih Joakimovaca, laureata Statuete Joakim Vujić koje svojim reprezentativnim izgledom i tekstovima predstavljaju sam vrh našeg delovanja i trajanja, napisala je u tekstu kataloga izložbe Marija Soldatović, dramaturg Teatra.
Izložba je realizovana u saradnji sa Pozorišnim muzejom iz Beograda i Narodnim muzejem iz Kragujevca a dizajn kataloga uradio je kragujevački likovni umetnik Miodrag Popović.

Hrčki u Zvezdari


Predstava Siroti mali hrčki poslednji put je izvedena pod okriljem kragujevačke Šelter scene krajem januara 2009. godine. Od 5. februara, kada je imala svoju beogradsku premijeru biće na redovnom repertoaru beogradskog pozorišta Zvezdara teatra.
Ovom predstavom, koju je režirao glumac Milić Jovanović, Šelter scena obeležila je prošle godine desetogodišnjicu svog postojanja. Posle premijere 28. septembra 2009. godine dobila je odlične ocene publike i kritike. Reč je o komediji Gordana Mihića napisanoj pre više od četrdeset godina koja je doživela brojne medijske adaptacije i izvođenja. Ovoga puta izvedena je u integralnoj verziji u režiji Milića Jovanovića, koji je osmislio i kostime i scenografiju. U predstavi igraju: Miloš Milovanović, Đorđe Đoković, Nikola Rakočević, Vladan Milić i Darija Nešić.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 40-42


Ministar u Teatru


Ustanova od nacionalnog značaja


Ministar kulture u Vladi Republike Srbije, Nebojša Bradić, je u pratnji domaćina Saše Milenića, predsednika Skupštine Grada Kragujevca, 28. septembra 2009. godine posetio je Spomen park Kragujevački oktobar i Knjaževsko-srpski teatar.
Tom prilikom ministru Bradiću uručeno je pismo o namerama da Knjaževsko-srpski teatar dobije status ustanove od nacionalnog značaja, a pokrenuta je i inicijativa o potpisivanju Protokola o saradnji između Grada Kragujevca i resornog ministarstva.
Na Sceni Ljuba Tadić Knjaževsko-srpskog teatra održana je konferencija za medije i tom prilikom Nebojša Bradić je istakao sledeće:
- Imajući u vidu jubilej pozorišta - 175 godina od osnivanja, značaj koji ima za kulturni život Srbije, inicijativa je na mestu i to će biti predmet našeg zajedničkog bavljenja. To je izvor pozorišnog života u ovom delu Balkana, dokaz kakvo je utemeljenje naše kulture. Tradicija mora da bude dobro uočena i prepoznata uz našu podršku za moguć pravac razvoja. Ministarstvo kulture u prethodnom periodu prepoznalo je institucije i manifestacije u Kragujevcu, kao važne nosioce misije decentralizacije i kroz podršku tim manifestacijama, nastoji da jasno ukaže na smisao decentralizacije, da ima uspešne partnere sa kojima može da razvija nove inicijative. Za nas je područje saradnje jedinstveno, ne postoji razlika između republike, gradova i lokalne vlasti, istakao je Bradić.

Uvodno slovo Joakimovo


4. JoakimInterFest, Protejev san


Poštovani prijatelji pozorišne umetnosti,
uvaženi gosti, dame i gospodo,
dobro veče i dobro došli u najstarije srpsko pozorište, dobro došli u Knjaževsko-srpski teatar na 4. JoakimInterFest! 
Direkcija Festivala i selektor, nastojali su da i ove godine JoakimInterFest pod nazivom Protejev san ostane na tragu koncepcije koja se nametnula prethodnih godina, da se svakim Festivalom predstave neke od esencijalnih pozorišnih vrednosti okupljenih oko srodne, pre svega inovativne i istraživačke tematike. 
Iako svesni sinkretičnosti pozorišnog bića, ovoga puta našu pažnju smo usmerili ka stvaralaštvu reditelja, bića protejske prirode koje sa svakom novom predstavom menja svoj lik i postavlja mnogobrojna i delikatna pitanja. Taj neumorni pesnik scene sa dubokim uverenjem svakog puta iznova izmaštava svoju priču o boljem i humanijem svetu. 
Svih deset predstava, od kojih devet u takmičarskom programu četvrtog JoakimInterFesta, svaka na svoj način sa bogatim i širokim dijapazonom rediteljskih poetika, različitih senzibiliteta i kulturoloških nasleđa ujedinjuje se oko stožerne teme, sa velikom brigom i zapitanošću nad sudbinom pojedinca u dramatizovanom društvu i globalizovanom svetu dvadeset i prvog veka. 
Duboko sam uveren da ćemo tokom ovih desetak dana trajanja Festivala, svi zajedno, i publika i učesnici, u Kragujevcu Teatropolisu, kako rekosmo i prošle godine, retkom mestu zajedništva i udruženog mišljenja, dobro razumeti sva pitanja savremenih Proteja, i na njih naći prave i pravovremene odgovore jer to i jeste cilj ovakvog i sličnih festivala.

Dragan Jakovljević,
reditelj, selektor festivala na otvaranju 4. JoakimInterFesta

Joakim građanin sveta


Četvrti međunarodni festival malih scena proglasio je otvorenim prigodnom besedom o Joakimovom snu kragujevačkih književnik Slobodan Pavićević.
- Na Sretenje 1835. godine sreli su se narodni poslanici, knjaz Miloš i Joakim Vujić. Narodna skupština je tada imala samo dve tačke dnevnog reda: Sretenjski ustav i Knjaževsko- srpski teatar. Knjaz Miloš i srpski narod su se oko Sretenjskog ustava davno razišli ali, ova druga tačka dnevnog reda iz 1835. godine u Kragujevcu još uvek traje. Pre četiri godine preseljena je ona u međunarodni pozorišni festival malih scena, i Srbija tu međunarodnu pozorišnu skupštinu u svom kulturnom kalendaru upisuje kao JoakimInterFest.
Ne da Kragujevac da Joakim ode iz Kragujevca, iz Srbije.
Joakim je srpski Protej, a Protej, morski bog u grčkoj mitologiji, ima proročke sposobnosti, istakao je u svojoj besedi Pavićević.
Po njemu, otuda je valjada ovogodišnji, četvrti JoakimInterFest, ima podnaslov – Protejev san.
- JoakimInterFest ima svoju publiku. I, to ne samo onu koja beži od svetske crne hronike sa TV ekrana. Priča o globalizovanom svetu i dramatizovanom društvu, dakle, može da počne – otvoreno.
Joakim Vujić, kao građanin sveta, mogao bi da kaže: Moj InterFest proglašavam otvorenim, završio je i svečano otvorio JoakimInterFest Slobodan Pavićević.

Joakimova gostovanja


Predstava i izložba plakata


Kragujevački ansambl se prijateljima iz Sarajeva predstavio izložbom pozorišnih plakata i predstavom Laža i paralaža. Kragujevačke pozorišnike primio ambasador Srbije Grujica Spasojević.
Knjaževsko-srpski teatar iz Kragujevca gostovao je početkom marta u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Ovo gostovanje usledilo je kao deo dogovorenih aktivnosti, potpisanih u protokolu o saradnji između ove dve kuće, nedavno u Kragujevcu, na Sretenje, 15. februara a koji podrazumeva tešnju saradnju, razmenu predstava, obuka stručnih kadrova i priprema zajedničkih projekata, a koji su ispred ova dva pozorišta potpisali direktor Narodnog pozorišta iz Sarajeva Gradimir Gojer i direktor Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca Dragan Jakovljević.
Kao prvi deo tih dogovorenih aktivnosti i potpisanog Protokola o dugoročnoj saradnji između Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca i Narodnog pozorišta Sarajevo, u Narodnom pozorištu u Sarajevu otvorena je izložba Pozorišni plakat Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca.
Kragujevčani su 3, marta u sarajevskom Narodnom pozorištu odigrali predstavu Laža i paralaža po tekstu Jovana Sterije Popovića i u režiji Dragana Jakovljevića. Reč je o tragikomediji u čijem fokusu je preispitivanje uloge umetnika u odnosu na društvo koje ne razume potrebu da se umetnik kreativno izrazi, ne samo da bi menjao svet, nego da bi preživeo u njemu.
Za Kragujevac je ovo važno kulturno povezivanje na teritoriji eks Ju republika, a, Knjaževsko-srpski teatar do sada je napravio nekoliko sporazuma o saradnji, kao i bratimljenja sa teatrima. Među njima su banjalučko pozorište, pozorišta u Mariboru u Sloveniji, Piteštiju u Rumuniji, kao i sa pozorištima u Mostaru i Sarajevu.
U Sarajevu je glumce iz Kragujevca primio ambasador Srbije Grujica Spasović.

Na našoj sceni


10. Međunarodni džez festival u Kragujevcu, jubilarni praznik vrhunske muzike


Od 19. do 22. marta 2009. godine u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu održan je 10. međunarodni džez festival, na kojem su učestvovali gosti iz Engleske, Italije, Ukrajine, Austrije i Amerike.
Na kragujevačkom festivalu nastupili su kvartet britanskog klarinetiste Sema Kroketa, Italijan Flavio Davanco i njegov ICS 4TET, ukrajinska džez pevačica Olga Vojčenko, kao i kvintet, koji pored Maksa Kočetova iz Ukrajine, čine i muzičari iz Srbije Milan Pavković, Strahinja Banović, Ivan Aleksijević i Dušan Ivanišević.
Takođe, na festivalu će publika biti u prilici da vidi nastupe Angele Trendel i sastava Mozaik iz Austije, Vinsenta Heringa i sastava Ert Džez Agents iz Amerike, Invidia Kuarteta iz Srbije, Tima Garlanda i trija D Lagthaus iz Velike Britanije i Beogradskog džez trija iz Srbije.
Ulaznice za Džez festival u Kragujevcu, koji je jedna od najvećih međunarodnih muzičkih manifestacija u centralnoj Srbiji, koštale su 500 dinara po festivalskom danu i mogle su se nabaviti u Domu omladine, Pivnici i na biletarnicama Gradske dvorane Šumadija i Knjaževsko-srpskog teatra. Komplet karata za sva četiri dana festivala koštao je 1.500 dinara.
Na Džez festivalu u Kragujevcu u proteklih deset godina nastupili su gotovo svi domaći džezeri kao i veliki broj izvođača iz sveta, muzičari poput Ramba Amadeusa, Krisa Džareta, Vasila Hadžimanova, Vlatka Stefanovskog, Tanje Jovićević, Bisere Veletanlić, kao i sastava D Belgrade Diksilend Orkestra, Big Band RTS-a,...
Festival se održava u organizaciji agencije ReKreativno i Doma omladine, a pod pokroviteljstvom Skupštine Grada u Kragujevcu.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 36-39


Teatroplolis, prva pozorišna republika


Kragujevac srpski Edinburg


Nimalo slučajno ovogodišnji JoakimInterFest ne počinje izložbom fotografija koja je posvećena jednom od najvećih evropskih i svetskih pozorišnih festivala, Edinburškom festivalu. Mi smo, ovde u Kragujevcu, uspostavili koncept Teatropolisa, odnosno Kragujevca grada teatra, baš kako neko reče prvu pravu pozorišnu republiku, onakvu kao iz antičkih vremena. U našem Kragujevcu Teatropolisu imamo četiri festivala: JoakimFest, festival domaće drame koji je  u potpunosti posvećen domaćem dramskom autoru, JoakimInterFest, Međunarodni pozorišni festival malih scena, tradicionalni lutkarski festival Zlatna iskra koji organizuje kragujevačko Pozorište za decu i jedan,
meni lično veoma drag festival, redak na ovim našim prostorima, Festival gimnazijskih pozorišta Srbije, koji je u stvari pravi rasadnik talenata i budućih pozorišnih poslenika. Želja svakog organizatora pozorišnih festivala u svetu, pa tako i naše Direkcije JoakimFesta i JoakimInterFesta jeste, da se barem malo približimo tom famoznom Edinburgu. Daleko od toga da se zanosimo mišlju i laskamo sebi da smo  u tome i uspeli, ali smatram da smo na dobrom i pravom pozorišnom putu. Ko zna možda jednog dana Kragujevac bude zaista pravi srpski Edinburg. U prilog tome govori činjenica da je interesovanje za učešće na JoakimInterFestu bilo veliko. Prijavilo se preko 50 pozorišta, glumačkih trupa i ansambala iz svih krajeva sveta. Ovogodišnji JoakimInterFest, pod motom Tespisova kola posvećen je glumcu.
Dragan Jakovljević,
reditelj, direktor Knjaževsko-srpskog teatra i Direkcije Festivala,
na otvaranju izložbe fotografija Linde Grejem posvećenoj Edinburškom Frinč festivalu kojom je otvoren JoakimInterFest 2008.

Međunarodna saradnja


Festival teatara i gradova pobratima


U planu je nova međunarodna saradnja našeg pozorišta. Iz tog razloga, direktor Knjaževsko-srpskog teatra Dragan Jakovljević i operativni direktor kuće Aleksabdar Miloradović, boravili su 18. novembra u radnoj i prijateljskoj poseti Slovenskom narodnom gledališču iz Maribora, jednom od učesnika na JoakimInterFestu 2008. (Intimni autoportret Fride Kalo - nagrade ѕa vizuelnost predstave i specijalan nagrada rediteljki Ivani Vujić). Sem prisustva na premijeri mariborskog komada Za dobro naroda dogovorena je i platforma za dalju saradnju. Naš Knjaževsko-srpski teatar, piteštanski Teatar Al.Davila i mariborsko pozorište kao nosioci projekta konkurisaće za sredstva kod Srednjevropske fondacije za evropske pocese i kulturnu integraciju Kulturni koridor broj 5 radi pokretanja međunarodnog pozorišnog festivala na čijem repertoaru bi nastupala pozorišta iz gradova pobratima.

Gostovanje u Piteštiju


Gogoljevi zapisi ludaka podno Karpata


Kragujevački Knjaževsko-srpski teatar gostovao sa monodramom Dnevnik jednog ludaka na Međunarodnom pozorišnom festivalu malih scena u rumunskom gradu Piteštiju. Sem festivalskih i pozorišnih razloga, idealna prilika da se obiću pobratimi iz Rumunije, grad i Teatar Al.Davila.
Kao i prethodnih godina ansambl Knjaževsko-srpskog teatra negde u ovo vreme učestvuje na Međunarodnom pozorišnom festivalu malih scena u pobratimskom, rumunskom gradu Piteštiju. Gradovi i teatri pobratimi, pa je to idealna prilika da se sem festivalskih i scensko-pozorišnih razloga, povoda i rezultata, mala ali odabrana ekipa kragujevačkih pozorišnika provode u, još taze, Evropskoj Uniji.
Prvobitno, za učešće na 12. Davila Studio Inter Festu bila je najavljena kragujevačka predstava Teza, koju je radio rumunski reditelj Dan Tudor. Razlozi višestruki - eksperimentalna forma, poznato Tudorovo ime koji je u zemlji domaćina velika rediteljska i glumačka zvezda, kao i čitav niz kvalitetnih glumačkih rola kragujevačkog ansambla. Ali, ništa od toga, pošto rumunsko Ministarstvo kulture, koje je pokrovitelj piteštanskog međunarodnog festivala, insistira da se sve predstave odigraju na maloj sceni za koju je ansambl Teze previše brojan i scenografija i dekor preveliki.
Sa Ministarstvom kulture, pogotovo rumunskim se nije igrati, prelazi se na rezervnu, takođe maloscenski prigodnu varijantu i igranje Gogoljeve monodrame Dnevnik jednog ludaka glumca Ivana Vidosavljevića, koju je režirao Dušan Stanikić, takođe, glumac ovdašnji.

Jovan Grujić, reditelj


Bavim se svojom idejom


Prva premijera ove pozorišne sezone predstavila je ovdašnjoj publici rad Jovana Grujića, relativno mladog reditelja, koji je diplomirao na BK akademiji u klasi Nikite Milivojevića. Njegova diplomska predstava rađena po tekstu Vitolda Gombrovića  Ivona, kneginja burgundska u BITEF još uvek se igra. Zahvaljujući tom uspehu dobio je šansu da ponovo uradi komad u istom teatru pa je pre nekoliko nedelja premijerno izveden Stopardov komad Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi u njegovoj režiji.
U međuvremenu radio je i u beogradskom pozorištu Boško Buha, vodio pozorišne radionice u Inđiji, Kovinu i Beogradu, bio asistent Nikiti Milivojeviću na projektu predstave Tesla. Sa pozorišnom radionicom KC Inđija režirao Šekspirov San letnje noći sa kojom je osvojio nagradu za najbolju profesionalnu režiju u Srbiji 2005. godine. Gospođa ministarka je njegova četvrta režija u profesionalnom pozorištu.

Marina Perić, glumica


Imala sam obavezu da se ne obrukam


Kakvi su joj još utisci posle prvih izvođenja Gospođe ministarke?

- Bila sam nekako prazna pred pretpremijeru. Nisam imala ni onu stimulativnu tremu, ona se pojavila kasnije. Srećom sve predstave su prošle odlično. Premijerna publika nije možda bila toliko opuštena kao ona pretpremijerna, ali su u odnosu na neke druge premijere bili su opušteniji što je zasluga samog komada. Kada sam prvi put čula da ću igrati Ministarku, mislila sam da su to samo priče, pa se nisam mnogo uzbuđivala. Fina, lepa želja i iskazano poverenje u mene kao glumca. I kada sam zvanično čula da ću je igrati bila sam rasterećena, iako sam znala da je ova uloga veliki zadatak, i bila svesna da posle dugog vremena igram glavnu ulogu. Gledala sam da uopšte ne razmišljam o tehničkim i drugim, uobičajenim problemima i ušla sam u to kao u igru. To je i moj sadašnji stav: Hajde da se igramo svi zajedno. Mislim da je to dobar stav, u suprotnom, veličina zadatka bi mi sigurno nametnula neku kočnicu.

Monografija o Biljani Srbljanović predstavljena u Beogradu


Prijateljske porodične i druge priče u JDP-u


Sedam meseci posle kragujevačke promocije (na prošlom JoakimFestu), 18. decembra, monografija Biljana Srbljanović - porodične i druge priče dočekala je svoje beogradsko predstavljanje u Studiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Autor knjige je pozorišni kritičar i publicista Slobodan Savić, a monografiju je izdao kragujevački Knjaževsko-srpski teatar povodom dodele Statuete Joakim Vujić za 2007. godinu poznatoj dramskoj književnici Biljani Srbljanović za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji.
Sala studija JDP-a bila je prepuna, a o knjizi su govorili direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branko Cvejić, pozorišni kritičar Ivan Medenica, glumica Mirjana Karanović, reditelj Dejan Mijač, Dragan Jakovljević upravnik kragujevačkog pozorišta i sam autor, a promociji su prisustvovala i poznata imena naše kulture i umetnosti, poput: Jovana Ćirilova, Borke Pavićević, Feliksa Pašića, Branke Prpe...




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 30-35


Teatar u Mladenovcu


Teza otvorila Festival


Predstava Teza irskog pisca Pola Mida koju je u Knjaževsko-srpskom teatru režirao rumunski reditelj Dan Tudor, otvorila je 6. oktobra pozorišni festival u Mladenovcu Teatar u jednom dejstvu.
Od 6. do 12. oktobra u mladenovačkom Centru za kulturu na festivalu Teatar u jednom dejstvu 2008 učestvovali su teatri iz Kragujevca, Niša, Zrenjanina, Beograda (Atelje 212 i Beogradsko dramsko pozorište) kao i zagrebački Tatar Rugantino.

Otvoren 5. JoakimFest


Kao i svake godine, i 5. JoakimFest je otvoren 7. maja izložbom Srpski pozorišni plakat u pozorišnoj Galeriji Joakim. Na konkurs za ovu manifestaciju, četvrtu po redu, žiri u sastavu: Jelena Jovanović, kostimograf, Slobodan Štetić, akademski slikar i grafičar (predsednik žirija), Dragan Pešić, slikar-grafičar, Milovoje Miša Štulović, slikar i scenograf i Dragan Jakovljević, reditelj, od 45 prispelih radova iz osam pozorišnih kuća u Srbiji izabrani su i izloženi 17 plakata u galeriji pozorišta.
Gran pri izložbe dobio je Vladimir Tepavac iz Sombora, a diplome Nikola Vukašinović iz Užica i Jovan Tarbuk iz Beograda.
Direktor pozorišta, reditelj Dragan Jakovljević obratio se potom gostima u sali teatra:
- Poštovani prijatelji pozorišne umetnosti, dame i gospodo, uvaženi gosti, kolege i predstavnici medija, dobro veče i dobro došli u Knjaževsko-srpski teatar, u najstarije srpsko pozorište. Dobro došli na 5. JoakimFest.
U proteklih par godina nekoliko pozorišnih festivala doživelo je promenu svog-umetničko-organizacionog koncepta, pa i naš JoakimFest. Odlukom Direkcije festivala od prošle godine je to festival najboljih pozorišnih predstava Srbije po tekstovima domaćih dramskih autora. Ovakva odluka našla je svoje utemeljenje u činjenici da je Kragujevac-Teatropolis grad najstarijeg srpskog teatra, ali i grad pozorišnih festivala. Da podsetim: JoakimFesta, JoakimInterFesta, Međunarodnog festivala lutkarskih pozorišta i festivala gimnazija pozorišta Srbije.
Festival je zvanično otvorio zamenik gradonačelnika Kragujevca - Saša Milenić.
Peti JoakimFest, otvoren je predstavom iz pratećeg programa festivala, komadom Vasilea Aleksandrija Sanziana i Pepelea koju je režirao poznati rumunski glumac i reditelj Dan Tudor, autor koji je nedavno i na sceni kragujevačkog pozorišta postavio komad Teze.

Joakimova Galerija


Grk Zorba iz Novog Sada


U Joakimovoj Galeriji Knjaževsko-srpskog teatra otvorena je izložba fotografija iz jubilarne, stote predstave baleta Grk Zorba novosadskog Srpskog narodnog pozorišta.
Autor fotografija je Rajko Karišić iz Beograda, a izložbu je otvorio umetnički rukovodilac galerije, slikar, Milivoje Štulović, po kome bi ova i ovakva izložba mogla da bude i inicijator baletsko-operske scene u Kragujevcu.
Autor izložbe Rajko R. Karišić je rođen u 1952. godine u Bačkom Dobrom polju. Gimnaziju je završio u Vrbasu a zatim je diplomirao na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu. Fotografijom je počeo da se bavi u vreme studiranja u FKK Mašincu na Mašinskom fakultetu. Njoj je ostao veran do današnjih dana. Nosilac je zvanja Kandidat majstora fotografije na polju umetničke fotografije. Član je ULUS-a, UPIDIV-a i ULUV-a.
Do sada je imao preko četrdeset samostalnih izložbi i preko sto zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Pozorišna žurka u Trmbasu


Kao i prošle godine, članovi kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra, kraj pozorišne sezone obeležili su celodnevnim provodom u porodičnoj vikendici glumca ovdašnjeg Aleksandra Milojevića Lije, prošle nedelje, 29. juna u obližnjem selu Trmbas.
Lep letnji dan kao stvoren za provod, pa dobro raspoloženje nije izostalo. Za svakog po nešto, prase, jagnje, osvežavajuća alkoholna pića svih fela, muzički hitovi i evergrin numere svih generacija, uzrasta i fahova.
Ove godine, ovaj skup kragujevačkih pozorišnika koji već preti da preraste u tradicionalan, uveličali su i gosti sa strane prijatelji i saradnici našeg pozorišta: teatrolog Dragana Bošković, pisac Vidosav Stevanović sa suprugom Marijom i apsolutni kralj narodskog humora, glumac, scenarista i reditelj Radoš Bajić sa svojim saradnicima na serijalu Selo gori a baba se češlja, direktorom fotografije Predragom Jočićem i svojim pomoćnikom Ivanom Zacerom. Takođe, za razliku od lane, za trmbašanski piknik bili su zainteresovani i brojni lokalni elektronski mediji, Kanal 9 je izveštavao sa lica mesta a u žurku su se telefonski uključivali voditelji radio stanica. Svi prisutni, mogli su uživo  da se uvere da je prvi glas kragujevačkog teatra još uvek prvakinja ove kuće Mileva Žikić, a harmonike se latio i sam Radoš Bajić izvevši na njoj omaž pesama kragujevačkog pesnika i kompozitora Dragiše Nedovića.

Jakimovi prijatelji


Decentralizacija je već počela


Ovogodišnji Dan teatra, Sretenje, 15. februar Knjaževsko-srpski teatar obeležiće premijerom komadom nemačke spisateljice Marilujze Flajser Pioniri iz Ingolštata koji sa kragujevačkim ansamblom na Sceni Joakim Vujić postavlja poznata beogradska rediteljka Ivana Vujić.
I pored tako bogate i raznovrsne karijere, ne propušta priliku da naglasi da je svoj, prvi, veliki projekat radila baš u kragujevačkom pozorištu.
- Bio je to 1980. godine a radili smo komad Aleksandra Popovića Razvojni put Bore Šnajdera. Ja sam tada imala samo 19 godina. Popović je u to vreme bio persona non grata i na crnoj listi srpske kulture. Neki pametni ljudi, poput Mihiza, Filipa Davida i Karaulca, smislili su način, kako da ovog, uz Duška Kovačevića, najvećeg našeg pisca, vrate na srpsku scenu i u žižu javnosti.
Televizija je finansirala festival po Popovićevim delima, a svaki od ansambla iz Kragujevca, Kruševca, Užica, Niša... trebao je da na scenu postavi po jedan njegov komad. To je bio veoma interesantan model, avangardan u to vreme, a smatram da je primenjiv i dan danas.
Naravno, Kragujevac kao centar i najstarije pozorište sa dobrim ansamblom dobio je da radi Razvojni put Bore Šnajdera, njegovo najveće delo, dok je, na primer, Užice dobilo Čarapu od 100 petlji, nešto manji komad, sa manje lica, a u Nišu je Zlatko Svibanj, sada profesor režije u Varaždinu, postavio takođe sjajnu predstavu Uvek zelen. U Nišu je i održan festival po Popovićevim delima, sve predstave je snimao reditelj Aleksandar Đorđević i to je onda prikazivano u čitavoj tadašnjoj Jugoslaviji.
 Bio je to uspešan model kulturne revalorizacije na najbolji način, a danas bi svi rekli decentralizacije. Pozorišne kuće van Beograda, njih sedam-osam, pojavile su se kao avangarda jer beogradska pozorišta u tom trenutku nisu radila dela ovog pisaca i na ovakav način, kaže Ivana Vujić.

Još uvek vam je ta predstava sveža u sećanju?

- Sve predstave su ponuđene jako mladim rediteljima. Ja sam bila jedina žena reditelj i najmlađa. Imala sam samo 19 godina. Ljudi sa televizije su banuli na moju ispitnu predstavu i pitali me da li hoću da radim u Kragujevcu. Morala sam da se odlučim odmah, istog momenta. Prihvatila sam jer je to za mene bio veliki izazov, a pošto je uprava pozorišta pre toga već pregovarala sa Egonom Savinom pa se zbog nečega nisu usaglasili imali smo i najkraći rok, svega 25 dana. Pošto potičem iz stare beogradske porodice, nikada ranije nisam boravili duže van njega pa je Kragujevac za mene bio događaj na svaki način.
Ansambl je bio jak i veoma posvećen radu. Pendula je igrao glavnu ulogu, Mirko Babić takođe jednu od važnijih, ali su svi izuzetno predano radili. Aktivirali smo čitav grad, puno dece je statiralo, uključen je bio folklor i orkestar, a Sava Baračkov je uradio odličnu scenografiju. Uspeli da napravimo jednu veliku predstavu.

To je, do sada bio vaš prvi i poslednji projekat u Kragujevcu. Zašto?

- U vreme rada na toj predstavi dešavali su se neki ne pozorišni događaji. Baš tada, drug Tito je otišao od nas, a ova predstava je aludirala na predsednika. Tadašnji upravnik se jako bojao, zatvarao nam rekvizitu ali smo mi uspeli da isteramo i istrajemo na svemu što se dešavalo na sceni i oko nje, na najbolji način isprovociramo publiku i to je još više doprinelo uspehu samog pozorišnog čina. Kao neko ko ima samo 19 godina, ja sam po završetku projekta demonstrativno rekla: Završila sam posao, odlazim i nikada se više neću vratiti ovde da radim. Međutim lepota svakog čoveka je baš u tome što se on menja.

Šta se to po vama promenilo. U poslednje vreme ste aktivno prisutni u kragujevačkim pozorišnim dešavanjima. Bili ste u žiriju JokimFesta, vaša predstava Antigona je bila na repertoaru JoakimInterFesta, sada režirate u Teatru?

- Moj vrli kolega, Dragan Jakovljević postao je upravnik ovdašnjeg teatra i pokrenuo mnogo dobrih stvari. On je završio našu školu, obrazovan je, intelektualac, ali i čovek iz ove sredine, koji voli svoj grad i svoje pozorište. Ranije smo imali sličan slučaj sa Nebojšom Bradićem koji je takođe mnogo stvari pokrenuo i postavio na pravi način u Kruševcu.
Vratila sam se Kragujevcu radosna. Napravljena je renesansa u Teatru. Većina nekadašnje uprave tada nije pripadala pozorišnom staležu, ali tada je bila takva politička klima ne samo u Kragujevcu, nego i u Beogradu i drugim gradovima i pozorišnim kućama. Teatri su bili smao odskočna daska političarima do drugih, važnijih i većih pozicija. Sada nije tako. U pozorištima, pa i vašem su sada ljudi koji, pre svega vole pozorište, žive za njega i sposobni su da inspirišu saradnike na stvaranje pravog pozorišnog čina.

Kako vam se sada čini Kragujevac?

- Sve se menja, i lepota je u toj promeni. Kragujevac je sada po meni, moderan grad, koji ima neki italijanski šmek. Ulice su pune ljudi, sve živo, uvek se nešto događa... Proces decentralizacije već je uveliko otpočeo. Ovo je grad sa tradicijom, lep grad. U nekom periodu svi ti srpski gradovi bili su nepravedno zaboravljeni ali su  sada, svako na svoj način krenuli su u ekspanziju i to je dobro, jer svi imaju svoje osobene kvalitete. Ali, kulturni projekti moraju se podržati. Kadrovi postoje, ali im je potrebna materijalna pomoć. U prilog tome govore svetska iskustva. Jedan Sente Tjen ima ne samo čuveni fudbalski tim već je i njihov teatar osnivač Pozorišne konvencije,a ne kuće iz mnogo većih francuskih gradova poput Pariza i Liona. Tu je svetski poznat i priznat Avinjonski festival. Berlin ide na premijere u Hamburg, Frankfurt i Minhen.
Kragujevac je interesantan grad ali i grad žrtvenik, što nikada ne smemo zaboraviti. Često se danas olako prilazi tome, a to je greška, jer je u pitanju vrsta velikog iskušenja koje je ovaj grad izdržao. Znam to i osećam dobro jer sam kao asistent na FDU izučavala temu stratišta u Banjičkom logoru i na Jajincima.

Da li ste pre početka rada znali za pobratimstvo između Kragujevca i Ingolštata?

- Ne, nisam znala. Delo je ranije trebalo da se prevede za Jugoslovensko dramsko i bilo je u planu da ga radi Mađeli. On je u međuvremenu odustao od toga, tako da prevod nikada nije završen. Uz pomoć Gete instituta  urađen je novi prevod i komad sam ponudila vašem upravniku Draganu Jakovljeviću i on ga je prihvatio. Tek tada sam saznala da su vaš grad i Ingolštat pobratimi. Eto, u pozorištu se uvek desi baš ono što treba.

Kakvi su vam utisci o dosadašnjem radu na predstavi?
 
- Dobro je da Kragujevac radi nešto premijerno u Srbiji, što Beograd nema čak ni prevedeno, a kamoli na sceni. Gete institut povodom kragujevačke predstave izdaje komad i kao knjigu, i ona će se čitati na svim akademijama ne samo u Srbiji nego i u čitavom regionu. U kragujevačkom ansamblu ima veliki broj mladih, školovanih ljudi, izuzetno zainteresovanih za eksperimentalan način rada. Tu su i doajeni poput Mirka Babića, koji odiše izuzetnom svežinom. Ali grad i država moraju ulagati u pozorište. Teatar je skupa investicija koja traži ulaganja. Pozorište to mnogostruko vraća, ali pre svega treba u njega ulagati. Svoju misiju i vidim u tome da čovek iz Evrope uradi nešto baš u Kragujevcu. Zašto i ne bi? Kragujevac i jeste Evropa. Ostalo su fraze i puki izgovor. Gleda se samo rezultat.




JOAKIM

kragujevačka pozorišna revija
broj 28-29


Reč domaćina JoakimFesta


IGRAJMO DOMAĆE!


U toku 2007. godine mnogi festivali su promenili svoje umetničko-organizacione koncepte pa i jedna od najznačajnijih pozorišnih institucija kod nas - Sterijino pozorje. U svom pola veka dugom postojanju, skoro da je bilo jedino koje je podsticalo stvaralaštvo domaćih dramskih autora. Sada u duhu novih društvenih okolnosti postalo je festival i srpskog pozorišta i pisca, ali i festival inostranog pozorišta i drame, otvarajući tako veliku prazninu na mapi pozorišnih festivala gde je domaći dramski pisac nepravedno zapostavljen i skrajnut u drugi plan, a od prvih Joakimovih posrba pre svega nemačkih autora nije prošlo ni puna dva veka.
U svome, takođe, novom konceptu, 5. JoakimFest odustaje od vraćanja na davno premašeni okvir Susreta profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić, a u želji da podigne kvalitet pozorišnog života u Srbiji, smatrajući ga jedinstvenim kreativnim prostorom. JoakimFest postaje tako festival najboljih pozorišnih predstava Srbije, kao ipredstava iz inostranih zemalja rađenih po tekstovima domaćih autora. Ovakav koncept uz nesebičnu pomoć gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića i njegovog zamenika Saše Milenića uspešno je zaživeo u Kragujevcu - Teatropolisu uprkos iracionalnom otporu nadležnih iz Ministarstva kulture Republike Srbije i njihovoj nejasnoj strategiji kulturnog vrednovanja koja nedovoljno prepoznaje interese drugih regiona sem Beograda i potrbu za stvaranjem autentičnih kulturnih vrednosti.
Izuzetan doprinos da se u gradu najstarijeg srpskog pozorišta promovišu najbolja ostvarenja po tekstovima domaćih autora dala je i Dragana Bošković, teatrolog, dugogodišnji selektor JoakimFesta. Svojim znalačkim i nadasve zanimljivim, raznovrsnim scenskim odabirom, uspela je da i ove godine, na 5. JoakimFestu predstavi sve one Joakimove potomke koji svojom kreativnošću i visokim umetničkim vrednostima daju pečat i prepoznatljiv identitet srpskom pozorištu svrstavajući ga tako među najbolja u Evropi.

Dragan Jakovljević, direktor Knjaževsko-srpskog teatra

Teatar u Mostaru


Mala Liska za Popa


Kragujevačko pozorište, nastupilo je prošle nedelje, 23. marta na Šestom internacionalnom festivalu komedije Zlatna liska (liska je vrsta retke rečne ptice koja živi u toku Neretve) u Mostaru sa komadom Čudo po Joakimu. Mostarski Festival komedije, od prošle godine je međunarodni (tada je na njemu i pobedila kragujevačka predstava Laža i paralaža), traje od 20. do 29. marta a na njemu učestvuju pozorišta iz Mostara, Kragujevca, Zenice, Sarajeva, Tuzle i Hrvatske.
Žiri festivala dodeljuje nagradu za najbolju predstavu u celini, Veliku Lisku, a posle svake odigrane predstave, takođe dodeljuje se nagrada za glumca večeri -  Mala Liska. Ove godine za najboljeg glumca u kragujevačkom ansamblu, po mišljenju članova tročlanog žirija, proglašen je Aleksandar Mihailović, koji u predstavi nastupa kao gostujući glumca iz niškog Narodnog pozorišta, a koji u Čudu po Joakimu tumači lik sveštenika Oca Lazara i Budimske eparhije.

Laureati


Jakovljeviću priznanje u Rumuniji


Povodom obeležavanja šest decenija postojanja, pobratimske pozorišne kuće iz Piteštija Teatra Al. Davila od 10. do 12. aprila u ovom rumunskom gradu (takođe pobratimom sa našim gradom) upriličeno je veliko, trodnevno pozorišno slavlje na kome je bila prisutna i delegacija iz našeg Teatra. Tom prilikom, na centralnoj svečanosti u piteštanskom pozorištu povodom 60. godina rada, kragujevačkom reditelju i direktoru Knjaževsko-srpskog tetra uručeno je veliko priznanje za izuzetnu umetničku saradnju ova dva pozorišta i veliki doprinos u radu Al. Davile.

Dan Teatra


Proslava prestonice pozorišta


Ovogodišnje obeležavanje, Sretenja, 15. februara, dana kragujevačkog Teatra, proteklo je u čitavom nizu manifestacija.
Dan ranije, 14. februara na maloj sceni (Scena Ljuba Tadić) promovisan je zbornik radova o životu i radu Joakima Vujića, oca srpskog pozorišta, koji je nastao kao rezultat okruglog stola održanog tri godine ranije. U zbornik su uvršteni radovi, esejii epistole najpoznatijih naših teatrologa i istoričara pozorišta: Alojza Ujesa, Raška V. Jovanovića, Vladimira Arsića, Vide Ognjenović, dr Vladimira Pejovića, dr Zorana T. Jovanovića, Dejana Obradovića... A, na promociji zbornika govorila je profesor Dragana Bošković i direktor Knjaževsko-srpskog teatra, reditelj, Dragan Jakovljević.
Sutradan na sam dan Sretenja, 15. februara, tačno u podne u Svečanoj sali Skupštine grada, potpisan je protokol o saradnji dva pozorišna - festivalska grada i dva teatra, Kragujevca i Herceg Novog.
Na velikoj sceni kragujevačkog pozorišta (Scena Joakim Vujić) pod nazivom Povratak u zavičaj promovisano je prvo kolo od pet knjiga nedavno objavljenih sabranih dela poznatog srpskog pisca Vidosava Stevanovića u izdanju kragujevačke izdavačke kuće Koraci. O stvaralaštvu svetski priznatog pisca, poreklom iz našeg kraja, kao domaćin večeri nadahnuto je govorio književnik i zamenik gradonačelnika Kragujevca Saša Milenić.
Potom je u Galeriji Joakim otvorena izložba digitalnih slika Scena iza scene kragujevačkog likovnog umetnika Milivoja Miše Štulovića.
Po tradiciji na dan teatra usledio je sretenjski vatromet a potom je izvedena premijera komada Konak po tekstu Danka Popovića u režiji Vladimira Lazića. Praizvedbi ovog teksta prisustvovali su pored samog pisca živog klasika Danka Popovića i episkop Šumadijski gospodin Jovan i gradonačelnik kragujevca Veroljub Stevanović.
Ovogodišnji žiri za dodelu statuete u sastavu: Slavenko Saletović reditelj (predsednik žirija), Vojislav Voki Kostić kompozitor, Jelena Jovanović kostimograf, Milić Jovanović glumac i Dragan Jakovljević reditelj jednoglasno je doneo odluku da se statueta oca srpskog teatra dodeli Narodnom pozorištu iz Niša.
U ime laureata nagradu je primio Saša hadži Tančić, prozni pisac i upravnik niške kuće.
Ovogodišnji laureat Prstena Joakima Vujića je poznati pozorišni reditelj Nebojša Bradić, direktor BDP-a.

Jakimova galerija


Izložba Ajvora Priketa


U galeriji Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, 25. februara otvorena je izložba fotografija Zatišje posle Oluje autora fotoreportera Ajvora Priketa iz Irske. Priket na potresan način prati sudbinu Srba koji se vraćaju u Hrvatsku, odakle su izbegli posle vojne akcije Oluje.
- Njegova priča je suštinski antiratna jer na uzdržan i istovremeno potresan način govori o posledicama rata i politike, svedočeći tako o otuđenosti onih čijim se odlukama prekrajaju granice i veliki broj ljudi gura u ponor rata i beznađa, rekao je na otvaranju izložbe u galeriji Joakim Predrag - Cile Mihajlović, stručni saradnik Narodnog muzeja u Kragujevcu.
Ajvor Priket rođen je 15. avgusta 1983. godine u mestu Fermoj u oblasti Kork u Irskoj. Diplomirao je dokumentarnu fotografiju na Njuport univerzitetu u Velsu. Realizovao je do sada tri velika projekta, među kojima je i Otrovna zemlja, stvaran u romskom izbegličkom kampu na Kosovu. Njegova fotografija iz ciklusa Zatišje posle Oluje, pod nazivom Slavica hrani sina Nikolu dok njen suprug Nebojša spava, ocenjena je kao vrhunsko delo, i izložena je u Britanskoj nacionalnoj galeriji već nekoliko meseci, a nakon toga biće arhivirana kao deo blaga galerije.

Izdavač: Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac, Daničićeva 3; za izdavača Dragan Jakovljević; glavni odgovorni urednik Zoran Mišić; redakcija: Zoran Miljković, Jovan Gligorijević, Marija Soldatović; grafički dizajn Aleksandar Đoković; fotografije: Miloš Ignjatović, Dragan Vučković, Nebojša Raus, Zoran Miljković Joe; lektor i korektor Margita Milivojević.
Telefoni redakcije: 034 335-823 i 335-824
List izlazi dvomesečno; tiraž 500 primeraka.