|
|
|
ЛЕПОТИЦА ЛИНЕЈНА
Премијера: 29. фебруар 2012. године
...Питам се, кад би у Линејну било неког доброг посла, да ли бих остао у Линејну? Хоћу да кажем, никада ту неће бити доброг посла, али хипотетички, кажем. Ма чак и неки лош посао. Било какав посао. А када сам тамо у Лондону и радим по киши, онда се мање више осећам као стока, а они млади момци псују уз карте и пијани и повраћају, и онај тамо стан, све упишани душеци и ништа друго не радим него само гледам у сат... кад сам тамо, волео бих да сам овде, наравно. Ко не би? Али када сам овде... не желим да сам тамо, наравно да не. Али знам да ни овде не желим да будем. (из Лепотице Линејне)
Мартин Макдона (Martin McDonagh)
ЛЕПОТИЦА ЛИНЕЈНА
Редитељ Милић Јовановић уз супервизорство уметничког директора Небојше Брадића
Играју:
Морин: Марина Перић-Стојановић
Мег: Нада Јуришић
Пато Дули: Саша Пилиповић
Реј Дули: Душан Станикић
Превод: Ђорђе Кривокапић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Инспицијент: Рада Јовановић
Мајстор светла: Никола Манић
Шминкер: Александра Јаблановић
Техничка подршка: Књажевско-српски театар
Мартин Макдона (Martin McDonagh) - биографија
Мартин Макдона је рођен 26. марта 1970. у Камбервелу (Јужни Лондон), у породици ирских емиграната. Са шеснаест година Макдона напушта школу, прихвата разне привремене послове и прима социјалну помоћ. Паралелно, почиње да пише радио драме и филмска сценарија. Сам је признао да се писања за позориште подухватио када је схватио да је већ све могућности исцрпео, те да му на плану драмског списатељства није преостало ништа друго. Показало се да је овај избор био прави погодак, јер је већ први његов комад Лепотица Линејна постигао огроман успех. Премијерно, драма је изведена 1. фебруара 1996, у Градском театру у Голвеју (Ирска), да би месец дана касније премијеру имала и у лондонском Ројал Корту на сцени резервисаној за промоцију драмских дела младих талентованих аутора. Уследила су многобројна признања, између осталих и угледна Награда критике Тони која ће бити најрепрезентативнија препорука младом писцу на почетку каријере. Након Лепотице Линејне, уследиле су драме Лобања у Конемари, Усамљени Запад, Сакати Били, Поручник са Инишмора, Јастучко… За краткометражни филм Six Shooter 2006. је добио Оскара, да би две године касније по властитом сценарију снимио и прво дугометражни филм In Bruges, за које је добио похвалне критике. Драме Мартина Макдоне су део репертоара многих европских позоришта.
 Фотографија
Фотографија
Фотографија Плакат |
НОЋ У КАФАНИ ТИТАНИК
Премијера: 10. децембар 2011. године
Страх је сада за њега мера и израз свега. Страх је у овим земљама посејан као усев, на време, са планом и добрим познавањем тла и свих услова, затим је пажљиво негован и одржаван, и сада је доносио плодове. Страх је оно што пљачка и коље овакве као што је Менто...
Бифе Титаник, Иво Андрић
У години Иве Андрића, када обележавамо 50 година од добијања Нобелове награде Иве Андрића и 120 година рођења најзначајнијег аутора са простора југоисточне Европе, акценат стављамо на нова дела настала на основу Андрићевих дела, тј. јавност добија прилику да кроз нове радове сагледа значај Андрићевог дела – тј, добија прилику да дискутује да ли је, колико је и како је Андрић значајан за Србију XXI века.
Дело Иве Андрића још увек чека на своје праве тренутке на позоришној сцени. Андрићева проза има драмске елементе које је могуће пренети на позорницу и тако открити њене непознате димензије. У том погледу дело Иве Андрића представља трајан изазов за нова драматуршка обликовања и сценске интерпретације.
После успешне драматизације и инсценације Проклете авлије редитељ Небојша Брадић драматуршко-редитељски обрађује Андрићеву приповетку Бифе Титаник, која кроз атмосферу предратног и ратног Сарајева нуди оригиналан приступ у третирању архетипског односа прогнитељ – жртва.
Продукцијом Ноћ у кафани Титаник дело Иве Андрића третирамо као универзалну причу. Ноћ у кафани Титаник је метафора, нажалост и синоним, за судбину нашег простора и времена, дело у које су догађаји од објављивања приповетке учитали сасвим нова и неочекивана значења, а прича о толеранцији која једина може премостити различитости говори управо о оном што нам највише треба данас.
Небојша Брадић
Ноћ у кафани Титаник
(по мотивима прича Иве Андрића)
Аутор текста и редитељ: Небојша Брадић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Кореограф: Вера Обрадовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Лектор: Владо Керошевић
Лица:
Менто Папо, звани Херцика, власник кафане Титаник: Милош Крстовић
Професор Павловић, бивши комуниста: Мирко Бабић / Саша Пилиповић
Јосип, бивши радник: Миодраг Пејковић
Агата, бивша артисткиња: Исидора Рајковић
Јован Гаћеша, бивши глумац: Милић Јовановић
Мустафа, бивши студент: Никола Милојевић
Катарина, свира и пева у Титанику: Јасмина Димитријевић
Катарина II: Марина Перић Стојановић
Наил, циганин: Драган Стокић
Гост: Владан Живковић
Ансамбл: Чедомир Штајн, Ана Тодоровић, Ненад Вулевић, Иван Видосављевић, Александар Милојевић
Инспицијент: Александар Милорадовић / Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић
Тефничка подршка: Књажевско-српски театар
Не постоји моћ ван нас самих која може да нам суди и да нас кажњава за оно што чинимо. Не постоји хегелијански дух историје који води нашу судбину – историја је тек начин на који дишемо, она броји наше уздахе. Ми морамо да заменимо идеју немилосрдног марша историје са логиком људскости. Ми смо људи због пуке случајности. Људскост се не открива, она се ствара. Ми је стварамо тако што трагамо за њом. Ми наследјујемо своју људскост у једном облику -једној реалности- а затим морамо да поново стварамо реалност за наша сопствена времена која се мењају.
Драма је једино средство које ум има како би ово урадио: ми смо драматична врста. Током историје смо се суочавали са хаосом могућности које стварамо путем свог сопственог немира. Драма комбинује тај хаос са уродјеним императивом да будемо људи. Драма стоји на ивици овог амбиса.
За људскост треба да се боримо. Ми је стварамо, а то представља неумољиви терет трагедије. Уколико ову случајност претворимо у катастрофу, онда наши животи и смрти представљају казне које смо прописали самима себи. Нерон је желео да Римљани имају један врат, како би могао да га пресече једним ударцем мачем. Последице капитализма су много далекосежније, оне уништавају идеју људскости, а самим тим и средство помоћу којег стварамо људску реалност. То би било коначно решење капитализма, холокауст који је једним ударцем уништио читаво човечанство.
Небојша Брадић
Брадићева Ноћ у кафани Титаник, разрађујући и допуњавајући постојеће и нове ликове, прати управо спадање маски кроз фантазмагорични, макабрични плес. Он спаја, тако, Андрићеве мотиве из раних, историјски утемељених приповедака и каснијег опуса који се бави стварношћу пролазног и пролазношћу стварности њему савременог тренутка – мистична, верска предубедјења и реалистично осликане ликове и ситуације. Брадић, на тај начин, остварује нову, другачију структуру, која омогућава трансфер Андрићу карактеристичног нихилизма и песимизма, егзистенцијалне слабости и немоћи пред судбином, опачином, заправо – огољеним, паралишућим страхом пред злом. Такво, готово езотерично зло – појављује се незвано, узима обличје Једног, Непознатог – користи све људске слабости, мане, очајања, недоумице; најзад се - хранећи се типичним одустајањем, предавањем, пристајањем, попут лика у паралелним огледалима - умножава до универзалног зла, од каквог нити један бог не пружа заштиту.
Маша Јеремић
Плакат Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија Фотографија
Прес клипинг |
ЂАВО И МАЛА ГОСПОЂА
Премијера: 15. фебруар 2011. године
Autor: Ђорђе Милосављевић
Đavo i mala gospođa
Reditelj: Жанко Томић
Улоге:
Јеремија, млађи беделус у крагујевачком Лицеју – Милош Крстовић
Драгоман, Леонтије Жарковић – Миодраг Пејковић
Антоније, рабаџија Арнаутин – Александар Милојевић
Странац, Ханс Кристијан Андерсен – Никола Милојевић
Јеленка Хербез, некадашња кучук-кадима књаза Милоша – Исидора Рајковић
Псоглави, први хајдук – Душан Станикић
Ећим Зоја – Владан Живковић
Александар Секулић – учитељ борачки, Гица хајдук – Здравко Малетић
Радисав – црномањаст момак, Књаз Милош – Драган Стокић
Кумрија – Ана Тодоровић – Диало
Румени момак, Миленко Стојковић – Ђорђе Ђоковић
Први Борчанин, Аврам Стојковић, Арса Протић – Чедомир Штајн
Први Борчанин, Капетан брода, Добрњац, Теодор Хербез – Иван Видосављевић
Други Борчанин, Никола Дани, други хајдук – Ненад Вулевић
Адаптација: Жанко Томић и Ђорђе Милосављевић
Асистент режије: Драган Стокић
Сценски покрет: Иван Клеменц
Драматург: Марија Солдатовић
Костимограф: Снежана Ковачевић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Композитор: Драгослав Танасковић
Лектор: Радован Кнежевић
Светло: Никола Манић
Суфлер: Рада Јовановић
Инспицијент:ГорданаСтевовић
Ђорђе Милосављевић
Ђорђе Милосављевић (6. мај 1969, Ивањица), писац и редитељ, доцент Факултета драмских уметности у Београду.
Професионално се бави филмом (Точкови, Небеска удица, Механизам, Апсолутних сто, Непријатељ), позориштем (Гола Вера, Парче ноћи, Порфирогенеза, Контумац, Инстант сексуално васпитање, Игра у тами) и телевизијом (серије Јесен стиже, Дуњо моја, Сва та равница, Мирис кише на Балкану).
Добитник Јоакимове награде за најбољи савремени драмски текст 2010, за драму Контумац, и књижевне награде Исидора Секулић за најбољу књигу објављену 2010. године, за роман Ђаво и мала госпођа.
Тамо где је стао Контумац, наставља се Ђаво и мала госпођа - прво роман, а сада и представа. Ово се може схватити и дословно. Контумац се завршава, а Ђаво и мала госпођа почиње доласком данског бајкописца, Ханса Кристијана Андерсена у Србију.
Уствари, радећи током 2004. на драми Контумац дошао сам до приче о Псоглавом, Јеремији, беделусу крагујевачког лицеја, и Јеленки Хербез, некадашњој малој госпођи књаза Милоша Обреновића... Када сам завршио драму, започео сам рад на роману – одатле је проистекла и малочас поменута наративна веза између ова два текста.
Као самиздат, роман је у првом издању изашао почетком 2009. године, а крајем исте године и у другом Лагунином издању. Од тада је добио награду Исидора Секулић за најбољу књигу 2009. године, и још два издања... а сад излази и на сцену Књажевско-српског театра, где је, како сам написао, и почео да настаје.
Ђаво и мала госпођа прича је о две авантуре – једна је историјска и тиче се Србије, друга је лична и тиче се Псоглавог, Јеремије и Јеленке Хербез... Како је већ добро познато, авантуре нема без вере у њен срећан расплет. Стога је појава ове приче на позоришним даскама Књажевско-српског театра за мене срећан расплет једне давно започете духовне авантуре.
Ђорђе Милосављевић, у Земуну, 27. јануара 2011. године
Фотографија
Жанко Томић
Жанко Томић
Рођен 1970. године у Скопљу, дипломирао Српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду 1995. године, а потом и Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду 1997. године. Поред режије бави се и преводилачким радом и есејима из области позоришта. Међу најзначајније режије убрајају се: у Српском Народном позоришту у Новом Саду, Немам да платим, нећу да платим, Дариа Фоа, Пешице, Славомира Мрожека; Галеб, А. П. Чехова; Ослобађање Скопља, Душана Јовановића; Пилоумен, Мартина Мекдонеа. Затим у Београдском драмском позоришту Лет изнад кукавичијег гнезда, Дејл Васермана, Европејци, Хауарда Бејкера у Народном позоришту у Суботици, Контумац, Ђорђа Милосављевића у Књажевско-српском театру у Крагујевцу, Overlapping i Knknpnkn на БЕЛЕФ-у. Остварио је и једну режију у Spingold Theatre Centre у Бостону и то Краљевски пут, Tennessee Williams. Уредник часописа ТФТ, ради у БИТЕФ-у.
Фотографија
Иван Клеменц
Клеменц Иван рођен у Новом Саду од своје друге године живи у Земуну. Дипломирао глуму на ФДУ у Београду у класи Огњенке Милићевић. За протеклих 33 година од дипломирања, бавио се позоришном, филмском и ТВ уметношћу из разних углова.
Пантомиму изводио на свим битнијим сценама Југославије и десетак земаља Европе. Награђиван у позоришту. Двадесет девет пута потписао режију (Београд, Зрењанин, Тузла, Крагујевац, Нови Сад...), као сарадник за сценски покрет остварио 360 премијера.
Од филма Окупација у 26 слика играо у још 28 филмова,
На телевизији у драмској, музичкој а поготово дечјој редакцији, као глумац сарадник за покрет остварио 500 емисија. Предавао на свим драмским академијама, а био гостујући профессор на академијама у Будимпешти, Перту, Сиднеју. У радном односу је као редован профессор на Академији уметности у Новом Саду. Предаје сценски покрет, мачевање и комедију дел арте.
Шеснаест година радио са глувонемом децом и производио представе које су побеђивале на националном фестивалу, а запажене су и награђиване ван наших граница. Селектор за пантомиму Међународног фестивала монодраме и пантомиме, а уметнички директор летњег фестивала Гардош у Земуну.
Фотографија
Плакат Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија Фотографија |
КЛУБ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК
Премијера: 27. јун 2009. године
Продукција
Књажевско-српски театар, Драган Јаковљевић, директор и Колектив театар, Др Александар Дунђеровић, директор.
По мотивима текстова:
Харолд Пинтер, Време забаве, Нови светски поредак, Горштачки језик, Још једно за успут и Ратне поезије,
Хајнер Милер, Хамлетмашина,
Платон, Одбрана Сократова.
Режија, адаптација и сценска визија Александар Дунђеровић.
Асистент режије: Драган Стокић
Костимограф: Јелена Јовановић
Интерактивна инсталација: Родриго Гарцез
Видео инсталација и монтажа: Матеја Ристић и Душан Јевремовић
Аудио инсталације: Др. ДБ и Блинг Студио
Музички уредник: Драгослав Танасковић Трнда
Клуб добре забаве
МЦ енглски: Морин Брајан к. г.
МЦ српско-немачки: Марина Перић Стојановић
Гавин: Саша Пилиповић
Тери: Александар Милојевић
Дасти: Невена Љубић
Фред: Милић Јовановић
Лиз: Катарина Митровић
Мелиса: Славица Стојанов
Даглас: Никола Милојевић
Шарлота: Сања Матејић
Ема: Светлана Миленковић
Вави Дави: Чедомир Штајн
Полицајац: Александар Милорадовић
Сара: Александра Тодоровић
Хостесе Новог светског поретка: Тијана Јанковић, Кристина Кнежевић, Снежана Којић, Марија Пантовић
Три истовремена догађаја
Суђење Сократу
Сократ: Мирко Бабић
Судија: Милић Јовановић
Хамлетове кости
Хамлет: Славица Стојанов
Офелија: Александар Милојевић
Нови светски поредак
Дес: Душан Станикић
Лионел: Чедомир Штајн
Човек са капуљачом: Никола Милојевић
Планински Језик
Официр: Драган Стокић
Наредник: Душан Станикић
Млада Жена: Сања Матејић
Старица: Марина Перић Стојановић
Стражар: Чедомир Штајн
Човек са капуљачом: Никола Милојевић
Војници: Иван Видосављевић, Драгослав Танасковић Трнда, Иван Филиповић, Горан Николић
Једна за успут
Николас: Милош Крстовић
Виктор: Владан Живковић
Официр: Драган Стокић
Џила: Невена Љубић
Ники дете (глас): Милош Дуњић
Исповест
Јими: Иван Видосављевић
Пинтерова савест: Надежда Јаковљевић
Инспицијенти: Надежда Мишковић, Рада Јовановић, Александар Милорадовић
Светло: Никола Манић, Петар Манић
Тон и видео: Иван Филиповић, Богољуб Николић, Драгаслав Танасковић Трнда
Сликар извођач: Миливоје Штуловић
Шминка: Јовица Ристић
Посебно су нам помогли: Универзитет Манчестер - Одсек Драма, Миодраг Стојиловић, Јована Павићевић, Јован Глигоријевић, Ружица Андрејевић и техника позоришта.
Реч редитеља
Представа Клуб Нови светски поредак је заснована на интердисциплинарном и двојезичном, енглеско-српском перформансу Суђење Харолду Пинтеру који је 2006. изведен на Међународном позоришном фестивалу малих сцена, ЈоакимИнтерФесту у Крагујевцу. Овај пројекат је био сарадња између Џон Тоу Позоришта Унивезитета у Манчестеру и Књажевско-српског театра. Као централно место дешавања коришћене су бомбардоване хале Заставе у НАТО агресији на Србију 1999. у којима је представа играна. Коришћена је комбинација визуелне уметности, мулти медија, симултане акције, видео и аудио инсталације, физички театар, уз учешће публике која је вођена кроз различите локације.
Клуб Нови светски поредак је нови креативни циклус који као контрапункт Пинтеровим једночинкама из циклуса Нови светски поредак (Време Забаве, Планински Језик, Једна за успут, Нови светски поредак и Ратне поезије) користи визуелне и аудио инсталације које се односе на бомбардовање Србије, Авганистана и Ирака. Ова представа је еклектични миx, колаж Пинтерових текстова са фрагментима из Обране Сократове Платона и Хамлетмашине Хајнера Милера, визуелне уметности Марине Абрамовић, видео посматрање из Великог брата, америцке музике педесетих и аxе бубњева из Салвадора. Наша нова локација је цела зграда позоришта кроз коју се публика води, цело позориште постаје место за Клуб где приче из Новог светског поретка вребају да изненаде публику. Желели смо да комуницирамо са публиком не само кроз садржај текстова већ кроз тотално позориште, кроз форму у којој је заправо садржај представе и различите интеркултуралне референце овог новог доба.
Ово је прва коопродукција између институционалног позоришта у Србији и енглеске позоришне трупе. Идеја је да представа остане на реперторау крагујевачког позоришта. У представи учествује енглеска глумица Морин Брајан која ће глумити заједно са српским ансамблом у првих неколико представа. После Србије планирано је да овај пројекат гостује у Манчестеру и Ливерпулу, на пролеце идуће године. Такође бих желео да одведем ову представу у Канаду и Америку. Мислим да постоји интерес за српско виђење (као прве жртве) овог лудог новог света, успостављеног од Америчког Новог Империјализма који је све нас угрозио без обзира да ли је неко хришћанин или муслиман, бео или црн. Промена режима у Америци и нада коју нам свима даје председник Обама је нешто што би сви требали да прихватимо и придружимо се напорима да зауставимо насиље у свету и да покушамо да боље разумемо једни друге. Сматрам да је позориште за такву мисију право место.
Ову представу посвећујем глумици Вуки Дунђеровић, првакињи драме Народног позоришта, Београд, која је преминула 1. Маја 1999 за вреама НАТО агресије и бомбардовање Србије.
Before and After thought
The theatre production Club New World Order is based on 2006 interdisciplinary, bi lingual (Serbian and English) site specific promenade performance The Trial of Harold Pinter. The project, presented at the International Festival of Experimental and Studio Theatre - JakimInterfest, 7–15 October 2006, Kragujevac, Serbia. This was collaboration between John Thaw Studio Theatre, Drama, University of Manchester and Theatre Joakim Vujic, Kragujevac. The site for the performance was;the former automobile and military industrial complex Zastava (Flag) in Kragujevac, which was destroyed by NATO’s bombing of Serbia in 1999. This was truly a performance art using multi media, with simultaneous action in a real site, with audio and video installations, dance and engaging audience participation taken on promenade.
Club The New World Order is the new creative cycle, that is juxtaposing to Pinter’s one act plays from The New World Order Cycle (Party Time, Mountain Language, One for the road and The New World Order) visual installation referring; to bombing of Serbia, Afghanistan and Iraq. This performance is an eclectic mix, a collage of Pinter’s texts with fragments from Plato’s Socrates Trial’ and Hainer Muller Hamletmashine, Marina Abramovic’s visual art, Big brother video surveillance, 50s Rat Pack music and live Axe drumming from Salvador, Brazil. Our new site is the theatre building which as a whole becomes a location for the Club where stories from new world order are hidden and awaiting to capture audience on a promenade through underworld of this 19th century building. I wanted to talk to audience not only through content but through total theatre, through form which embodies content representing various influences of plurality of intercultural references of this new order.
This performance is a first co-produciton between Serbian institutional theatre and English theatre group. It is made with acting ensemble of Knjazevsko Srpski Teatre with intention to stay on the repertoire. Maureen Brayan, actor from Kolekttive theatre will perform with Serbian actors. After Serbia we will co me to UK and perform in Manchester and Liverpool in 2010. I would also like to take this production to Canada and United States. I think there is lots of interest in Serbian vision (as the first victim) of the mad new world that American New Imperialism has inflicted upon all of us, regardless if you are Christina or Muslim, black or white. The change of government in USA and hope that President Obama gave to the world is something that we should all rejoice, and join in the effort to stop the world hostilities and try to understand each other. What a better place to do this then in theatre.
I dedicate this production to actress Vuka Dundjerovic, Dame of National Theatre, Belgrade, who died on 1 of May 1999 during NATO aggression and bombing of Serbia.
Харолд Пинтер
рођен 10. октобра 1930 у Хакнију, Лондон. Похађао Краљевску академију драмских уметности и Централну šколу за говор и драму.
Његове драме укључују Соба 1957, Рођендан 1958, Настојник 1960, Љубавник 1962, Повратак кући 1965, Ничија земља 1975, Планински језик, 1988, Месечина 1993. и Прослава 2000. Адаптирао је многобројне позориšне команде за радио и телевизију, написао неколико филмских сценарија. Режирао је и глумео у својим драмама као и драмама James Joyce, Noel Coward, Tennessee Williams, David Mamet i Simon Gray. Додељена му је ЦБЕ 1966. Постао је почасни доктор наука измедју осталих на универзитетима Reading, Glasgow, East Anglia и Bristol.
Ожењен је са Леди Антониа Фресер. У 2005 добио је Нобелову награду за књижевност.
Умро је у Децембру 2008.
Playwright Harold Pinter was born in Hackney, London, on 10 October 1930. He was educated at Hackney Downs Grammar School and trained at the Royal Academy of Dramatic Art and Central School of Speech and Drama.
His plays include The Room (1957), The Birthday Party (1958), The Dumb Waiter (1959), The Caretaker (1960), The Lover (1962), The Homecoming (1965), No Man's Land (1975), Mountain Language (1988), Moonlight (1993), and Celebration (2000), first performed with The Room at the Almeida Theatre in London. He adapted many of his stage plays for radio and television and he wrote the screenplays to a number of films He directed many productions of his own plays as well as plays by other writers, including James Joyce, Noel Coward, Tennessee Williams, David Mamet and Simon Gray, and acted on stage, film, television and radio.
He was awarded a CBE in 1966. He held honorary degrees from the Universities of Reading, Glasgow, East Anglia and Bristol, among others. In 2001 he was awarded the S.T. War (2003), is a collection of eight poems and one speech inspired by the subject of conflict.
Harold Pinter was married to the writer Lady Antonia Fraser and lived in London. In 2005, he was awarded the Nobel Prize for Literature. He died in December 2008.
Фотографија
Др Александар Дунђеровић
је рођен у Београду, преслио се у Канаду почетком деведесетих. Позоришни редитељ који је у последњих 20 година радио у бившој Југославији, Америци, Канади, Велкикој Британији, Колумбији, Бразиу и Ирану. Његов представе укључују : Чежњу под Брестивима (1992), Фауст Монтаза (1993), Хамлетмашина (1994), Новогодишња Бајка (1997), Кабаре Европа (2000,2005), Иби Реконструкција (2002) Суђење Харолду Пинтеру ( 2006), Вишњик (2008). 1995 се преселио у Енглеску где је учио код професора Дејвида Бредбија и докторирао на Royal Holloway, Универзитет у Лондону. Основао је Колектив театар 2000. у Енглеској.
Др Дунђеровић је старији предавач савременог позоришта Универзитета у Манчестеру, Велика Британија. Његов истраживачки рад је из области интердисциплинарног перформанса, режије, девизинга, политичког позоришта, Латино Амричког позоришта, и мулти медијског повезивања филма и позоришта. Он је аутор бројних књига и есеја о савременом позоришту и филму. Његове књиге укључују: The Cinema of Robert Lepage (Wallflower Press, 2003), The Theatricality of Robert Lepage (McGill-Queen University Press, 2007) и Robert Lepage – Routledge Performance Practitioners (London/New York: Routledge, 2009). Био је гостујући професор на Универзитету Сао Пауло 2007 године. У академској години 2008-09. добио је престижну (Leverhulme Research Award) награду да истражује и пише књигу о Бразилском савременом позоришту. Он је аутор Contemporary Performance, The Routledge Drama Anthology and Sourcebook која излази 2010 године.
Живи у Ливерпулу.
Dr Aleksandar Dundjerovic was born in Belgrade and moved to Canada in early 90s. He is a theatre director who worked in the past 20 years in ex Yugoslavia (Serbia), USA, Canada, UK, Colombia, Brazil and Iran. His productions include Desire Under the Elms (1992), Faust Montage ( 1993), Hamletmachine (1994), Christmas Carol re mix (1997), Cabaret Europe (2000, 2005), Ubu Reconstructed (2002), The Trial of Harold Pinter (2006), The Cherry Orchard (2008). From 1995 he moved to UK where he studied with Professor David Bradby and obtained PhD. in Theatre Studies from Royal Holloway, University of London. In 2000 he founded Theatre Kolectiv in England.
Dr Dundjerovic is a senior lecturer in theatre performance at The University of Manchester, UK His research focuses on contemporary theatre performance (interdisciplinary performance, directing and devising), political theatre, Latin American Theatre, and the cross-overs between film and theatre. He is an author of number of books and articles on theatre and film directing and producing. His books include: Theatre Management (Menadzment u Pozoristu, 1993) The Cinema of Robert Lepage (Wallflower Press, 2003), The Theatricality of Robert Lepage (McGill-Queen University Press, 2007) and Robert Lepage – Routledge Performance Practitioners (London/New York: Routledge, 2009). He was visiting professor at Theatre Postgraduate Program at University of Sao Paulo in 2007. In 2008-9 he received prestigious Leverhulme Research Award to do a research on the Brazilian Contemporary Theatre. He is a contributor to upcoming The Routledge Drama Anthology and Sourcebook on Contemporary Performance expected in 2010.
He lives in Liverpool.
Фотографија
Награде
Давила СтудиоИнтерФест 2009
Награда за најбољу представу на Међународном позоришном фестивалу у Питештију, Румунија
Фотографија
ЈоакимиИнтерФест
2009
Јоакимова глумачка награда додељена ансамблу представе
Награда публике
ПлакатФотографија
ФотографијаФотографија
Фотографија Фотографија
Прес клипинг |
ПИОНИРИ У ИНГОЛШТАТУ
Премијера: 15. фебруар 2008. године
Марилујзе Флајсер
Пионири у Инголштату
Редитељ, сценограф и избор музике: Ивана Вујић
Улоге:
Алма: Исидора Рајковић
Берта: Катарина Митровић
Фабијан: Чедомир Штајн
Цек: Иван Видосављевић
Бибрих: Душан Станикић
Унертл: Владан Живковић
Корл Летнер: Миодраг Пејковић
Минстерер: Ненад Вулевић
Џегер: Никола Милојевић
Бани: Драган Стокић
Наредник: Мирко Бабић
Водник: Братислав Славковић
Фотограф: Александар Милојевић
Девојке: Сања Матејић, Нада Јуришић, Владанка Павловић, Славица Стојанов
Војска: Дејан Тошовић, Дамир Недић, Дуле Јовановић
Редитељ, сценограф и избор музике: Ивана Вујић
Драматург: Марија Солдатовић, Славенка Миловановић
Превод са немачког: Јелена Костић
Помоћник сценографа: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јовановић
Видео рад: Светлана Волиц
Лектор: Љиљана Мркић - Поповић
Сценски покрет: Пјер Рајковић
Инспицијент: Рада Јовановић
Суфлер: Нада Мишковић
Светло: Никола Манић, Петар Манић
Тон: Иван Филиповић
Видео: Богољуб Николић
Марилујзе Флајсер Marieluise Fleisser
рођена 23.новембра,1901.у Инголштату
умрла 1.фебруара,1974. у Инголштату
У времену контраверзног прелаза између традиционалне и модерне улоге жене, Марилујзе Флајсер се борила да изгради свој идентитет као жена-писац. Тако је горко доживела положај двоструког аутсајдера, отуђена од своје прородице из средње класе и баварског католичког родног места, истовремено маргинализована у урбаном књижевном естаблишменту у коме су доминирали мушкарци. Ситуацију је још више отежавала репресија Трећег Рајха. Снови Флајсерове о слободи и стваралачком животу добили су негативан облик у њеној прози (кратким причама и роману) и драмама: њена рендгенска визија продире у друштвене и психолошке односе између полова како би открила силе које најчешће доводе до настанка жене-жртве. Моћ коју су мушкарци имали у њеном властитом животу била је судбоносна.
Марилујзе Флајсер је била треће дете Хајнриха и Ане Флајсер који су су се надали дечаку. Ипак, била је миљеница свога оца, власника радње са металном робом у провинцијском граду Инголшату, и имала је донекле привилеговано место у породици – ослобођена типично женских обавеза. Ишла је у школу у Регенсбургу како би се припремила за факултет. Искуство у интернату приказано је у њеној причи из раног периода Јадна Лујза, касније преименованој у Балада о младој дами из Католичке школе где Флајсерова изјављује: Све што сам тамо научила лоше је за мој живот. Васпитана сам да будем послушна и учили су ме да никада не откријем шта осећам или желим. (ЕПО, 99).
1919.године,почела је да студира позоришну уметност, немачку књижевност и филозофију у Минхену. Ускоро је напустила католичку спаваоницу, заменивши је намештеном собом у Швабингу, због чега је једва имала новаца за храну. Ту је имала и прву озбиљну љубавну везу (са неспособњаковићем из Луксембурага који ју је напустио и побегао за Париз 1922).
У то време била је под утицајем двојице романописца Лиона Фојхтвангера и младог Берта Брехта који су пратили њену новоизабрану професију писца подстичући је да пише новим књижевним стилом – Нова објективност. Почеле су да се објављују њене приче о младим људима у малом провинцијском миљеу, и она у тајности пише драму. Међутим, морала је да се врати у Инголштат крајем 1924. године јер је отац био љут што није изабрала пут угледног буржујског професора како је он желео. Брехт је у њеном животу остао главни покретач и лични и уметнички: помагао јој је око уговора за издавање књига и извођења прва два комада, али је истовремено и манипулисао њеним писањем и љубављу у сопствену корист, што је имало катастрофалне последице. Њен други комад, Пионири у Инголштату, који је критиковао вредности и војске и описаног провинцијског града настао је на Брехтово инсистирање. Брехт га је прерадио за извођење у Берлину (1929) како би испровоцирао полицију и цензуру. Тако је дошло до скандала због кога је Флајсерова морала да раскине са Брехтом и изгуби свако разумевање у свом родном граду, нарочито међу десничарскимн националистима. Отац јој забрањује да се врати кући.
Помало иронично, Флајсерова је потражила сигурност у вези са конзервативним новинарем и песником Хелмутом Драус-Тиксеном, што се показало још штетнијим. Усамљена и малтертирана Драусовим бесом и захтевима открила је да јој је чак теже да финансијски изађе на крај и изгубила поверење у себе као писца: Не пише ни један комад, натерана је да се осећа потпуно несигурном у себе као уметника (аутобиографски детаљ). После покушаја самоубиства, Флајсерова се вратила у Инголштат 1932. године, где је била изопштена од породице и друштва, а нацистички режим јој практично забрањује да пише 1935. (допуштоно јој је да објави само 6 фељтона годишње).
У очајању, пристала је да се уда за трговца дуваном и пливача Јозефа (Беп) Хајндла са којим је раније раскинула веридбу. Супротно ранијем обећању, Хајндл је натерао своју жену да ради у продавници дувана и уз то обавља сав кућни посао, тако да није имала прилике да пише. 1938. доживела је халуцинације и нервни слом, на кратко време отишла у болницу, али се вратила, одлучна у намери да пише и преживи. Непрекидне оскудице у току рата касније отежавале су њено писање, мада је успела да припреми две драме и прегршт кратких прича током четрдесетих. У раним педесетим брак је постао толико неподношљив да се бавила мишљу да пређе у Источни Берлин, где јој је Брехт нудио помоћ. Ипак, није могла да напусти болесног мужа, а после његове смрти и свог срчаног удара 1958. коначно почиње изнова да гради своју каријеру и поново уз помоћ познатијих мушкараца Рајнера Вернера Фасбиндера, Мартина Шпера и Франца Ксавера Креца, доживевши тако неку врсту ренесансе почетком седамдесетих.
Фотографија
О РЕДИТЕЉУ ПРЕДСТАВЕ
Ивана Вујић
Рођена у Београду. Основну школу и гимназију као и Факултет драмских уметности завршила у Београду. Постдипломске студије похађала на Сорбони, Париз, Француска – Институт за позоришна истраживања и у Њујорку – Tish School of Arts Njujork, SAD.
Као позоришни редитељ поставила 78 представа најчешће или класичних аутора или савремених европских писаца међу којима издвајамо: Еурипид, Шекспир, Вебстер, Жан Пол Сартр, О. Вајлд, Л. Керол, Јонеско, Бекет, Ј. С. Поповић, А. Поповић, В. В. Јанковић, Р. Шимелфениг, Б. Колтес, Бертолд Брехт и многи други. Њен позоришни израз карактерише стално истраживање као и различита употреба амбијенталних карактеристика.
Била је уметнички директор БИТЕФ театра, уметнички директор Фестивала Фиат, Подгорица, Црна Гора, селектор Београдског летњег фестивала БЕЛЕФ, основала је више нових сцена у Београду а то су: Вечерња сцена Радовић, Народно позориште пети спрат, Бетон хала театар. Директор је и уметнички директор Бетон хала театра. Режирала је у Италији, Немачкој, Француској и САД и Словенији. Представе су јој гостовале на позоришним фестивалима у Француској, Италији, Холандији, Грчкој, Енглеској, САД, Немачкој, Румунији, Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори.
Добитник је више награда за режију а њене представе су такође биране често за најбоље представе.
На Факултету драмских уметности стекла је звање од асистента приправника до редовног професора. Тренутно је редовни професор Факултета драмских уметности као и проректор Универзитета уметности у Београду.
Фотографија
Прес клипинг - Инголштат 2009.
Плакат Фотографија
Фотографија Фотографија |
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Премијера: 17. децембар 2008. године
Аутор: Бранислав Нушић
Госпођа министарка
Редитељ: Јован Грујић
Улоге:
Живка: Марина Перић - Стојановић
Чеда: Милош Крстовић
Дара: Сања Матејић / Јасмина Димитријевић
Анка: Дарија Нешић - алтернација: Светлана Миленковић
Рака: Чедомир Штајн
Пера писар: Милић Јовановић
Ујка Васа: Братислав Славковић
Нинковић: Никола Милојевић
Риста Тодоровић: Александар Милојевић
Пера Каленић: Петар Лукић
Тетка Славка: Нада Јуришић
Тетка Даца: Даница Крљар / Славица Стојанов
Соја: Исидора Рајковић
Ната: Владанка Павловић
Јова Поп - Арсин: Иван Видосављевић
Теча Панта: Владан Живковић
Теча Јаков: Драган Стокић
Министар Поповић: Саша Пилиповић
Момак из министарства: Душан Станикић
Режија и адаптација: Јован Грујић
Сценограф: Јања Ваљаревић
Костимограф: Јелена Јовановић
Композитор: Рамбо Амадеус
Лектор: Радован Кнежевић
Сценски покрет: Иван Јевтовић
Инспицијент: Нада Мишковић
Суфлер: Рада Јовановић
Светло: Никола Манић, Петар Манић
Тон: Иван Филиповић
О СМЕХУ
Оно што је никло из првог мога осмеха прошло је кроз живот са осмехом на уснама, гледајући око себе ведрим погледом и ведре душе. Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа људима од неправде. Оно се смејало истини као и заблуди, јер истина је често пута непостојанија од заблуде. Оно се смејало љубави као и мржњи, јер љубав је често пута себичнија од мржње. Оно се смејало тузи као и радости, јер туга често пута уме бити лажна, док је радост ретко кад. Оно се смејало срећи као и несрећи, јер срећа је готово увек варљива, а невоља не. Оно се смејало слободи као и тиранији, јер слобода је често фраза, а тиранија увек истина. Оно се смејало знању као и незнању, јер знање има граница, док незнање их нема. Оно се смејало свему, смејало се свачему, смејало се, смејало се, смејало...
Бранислав Нушић (из аутобиографије)
Госпођа министарка, рече Нушић, догађа се у доба сусрета прошлога и садашњег века. Када бисмо могли да му поставимо питање да ли је очекивао да ће његови комади доживети да се изводе и на сусрету наредних векова, а и на основу онога што имамо прилике да спознамо кроз министарку бавећи се овим текстом, готово сам сигуран да би се насмејао и са сигурношћу потврдио да се ништа неће променити и да ће његов текст бити актуелан. Паралеле су готово невероватне, реченице које изговарају јунаци ове трагикомичне сатире су запањујуће сличне онима које чујемо свакога дана око нас, али и опомињуће, јер заиста мало шта се променило. Вирус власти који захвата све јунаке ове приче је тако омамљујући да се чини да још увек влада ту међу нама и да га је немогуће искоренити. Тај свет просека који тежи да се на свој начин уздигне и обрачуна са свим оним што га тишти и притиска, без имало образа, без обзира, без самокритичности јасно говори о томе да и после готово целих сто година госпође министарке и даље живе међу нама и кроје нам судбину на свој начин узимајући ствари у своје руке. Властољубље, самољубље, недостатак самокритичности, подвођење, шпијунирање, сплеткарење, подметачина, инат, изнуђивања, корупција, ситне и крупне крађе, зеленашење, неморал, подсмех, поводљивост, неразумевање за ближњег свог, то је атмосфера у којој се догађа ова комедија, а то је атмосфера у којој ми и јунаци које пратимо на сцени живимо, и без које изгледа и не можемо да дишемо. Па кад већ нисмо успели да се променимо за све ове године од кад нас је Нушић опоменуо, хајде да се онда чудимо и подсмехнемо себи самима. И тако у круг. До неког бољег сутра, ако нас издржи ова земља коју газимо и небо изнад нас...
Јован Грујић, редитељ.
О РЕДИТЕЉУ ПРЕДСТАВЕ
Јован Грујић, рођен 8.11.1972. године, Ковин.
Позоришну режију уписао 2000. године и завршио на Академији уметности Браћа Карић у класи проф. Никите Миливојевића и проф. Аните Манчић.
Током 2006. режирао је представу Ивона, кнегиња бургундска Витолда
Гомбровича, Битеф театар (дипломска представа) и Отело Виљема Шекспира позориште Бошко Буха Београд. 2008. године режирао представу Розенкранци и Гилденстерн су мртви Тома Стопарда, копродукција Битеф театар, Позоришта младих НС и Културни центар Инђија. У више наврата био асистент редитељу Никити Миливојевићу током 2005. године на представи Тесла Милоша Црњанског, а 2007. године на представи Ненаграђени љубавни труд Виљема Шекспира, Кући Људмила Разумовска, Слуга двају господара Карло Голдони.
Од 2005. године развија позоришни живот у родном Ковину редећи са децом средњошколског узраста и глумцима тамошњег позоришта.
Након Крагујевца наставља рад на неколико различитих позоришних пројеката...
Плакат
Фотографија
Фотографија
Фотографија |
ТЕЗА / THESIS
Премијера: 20. март 2008. године
ТЕЗА / THESIS
Gerry Dukes, Paul Meade, David Parnell
Џери Дјукс, Пол Мид, Дејвид Парнел
Редитељ: Дан Тудор
Књажевско-српски театар &
The Ireland Literature Exchange
Сценограф и костимограф: Дору Занфир
Сценски покрет: Пасторел Јонеску
Композитор: Дан Тудор
Преводилац: Бојана Срећковић
Инспицијент: Нада Мишковић
Суфлер: Рада Јовановић
Тон: Богољуб Николић
Светло: Никола Манић
Улоге:
Стивен - Петар Лукић
Пени - Исидора Рајковић
Бојл - Владан Живковић
Марта - Катарина Митровић
Елена, конобарица - Сања Матејић
Хејнс, таксиста - Драган Стокић
Абрахам - Мирко Бабић
Пијаница, пијаниста - Александар Милојевић
Стјуард - Иван Видосављевић
Службеник са шалтера - Душан Станикић
PAUL MEADE (Пол Мид) пореклом из Лимерика, је драмски писац, редитељ и уметнички директор трупе Гуна Нуа театра. Обучавао се на Тринити колеџу, Самјуел Бекет центру и дипломирао модерну драму на У. Ц. Д.
Као редитељ наградјен је за Scenes From a Water Cooler(са Дејвидом Парнелом), као и Taste, The Real Thing и Trousers за Гуна Нуа театар.
Као писац, поред комада Теза који је у режији Дана Тудора на сцени Књажевско-српског театра остварио је бројне друге комаде на сценама Гуна Нуа. Награђен је 2007. од стране Ирског савета за драму Bioethics.
Као глумац остварио је бројне улоге у позоришту, на телевизији и филму.
DAVID PARNELL (Дејвид Парнел)
Уметнички директор Гуна Нуа театра, као и бивши директорAbbey teatra. Он је и писац, редитељ и глумац. Образован је на Тринити колеџу у Даблину. Радио је у оквиру позоришних радионица широм Ирске као Abbey Theatre Outreach i Education Department.
Као редитељ и писац остварио је у сарадњи са Полом Мидом комаде Trousers,Scenes From a Water Cooler, као и Теза (укључујући и Џери Дјукса), као и бројне друге комаде за театар Гуна Нуа и друге.
Остварио је и бројне позоришне, телевизијске и филмске улоге.
GERRY DUKES (Џери Дјукс) родјен је у Даблину 1946. После свршеног колеџаUniversity College у Даблину 1970, изучавао је књижевну критику у Даблину, Белфасту и Лимерику. Држао је предавања о Семјуелу Бекету много година и био директорBelltable Beckett семинара у Лимерику од 1983 до 1984.
Џери Дјукс је предавач на универзитету у Лимерику. Он је предавао Бекета у Лондону, на Оксфорду, у Њујорку и Берлину. Писао је и програме за фестивале у Даблину, Њујорку и Лондону.
- Теза говори о Стивеновом животу и његовој немогућности да
- воли
- учи
- прилагоди се
- Теза говори о љубави и мржњи
- Теза говори о нама - о томе како покушавамо да будемо по мало од свачега и не успевамо
...и посебно
Теза говори о нашем сусрету - Срба и Румуна - и покушају да разумемо и проживимо сву ту тугу и радост једне ирске приче.
Теза је прича у којој се играмо са Стивеновим животом.
Драги пријатељи Срби,
уживајте у представи
Дан Тудор, редитељ
ДАН ТУДОР - глумац и редитељ
Дипломирао на Академији за позоришну и филмску уметност, оба одсека истовремено.
Тренутно ангажован у Народном позоришту у Букурешту са којим има доживотни уговор.
Као глумац, играо у више од 60 позоришних и филмских остварења.
Похађао многе курсеве и радионице режије у Лондону, Даблину и Букурешту.
Режирао преко 30 представа у многим позориштима Румуније и Велике Британије и Ирске, са којима има сталну сарадњу последње 2 године. Управо та сарадња је и омогућила овај сусрет и постављање ирског текста тројице аутора на сцену Књажевско-српског театра.
Много пута награђиван, како за одигране улоге, тако и за редитељска остварења.
Фотографија
ПАСТОРЕЛ ЈОНЕСКУ - кореограф
На свет дошао давно, још 1942. године, али задржао млад дух захваљујући професији којом се бави и нада се да ће још дуго млад и остати.
Сарађивао у релизацији многих представа - опера, оперета, забавних програма, позоришних комада.
И нада се да ће вам се ово што сада ради увући право у душу.
Фотографија
ДОРУ ЗАНФИР - сценограф, костимограф
Рођен из обавезе, као последица декрета о забрани абортуса, управо у години када је декрет и издат. Залутао и неприлагођен у свету у коме се нашао, уплашио је родитеље јер нису знали шта са њим да раде. Једног дана, по повратку кући, јако су се наљутили затекавши га како црта по зидовима. Али им се већ следећег тренутка веома допало то што су видели, охрабривши га тиме да и он почне нешто да ради на овом свету.
Затим је морао да студира уметност. То је завршио, па добио неколико награда, а онда су га оне потстакле да почне да прави глупости.
Не зна како је успео да превари Дана да ураде 10 представа заједно.
Фотографија
Плакат представе
Фотографија
Фотографија
ФотографијаФотографија |
КОНАК У КРАГУЈЕВЦУ
Премијера: 15. фебруар 2008. године
Данко Поповић Конак у Крагујевцу
Режија: Владимир Лазић
Драматуршка адаптација: Жељко Мијановић
Костимограф: Јелена Јовановић
Сценограф: Јања Ваљаревић
Сценски покрет: Иван Клеменц
Избор музике: Снежана Маш
Сарадник при избору музике: Богољуб Николић
Сниматељ и монтажер видео материјала: Драган Вучковић
Поставка маски и власуљарски радови: Александра Јаблановић
Асистент шминкер: Јовица Ристић
Улоге
Кнез Милош Обреновић: Владан Живковић
Прота Матеја Ненадовић: Мирко Бабић
Димитрије Давидовић: Милош Крстовић
Вук Караџић: Милић Јовановић
Сима Милосављевић-Амиџа: Миодраг Пејковић
Милосав Лаповац: Братислав Славковић
Ђорђе Поповић-Ђелеш: Александар Милојевић
Младен Милановић: Саша Пилиповић
Др Стејић: Никола Милојевић
Франц, Немац: Чедомир Штајн
Босанац: Петар Лукић
Калуђер: Петар Лукић
Нићифор: Иван Видосављевић
Шаренгаћа: Душан Станикић
Осуђеник: Петар Лукић
Љубица: Исидора Рајковић
Јеленка: Катарина Митровић
Стана: Марина Стојановић
Багза: Владанка Павловић
Роса: Сања Матејић
Софија Давидовић: Јасмина Димитријевић
Суђаје: Даница Крљар, Владанка Павловић, Марина Стојановић
Старица: Даница Крљар
Инспицијент: Рада Јовановић
Суфлер: Нада Мишковић
Светло: Никола Манић
Тон: Богољуб Николић
Белешка о писцу
ДАНКО ПОПОВИЋ је рођен 1928. год. у Аранђеловцу. Основну школу и гимназију завршио у родном месту, а дипломирао на Правном факултету у Београду.
Објавио је књиге Свечаности и Кукурек и кост, романе Чарапићи, Кућа Лукића, Господари, Конак у Крагујевцу, Књига о Милутину, Свињски ујед, Удовице. Широку популарност стекао је 1985. год. Књигом о Милутину, која је испричана језиком обичног српског сељака о чијем животу сведочи. Објављивао је и есејистику и публицистику Време лажи, Догађања и привиђења, Неспокојни, Сеобе старе и нове, Божури и трње.
Аутор је више сценарија и драме Чај од липовог дрвета, као и ТВ-драме Карађорђева смрт, радио драма и многих новинских чланака.
Живи и ради у Београду
Марија Солдатовић
ВЛАДИМИР ЛАЗИЋ, редитељ КОНАКА У КРАГУЈЕВЦУ, дипломирао режију на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Димитрија Ђурковића и Славенка Салетовића.
Остварио је око 90 позоришних режија, 3 ТВ серије и око 200 различитих сценских инсценација. Добитник 20 признања за режију.
Представом Клаустрофобична комедија Душана Ковачевића први пут се представио Крагујевцу 1988.
ЖЕЉКО МИЈАНОВИЋ (1960, Врбас), филмски и ТВ сценариста, драмски писац и песник. Широј публици познат је по сценаријима за игране филмове од којих је најгледанији ТРИ КАРТЕ ЗА ХОЛИВУД (Центар Филм, 1993, режија: Божидар Николић), ТВ филму ПОСЛЕДЊИ ДОЧЕК (РТС, 2002, режија: Срђан Голубовић) и позоришним комадима: ЦРНОГОРСКА ВЕЗА (СКЦ, 1994, режија: Слободан Ћустић), ПОМОЗИ МИ (Народно Позориште Београд, 1995, режија: Владимир Лазић), ВИТОРИО ЈЕС БИО МАЛИ АЛИ ЈЕ БИО ДОБАР ЧОВЕК (Позориште Славија, 2005, режија: Славенко Салетовић) МАЕСТРО (Позориште Славија, 2007, режија: Славенко Салетовић)... Члан је Удружења Филмских Уметника Србије. Награђиван је. Живи и ради у Београду.
Спремајући се да узбудљиво и интригантно штиво преточим у драмски текст, сетио сам се оних теоретичара који тврде да је најбоље поћи од синипсиса који се састоји из свега једне реченице из које се, као из неког ДНК узорка, може (ре)конструисати његов целокупни хабитус, његова тема и суштина, његов раисон д'етре... Ту реченицу пронашао сам у Поповићевом роману. На једном месту он каже: Милош зна да са Вуком уноси клицу сопственог уништења, али он исто тако зна да без тог уништења за Србију нема будућности.
Тиранин који сумња у властити метод, разапет између личне самовоље и искушења које му намеће историја! Владар који зна да се, прихватајући писменост и књижество, опредељује за своје будуће непријатеље! Човек у коме сазрева уверење да свој народ може извести из мрака само тако што ће укинути себе! Није ли то људска драма достојна позоришних дасака?
Жељко Мијановић, драматург
Фотографија Фотографија
Фотографија Фотографија |
ГУСАРИ
Премијера: 9. новембар 2007. године
Милош Јаноушек : Гусари
Режија: Јан Чани
Превод са словачког: Самуел Болдоцки
Драматург: Марија Солдатовић
Сонгове написали : Гвидо Тартаља, Душко Радовић и Љубивоје Ршумовић
Сценографија: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јовановић
Композитор: Драган Урошевић - Урош
Кореограф: Данијела Сагић
Мачевање: Андраш Штајн
Инспицијент: Рада Јовановић
Суфлер: Нада Мишковић
Светло: Никола Манић
Тон: Богољуб Николић
Улоге
Паћа: Јасмина Димитријевић
Бартоломео: Милош Крстовић
Црна брада: Александар Милојевић
Пого: Чедомир Штајн
Милош Јаноушек, рођен 1952. године у Братислави. Писао је сонгове, басне, телевизиске сценарије, новинарске чланке, још за време школских и студенских дана. Прва књига Паноптикум (1993), потом Ролан Ретро (1996), Биографија необјављене књиге (1997) и друге.
Прва позоришна искуства стиче у позоришту Филоксера које је основао као студент. Почиње да се бави позориштем и професионално, али ради и за радио, као музичар, тако да су познати и његови мјузикли Живео у шуми један млинар, Лола Блау, за Словачко народно позориште у Братислави обрадио је Алису у земљи чуда, као и Жути аутобус комад о Битлсима, најпознатијој рок групи шездесетих година.
Гусари су његов комад из циклуса од пет драма за братиславско позориште Дивадло а.ха. Као дечији писац стекао је репутацију диљем Европе. Осим тога пева у групи Једнофазноврење.
Јан Чани, рођен 1971. године у Бачком Петровцу, завршио је докторске студије на Високој школи ВШМУ у Братислави са тезом Свет игара, тако да се пре свега бавио дечијим позориштем. Запошљен је на Телевизији Војводине у Новом Саду. Између осталог режирао је Бајкајмо бајку о Ивици и Марици, Мурлин Мурло, Они ниоткуда као гост у нашем театру, затим Причу пуну духова , Бартоломеј Колумбус у Ердевику и друге.
Ко су гусари
Гусари (енглески corasairs или privateers) за разлику од пирата који су били обични пљачкаши који врше разбојништва били су пљачкаши који су били у служби државе који су харали морима са наоружаним бродовима којима су нападали трговачке и ратне бродове неке земље која је тренутно у рату са земљом која је издала такозвано Гусарско писмо, које им је јамчило да у случају заробљавања неће бити обешени као пирати и да ће део плена који буду поседовали предати земљи која их зароби. То су углавном били Енглези.
Из гусарског кодекса
Сваки човек, учествује у решавању тренутних проблема; сваки човек има право на намирнице и жестока пића. Све свеће на броду морају да се гасе у осам увече. Коме се пије после тог времена мора пити на палуби испод отвореног неба. Ниједан члан посаде не сме довести супругу или неку женску особу на брод. Сваки обрачун на броду је забрањен. Све свађе и размирице решавају се на копну. Нико не сме да напусти посаду док не стекне хиљаду фунти.
Едвард Тич
Познати као Црнобради (1680-1718) један је од најпознатијих капетана у историји гусара. Харао је морима Кариба, имао изузетну каријеру и стекао славу пљачкајући велике трговачке бродове. Убијен је код обале Вирџиније, али је зато био славан са обе стране Атлантика. Наводно, имао је 14 жена и опљачкао 40 бродова.
Бартоломеј Робертс
(1682-1722) Велшки гусар који је пљачкао обале Америке и Западне Африке. Био је најуспешнији током Златног доба гусара зато што је заробио много гусарских бродова и неке од најпознатијих капетана као што су Црнобради и Кид. Претпоставља се да је заробио 470 бродова и данас је познат као Црни Барт како га нису звали за живота.
Марија Солдатовић
Фотографија
Фотографија
ФотографијаФотографија |
СЕОБЕ
Премијера: 14. мај 2007. године
Милош Црњански : Сеобе
Према сценарију ТВ серије Александра Петровића
Позоришна адаптација: Ђорђе Лазин и Александар Петровић
Режија: Пјер Валтер Полиц (Pierre Walter Politz)
Асистент режије: Милица Шутић
Сценографија: Дејан Пантелић
Сликарски радови: Миливоје Штуловић
Костими: Јелена Јовановић
Музика: Мирољуб Аранђеловић Расински
Сценски покрет: Иван Клеменц
Лектор: Радован Кнежевић
Музички драматург: Богољуб Николић
Драматург: Марија Солдатовић, Јохн Мурдоцк
Светло: Никола Манић
Тон: Богољуб Николић
Суфлер: Рада Јовановић
Инспицијент: Нада Мишковић
Шминкер власуљар: Александра Јаблановић
Улоге
Павле Исаковић: Миодраг Пејковић
Ђурђе Исаковић: Милош Крстовић
Трифун Исаковић: Ненад Вулевић
Петар Исаковић: Никола Милојевић
Варвара Стрицески: Јасмина Димитријевић
Ана Исаковић: Дубравка Ђорђевић
Енгелсхофен: Мирко Бабић
Сенатор Стрицески: Здравко Малетић
Генерал Костјудин: Здравко Малетић
Гроф Кајзерлинг: Александар Милојевић
Бригадир Витковић: Александар Милојевић
Секунд секретар Волков: Марина Перић Стојановић
Лажна царица: Марина Перић Стојановић
Гарсули: Драган Стокић
Лажни Волков: Драган Стокић
Агагијан: Чедомир Штајн
Пуковник Вишњевски: Милић Јовановић
Јулијана Вишњевски: Владанка Павловић
Мајор Божић: Владан Живковић
Евдокија Божић: Славица Стојанов
Текла Божић: Сања Матејић
Секула: Иван Видосављевић
Капетан Мишковић: Иван Видосављевић
Живан Шевић: Саша Пилиповић, Ђорђе Ђоковић
Ладјевић: Душан Станикић
Слуга: Душан Станикић
Филиповић: Младен Кнежевић
Лакеј: Младен Кнежевић
Катинка: Марија Ракочевић
Слушкиња I: Марија Ракочевић
Слушкиња II: Драгана Бојовић
Стражар I: Александар Милорадовић
Стражар II: Ђорђе Ђоковић
Награде
JoakimFest
2007
Награда за најбољу представу
Награде за најбоља глумачка остварења: Мирко Бабић за улогу Енгелсхофен и Миодраг Пејковић за улогу Павла Исаковића
Фотографија
Фотографија
Награда за најбољу режију Пјер Валтер Полиц (Pierre Walter Politz)
Фотографија
Награда за најбољу костимографију Jeleni Jovanović
Фотографија
Диплома за глумачко остварење Александру Милојевић за улогу Грофа Кајзерлинга и улогу Бригадира Витковића
Фотографија
Биографија Пјер Валтер Полица (Pierre Walter Politz)
1960 - Рођен у Бад Харцбургу у Немачкој
1989 - Награда за сценску уметност града Минхена
1990 - 1994 - Режисер, управник и директор Студија за нову позоришну литературу
1994 - 1998 - Редитељ и директор глумачког студија Позоришта града Лајпцига
Од 2000 - Стални редитељ у Инголштату. Хонорарни редитељ и директор Воркшопа за режију и нову драматику (нове позоришне комаде) у Ерфурту, Лондону, Торонту и Паризу.
Професор глуме и режије на Факултету за музику и позориште у Лајпцигу, позоришној академији у Минхену, Академији за филм и телевизију у Минхену.
2004 - Награда Јоаким Вујић за режију представе Ромео и Јулија.
2005 - Прстен са ликом Јоакима Вујића.
Од 2006 - Сценограф и редитељ у сарадњи са Куртом Јумом Немачки филм у Берлину.
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ - хронологија живота
1893. рођен 26. октобра у Чонграду. Отац Тома, службеник, мајка Марија рођена Вујић.
1896. Прелазе да живе у Темишвару, где учи основну школу и гимназију.
1908 - 1911. У сомборском листу Голуб објављује прве књижевне радове.
1912. У Босанској вили објављује своју песму У почетку беше сјај. Уписује се на Експортну академију на Ријеци.
1913. Одлази у Беч где уписује студије медицине, које ће убрзо напустити.
1914 - 1918. Као студент у Бечу бива мобилисан у аустро-угарску војску. Рат га одводи на фронт у Галицију. У том временском периоду, као и Иво Андрић, бива у уредништву Књижевног југа, а у загребачком Савременику објављује своје песме. Примљен је у Хрватско друштво књижевника.
1919. Одлази у Београд где уписује студије књижевности на Универзитету, уређује лист Дан, објављује своје радове.
1920. Упознаје се са Видом Ружић и исте године одлази у Париз.
1921. Путује по Италији и по повратку у Београд жени се Видом Ружић, са којом ће остати до краја живота.
1922. Наставник је у панчевачкој гимназији, фискултуре. Дипломира на Филозофском факултету у Београду.
1923 - 1926. Професор је књижевности у гимназији у Београду и сарадјује у листу Политика. Новинар је у листу Време. Издаје у свом преводу Антологију кинеске лирике.
1927. Први наставци његовог романа Сеобе излазе у часопису Српски књижевни гласник
1928 - 1929. Као аташе за штампу одлази у Берлин. У његовом преводу излази избор песама у Београду Песме старог Јапана.
1930 - 1933. За роман Сеобе и Дневник о Чарнојевићу добија награду Краљевске академије наука и уметности Србије. Путује бродом по Средоземљу и у листу Време објављује серију репортажа са пута по Шпанији.
1934. Покреће лист Идеје, који после годину дана 1935. престаје да излази.
1935 - 1941. У дипломатској служби у Риму. Борави у Шпанији и путује по Швајцарској. По избијању II светског рата, одлази из Рима, преко Мадрида и Лисабона у Лондон. У овом граду до 1944. ради у Оделењу за штампу југословенске емигрантске владе и посланства.
1945 - 1949. Доноси одлуку да остане у егзилу - изгнанству у Лондону и да покуша да живи од сопственог рада у Енглеској. Прихвата се разних послова, радећи као књиговодја обућарске радње, каоразносач књига по Лондону и слично. Вида Ружић зарадјује тако што израдјује хаљинице за лутке фирме Harrods. У исто време Црњански похадја предавања на Лондонском универзитету и стиче: Диплому за Медјународне послове, Диплому за хотелијерство са менаџментом и добија Диплому лондонског књижевног института за славистичке студије.
1950. Отпочиње сарадњу као дописник из Лондона листа El Economista из Буенос Ајреса, који уредјује и сувласник је Милан Стојадиновић. Али, преко суда мора да оствари своје зарадјене хонораре, за више од хиљаду чланака које је у року слао овом листу.
1951. Узима британско држављанство. Члан је удружења српских писаца у Лондону.
1952. Са делегацијом британских писаца учествује у раду Међународног ПЕН клуба у Ници.
1953. Напушта удружење српских писаца у Лондону.
1956. Умалом месту на обали океана, у близини Лондона, у Кудн Бичу пише своју опроштајну, последњу песму, Ламент над Београдом.
1958 - 1959. Народно позориште у Београду, док је он у егзилу, изводи његову драму Конак. Сарадјује у књижевном часопису Reality, који излази у Јоханесбургу а уређивао га је Драгослав Аћимовић.
1965. Одлучије да се врати у Београд, у домовину. Тада враћа своје британско држављанство. 1966. Народно позориште у Београду изводи његову драму Тесла.
1967 - 1968. Објављује делове својих политичких мемоара Embahade, одломке Романа о Лондону и Књиге о Микеланђелу у београдским књижевним часописима.
1971 - 1975. Добија награду Удружења књижевника Србије за животно дело, НИН-ову награду за Роман године и Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, за Роман о Лондону. Одбија кандидатуру за дописног члана САНУ.
1976. Ради на завршавању рукописа Књиге о Микеланђелу, коју припрема за штампу.
1977. Пошто се осећа све слабије, одбија да прима храну и лекове, у тишини своје одлуке да мирно напусти овај свет, 30. новембра у 84, години умире у Београду, где је сахрањен на Новом гробљу.
Библиографија првих издања књиге СЕОБЕ
СЕОБЕ, Београд 1929.
СЕОБЕ , Суботица 1956.
СЕОБЕ и ДРУГА КЊИГА СЕОБА, Београд 1962.
Задужбина Милоша Црњанског
Фамилија Исакович, а нарочито Павле, иако су и онакве, немецке, књиге срицали, волели су све што је свето, надземаљско, чудновато. А чуда највише. Иако је Павле био узео тридесет и осму, стасит, рмпалија, он је, као и његови братенци, био детињаст, нежан према женама, а жељан неког лепшег живота, него што су га имали. Радозналост, за чуда, и светитеље, за све што је натприродно, мешала се у тих грубих, једва писмених, охолих, официра, у свакидашњем животу, као што се у њих, у православље, сујеверје мешало. Веровали су да се мати, кад угледа мртве синове, може, од бола, распући. Иако је тај свет иза амбара свршавао нужду - и жене - сви су они били жељни неких, дирљивих, љубави, доброте код људи, а кад су волели, волели су и у гробу. Као што су, за лепу бурмутицу, у емаљу, или лепа дугмета, за леп, вијенски камузил, за неки појас од сребра и седефа, за бечке, мирисаве, сапуне, давали, све, из џепа, тако су и за љубљену жену, кад би се занели, били готови да живот даду.
( СЕОБЕ Милош Црњански)
Фотографија
Фотографија
Фотографија
Фотографија
Фотографија
Плакат представе
Прес клипинг - премијера у Београду |
ЧУДО ПО ЈОАКИМУ
Премијера: 15. фебруар 2007. године
Аутор: Радослав Златан Дорић
Редитељ: Славенко Салетовић
На Сретење 15. фебруара 2007. године, за Дан Театра, премијерно изведена представа Чудо по Јоакиму.
Лица:
Јоаким Вујић - Мирко Бабић
Иштван Балог - Владан Живковић
Јулијана Балог - Катарина Митровић
Тома Фехир - Братислав Славковић
Отац Лазар - Александар Михаиловић
Милован Видаковић - Милић Јовановић
Госпођа Каталин - Нада Јуришић
Екатарина Давидовић - Ана Тодоровић
Јанош - Миодраг Пејковић
Петар Трифић - Ненад Вулевић
Јефтимир Стојадиновић - Чеда Штајн
Стефан Дилбер - Никола Милојевић
Сценограф Весна Радовић Дорић, костимограф Јелена Јовановић, композитор Мирољуб Аранђеловић Расински, лектор за мађарски Андраш Штајн, суфлер Нада Мишковић, инспицијент Рада Јовановић, сценски покрет Петар Рајковић, маска Драгољуб Јеремић, светло Никола Манић, тон Богољуб Николић и Иван Филиповић.
Радослав Златан Дорић рођен 29. фебруара 1940. године у Бачком Градишту у Војводини. Гимназију завршио у Бечеју, а Академију за позориште, филм, радио и телевизију-одсек режије, у класи професора др Хуга Клајна, у Београду 1964. године. Као стални позоришни редитељ живео и радио у Нишу, Мостару, Сарајеву, Београду, Новом Саду... Трајније био везан за Народно позориште у Сомбору, Народно позориште у Београду и Новосадско мађарско позориште. Као драмски писац јавио се комадом Сарајевски атентат који је 1967-68. игран у Сарајеву, Нишу, Београду... У издању београдске Просвете објавио Војвођанску драмску трилогију 1997. године, а у издању Интерпринта Нову драмску трилогију 2002. године. Комади су му извођени у Новом Саду, Београду, Нишу, Сомбору, Зајечару, Кикинди, Будимпешти, Новој Горици... Радио је као уметнички директор, редитељ, професор... По театрографским изворима критичара Дејана Пејчића Пољанског, Дорић је данас, српски редитељ са највећим бројем остварених режија.
Nagrade:
Мостарска лиска 2008
Malu mostarsku lisku, nagradu za glumca večeri, dobio je glumac Александар Михаиловић za ulogu Oca Lazara u predstavi ČUDO PO JOAKIMU Radoslava Zlatana Dorića u režiji Slavenka Saletovića.
ФотографијаФотографија
Прес клипинг
Прес клипинг Мостарска лиска 2008
|
ПИСАТИ СКАЛПЕЛОМ
Премијера: 27. децембар 2006. године
Писати скалпелом
Аутор Петар Михајловић
Редитељка Ивана Кораксић
Лица:
Милан - Иван Видосављевић
Јелена - Катарина Митровић
Ћани - Мирко Бабић
Плави - Никола Милојевић
Црни - Ненад Вулевић
Доктор - Братислав Славковић
Цветић - Владан Живковић
Дечак - Мирко Марић
Сценограф Миливоје Штуловић, костимограф Јелена Јовановић, избор музике Ивана Кораксић, инспицијент и суфлер Нада Мишковић, светло Никола Манић, тон Богољуб Николић.
Петар Михајловић је рођен 1979. у Крагујевцу где је завршио Прву крагујевачку гимназију. Када је 2000. године издао збирку кратких прича Серијски самоубица (Јефимија) коначно му је постало јасно да би требало да се посвети писању тако да, после краткотрајног боравка на медицини и двогодишњег студирања права, уписује Факултет драмских уметности у Београду, одсек драматургија. До сада је по његовим текстовима реализовано неколико радио драма, студентских филмова и представа Гавран у извођењу позоришта Дадов у Београду. Писати скалпелом је његов први текст у реализацији професионалног позоришта.
Драмски писац је један лош човек. Он, попут патолога, човека сецира до најситнијих детаља тражећи за узврат велику лову и разна признања. У реду, можда је његов посао "чистији" од оног који обавља патолог. Мислим, он је скалпел, рукавице, крв, јетру и црева и вагу за мерење, заменио машином за куцање, нарацијом, речима, емоцијама и међуљудским односима, али ипак он има то "задовољство" да барата претежно живим људима чије животе може да искомпликује до крајњих граница што га чини школским примером садистичке сподобе, док патолог само "удара" епилог целој ствари. "Писати скалпелом" је текст којим сам покушао да, као једна потенцијална (ако већ и нисам) садистичка сподоба, направим компромис: ако се већ користим "драматуршком обдукционом техником", искористићу то пишући управо о једном најобичнијем драмском писцу...
Петар Михајловић
Фотографија |
КАРНЕВАЛСКИ ПРИЗОРИ
Премијера: 23. децембар 2006. године
Карневалски призори
Аутор Ion Luca Caragiale (Јон Лука Карађале)
Редитељ Matei Varodi
Лица:
Наје - Саша Пилиповић
Јордаке - Милош Крстовић
Помпон - Миодраг Пејковић
Краканел - Драган Стокић
Кандидат - Милић Јовановић
Мица - Сања Матејић
Дидина - Ана Тодоровић
Полицајац - Александар Милојевић
Келнер - Чеда Штајн
Девојка са маском - Јасмина Живановић
Жандар - Александар Милорадовић
Помоћник редитеља и превод са румунског: Бојана Срећковић.
Сценограф Миливоје Штуловић, костимограф Јелена Јовановић, композитор Марко Матовић, инспицијент и суфлер Рада Јовановић, светло Никола Манић, тон Иван Филиповић.
Јон Лука Карађале (1852-1912)
Ја пишем само о нашем животу и за наш живот, јер други нити познајем, нити ме интересује.
Први румунски објективни писац, најистакнутији румунски драматург, креатор типова и животних сцена, потиче из породице чију традицију представљају љубав и интересовање за театар. Како се Хајманале, село у коме је 1852. године дошао на свет, налази у близини Плојештија, похађа школу у овом граду, али због материјалне ситуације принуђен је да је напусти на неко време. Прикључује се позоришној трупи коју воде браћа његовог оца, Лука, Костаке и Јоргу, иначе познати по изузетно надахнутим активностима везаним за стварање румунског театра и националног репертоара. Полазећи од румунске стварности, Карађале прави универзалне вредности. Својим оригиналним, сажетим стилом и класичном формом, описује амбицију и таштину различитих слојева друштва, гледајући на свет са хумором и оптимизмом. Његове најпознатије комедије: Урнебесна ноћ, Изгубљено писмо и Карневалски призори, као и драма Напаст настају између 1878. и 1890. године... Користећи иронију као оружје, у критици упућеној овоме свету, Карађале записује:
Угурсузе ништа неће више опећи до сам смех.
Карневалски призори је фарса о малим људима са периферије који покушавају да имитирају фини свет. Последице су комичне: људи са периферије копирају само површинске елементе људи који су изнад њих. Из журбе да се постане модеран произилази апсурд.
Наиме, комад говори о опасности убрзаног процеса цивилизације путем имитације.
Бојана Срећковић, помоћник редитеља
Награде:
Румунски фестивал комедије
- festCO
Награда за сценографију
- Миливоје Штуловић
ФотографијаФотографија
Прес клипинг
Прес клипинг |
ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЛУДАКА
Премијера: 2. децембар 2006. године
Дневник једног лудака, аутор Н. В. Гогољ
Режија: Душан Станикић
Монодрама, глуми Иван Видосављевић
Консултације: Предраг Ејдус, Мирко Бабић и Драган Јаковљевић
Сценски покрет - Душан Станикић; костим - Јелена Јовановић; сценографија - Душан Станикић и Иван Видосављевић; акробатика - Стевица Јовановић; дизајн светла - Никола Манић; маркетинг - Зоран Миљковић; одсликавање декора - Миливоје Штуловић; столарски радови - Зоран Јокановић; декоратери - Саша Ђорђевић, Љубиша Зиројевић, Милорад Максимовић; фотографије - Драган Вучковић; шминка - Александра Јаблановић; графички дизајн - Станко Аксентијевић; видео дизајн - Младен Кнежевић; дизајн звука - Андра; избор музике и звучни ефекти - Игор Николић.
Гогољева приповетка Дневник једног лудака утицала је на готово све писце Европе тог времена. Између осталих, Достојевски је према њој написао своје Записе из подземља.
У представи Књажевско-српског театра реч је о исповести ментално оболелог чиновника који, схвативши да се налази у лудници, покушава да пронађе решење у безизлазној ситуацији.
Занимљиво је да је сличну судбину доживео и сам Гогољ, један од најзначајнијих руских писаца 19. века.
Nikolay Gogol's short story A diary of a Madman influenced almost every writer in Europe of the time. Among others, Dostojevsky was inspired by it when he wrote Notes from Underground.
Accordingly, the performance of the Knjaževsko-srpski theater shows a confession of mentally disabled civil servant who found himself in the asylum trying resolve the situation that seems to have no way out.
What is particularly interesting is that Gogol, one of the most remarkable Russian writers of the 19th century, experienced the similar destiny.
Награде:
– 16. април 2009. године, две награде на Међународном фестивалу монодраме Гала Стар у Бакау, Румунија.
Одлуком стручног жирија Ивану Видосављевићу је додељена награда за најбољег глумца, One Man Show.
Одлуком жирија младих Ивану Видосављевићу је додељена награда за најбољег глумца, Штефан Јордаке.
– Маја 2011. године освојио је Награду за најбољу мушку улогу на Међународном фестивалу нове позоришне акције НЕТА у граду Враца у Бугарској.
Дневник једног лудака - видео клип
 Прес клипинг, мај 2011. године
Фотографија
Фотографија
Фотографија
Фотографија
|
ПОВРАТАК КНЕЖЕВОГ СОКОЛА
Премијера: 7. септембар 2006. године
Позоришна сезона 2006/2007 званично почиње премијером представе Александра Ђаје Повратак кнежевог сокола, редитеља Бошка Димитријевића. Премијера 07. септембра у 20.30 часова, прва реприза 8. септембра у 20.30 часова на Малој сцени Театра Јоаким Вујић.
Улоге:
Кнегиња Милица : Нада Јуришић
Деспотица Јефимија: Даница Крљар
Принцеза Оливера: Катарина Митровић
сценограф: Миливоје Штуловић, лектор: Андријана Виденовић, костимограф: Јелена Јовановић, инспицијент: Александар Милорадовић, гласови жена: Сања Матејић, Марина Перић-Стојановић, Дарија Нешић.
О ПРЕДСТАВИ
Основна тема која нас је интересовала у овој представи је заправо судбина жена, њихов усуд и њихова патња у временима у којима царује мушки принцип, у којима ратници, хероји и издајице на ратишту битком ломе зглоб историје.
Стилизована сведеност на крст, клаустофобичност простора у којој је битка на Косову, на Видовдан, agnus dei сведемо позоришним језиком, који је и епски и лирски, додирнемо тако велике теме као што су историја, држава, народ, вера, судбина и да отворимо ходнике времена и капије астралних светова у којима се можда сусрећу наша прошлост, садашњост и будућност.
Учесници представе,
7. септембра AGNUS DEI 2006.
Plakat predstave
Фотографија
Прес клипинг
Повратак кнежевог сокола - Александар Ђаја (текст у PDF)
Повратак кнежевог сокола - видео клип
|
СЛУШКИЊЕ
Премијера: 29. јун2006. године
Позоришна сезона 2005/2006 се званично завршава премијером представе Слушкиње аутор Жан Жене (Jean Genet), редитељ Ивона Шијаковић. Премијера 29.6. у 20.00 часова, прва реприза 30.6. у 20.00 часова на Великој сцени Театра Јоаким Вујић.
Улоге:
Госпођа: Горица Поповић
Цлаире: Дарија Нешић
Соланге: Невена Брзаковић
сценографија: Лана Пролић, костим: Жана Глушица, музика: Марјан Бабић, инспицијент: Рада Јовановић, израда сцене: Зоран Јокановић, мајстор тона: Иван Филипивић, мајстор светла: Никола Манић, гардеробер: Мирјана Тодоровић.
Les jeu est dangereux - комад је опасан
Из дна душе мрзим ово друштво у коме сам угледао светлост дана. Увек сам га мрзео, а и дан-данас ми је због њега мука. Пре свега, зато што је према мени поступило сурово и душмански, и то од првог тренутка живота.
Моји романи су саткани од меса и крви хиљада погажених и оскрнављених срца. Ако је та крв корозивна, утолико горе по вас. Насиље које је присутно у мојим књигама и моја смелост у њима само, у ствари, скривају чедност коју ви, људи од реда и разума, нисте у стању да схватите. Монументално позориште - чији стил треба открити - мора имати онолико значаја колико и палата правде, споменик мртвима, катедрала, скупштинска сала, ратна школа, седиште владе, скровита места кријумчарења или дроге, опсерваторијум - и његова функција јесте да све то буде у исти мах.
Жан Жене
Фотографија
|
ПОСЛЕДЊЕ МЕНЕ
Премијера: 23. јун 2006. године
Пројекат је реализован од стране Emilia Romagna Teatro
Fondazioneи представља део активности везаних за сарадњу које подржава Министарство спољних послова Италије и Регија Емилија Ромања. Жеља је да се уједини умеће италијанског режисера Масима Луконија, већ навикнутог на сусрете са разним културама, са умећем глумаца и техничара Театра Јоаким Вујић.
La cooperazione diventa uno spettacolo
Debutta il 23 giugno a Kragujevac uno spettacolo teatrale frutto di un progetto promosso dalla Regione Emilia Romagna.
Emilia Romagna Teatro Fondazione (Italia) e il Teatro Joakim Vujic di Kragujevac (Serbia) siglano con Le ultime lune di Furio Bordon una collaborazione nata nel 2001 in Albania, che ha abbracciato in un secondo momento anche la Serbia. Lo spettacolo, realizzato nell'ambito delle attivita di Cooperazione promosse dal Ministero degli Affari Esteri e dalla Regione Emilia-Romagna, debutta il 23 giugno al Teatro di Kragujevac e unisce la firma registica di Massimo Luconi alle attitudini attoriali e tecniche dello staff del Teatar Joakim Vujic, testimoniando una cooperazione culturale prolungata e non occasionale, disposta a investire in attivita di formazione in cui non si esportino modelli ma si condividano esperienze comuni.
Una complicita che non si limita quindi allo scambio artistico tra attori e registi di due paesi diversi, ma che abbraccia laboratori, seminari, conferenze e aggiornamenti del personale dei teatri sia dal punto di vista tecnico che organizzativo e che, nella coproduzione di spettacoli vede dar forma al piacere della relazione, dell'espressione e della comunicazione che il teatro come forma d'arte vuole. Le ultime lune e adatto, con l'universalita del tema e il successo internazionale riscosso, a parlare a tutti. Il testo, che la celebre interpretazione di Marcello Mastroianni porto al successo, fa permeare i lati comici, rabbiosi e teneri della vecchiaia rivelando e denunciando aspetti per nulla edulcorati di una condizione capace di commuovere e impaurire.
Аутор: Furio Bordon
Режија и сценографија: Massimo Luconi
Улоге:
Мирко Бабић - отац
Марина Перић Стојановић - мајка
Миодраг Пејковић - син
костимограф: Јелена Јовановић; асистент сценографа: Миливоје Стуловић; светло: Никола Манић; тон: Иван Филиповић; асистент режије: Јелена Зивић; сарадник у нацрту сценографије: Кијара Гуиди; реализација у Србији: Аделе Мацола; организација: Луиђи Педрони, Ђулија Мусумећи; превела са италијаског: Александра Јовићевић.
У новијој историји италијанског позоришта овај текст остао је упамћен пре свега због изванредне интерпретације Марчела Мастројанија који је заједно са овом представом чудесно привео крају свој животни и глумачки пут, као и због новије али не мање важне интерпретације другог великог старца као што је Данрико Тедески. Када ми је предложено да изнесем на сцену Последње мене био сам забринут због тога што сам морао да рачунам на групу глумаца који нису само технички надарени већ су и снажног сензибилитета, способни да приступе са дубином и једноставношћу једном тешком тексту, који у неким деловима делује као права музичка партитура; толика је прецизност коју захтева тако прецизан и сложен драматуршки механизам. Моја логична забринутост као режисера пријатно се разрешила у сусрету са глумцима Театра у Крагујевцу који су приступили са ентузијазмом позоришном пројекту који захтева рад на ригорозном исказивању емоција а да се при том не оде у минимализам, и који тежи да се ухвати у коштац са драматичном темом као што је крај једног животног пута користећи наизглед тихе тонове, али погађајући право у срце гледаоца.
Масимо Лукони
Премијера представе Последње мене 23. јун 2006. године на Великој сцени Театра Јоаким Вујић у 20.00 часова; прва реприза 24. јуна у 20.00 часова. Премијерно извођење представе у Београду, Београдско драмско позориште, 26. јун 2006. године у 20.00 часова.
Награде:
Награда за визуелност представе - ЈоакимИнтерФест 2006
Београдско драмско позориште
Италијански институт за културу
Портал за културу југоисточне Европе
Плакат представе
Фотографија
Прес клипинг
Прес клипинг
|
ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Премијера: 27. март 2006. године
Понедељак 20 часова, Велика сцена, премијерно извођење представе
Јована Стерије Поповића .
Редитељ и сценограф Драган Јаковљевић ,
костимограф Јелена Јовановић, сценски покрети Иван Клеменц, композитор Марко Матовић, специјални ефекти Радослав Рмуш, суфлер Рада Јовановић, инспицијент Нада Мишковић.
Лица:
Марко Вујић - Владан Живковић
Јелица - Сања Матејић
Батић - Никола Милојевић
Алекса - Милош Крстовић
Мита - Славољуб Матић
Марија - Катарина Митровић
О ТЕАТРУ И
ТЕАТРАЛНИМ ДЕЛИМА
...Ако је какво заведеније за изображеније напредак народа, то заиста театар код нас треба да буде. ...Театар је лек за болести моралне, сваки народ има своје болести, и тешко и лекару и болеснику кад се на ово не пази, него се прописује лек јединствено зато што је у књигама познат као целителан.
...Све што нема већу цел него смех подизати, треба да се из театра нашег протера. Нека други, изображенији од нас, нађу у том увеселенија, ми који највише очекујемо од театра, управљамо се по нужди и по потреби нашој.
Јован Стерија Поповић (1806-1856)
Српске новине, Београд бр. 52 из 1852. године.
Награде:
Балкан театар фест, Димитровград
19. новембра 2007.године Књажевско-српски театар учествовао на Фестивалу у Димитровграду (представа Ј. С. Поповића Лажа и паралажа редитеља Драгана Јаковљевића). Награда за глумца вечери додељена Сањи Матејић за улогу Јелице.
Интернационални фестивал комедије - Мостарска Лиска 2007
Велика мостарска лиска за најбољу представу у целини
Мала мостарска лиска за глумицу вечери Сањи Матејић.
ЈоакимФест 2006
Награду за ефективно, једноставно и знаковито решење сценског простора који је одредио редитељску концепцију и глумачку игру добио је већином гласова Драган Јаковљевић за сценографију представе Лажа и паралажа коју је и режирао а коју су извели глумци Театра Јоаким Вујић из Крагујевца.
Прес клипинг
Фотографија
Фотографија
Плакат представе |
ПИНОКИО
Премијера: 10. фебруар 2006. године
Драги суграђани, ваш Театар је припремио дечију представу, Пинокио (Pinocchio, Carlo Collodi) у режији Душана Бајина, чија ће премијера бити на Великој сцени 10. фебруара 2006. године у 18.00 часова (реприза 16. фебруара 2006. у 18.00 часова). На репертоару није било дечијих представа али сада Пинокио је ту!
У 17.50часова уочи саме премијере присуствоваћете ватромету!
Пинокио италијанског аутора Карла Колодија спада у ред најпознатијих и најпопуларнијих прича за децу. Драматизација пољске режисерке Кристине Јакобчик смешта радњу ове поучне бајке управо у позориште, где лутке уз помоћ позоришне музе претварају злог дечака у дрвеног пајаца да би сам на својој кожи осетио колико је тежак живот обичне марионете.
Богате кореографије Данијеле Сагић, као и певљиви и лако запамтљиви сонгови представе, крагујевачког Театра Јоаким Вујић, представљају прави позив на позоришни пир. Драга децо и родитељи, покушали смо да за вас направимо богат уметнички доживљај и зато, уживајте...
Глумачки ансамбл крагујевачког Театра Јоаким Вујић и редитељ Душан Бајин
Драматизација Кристина Јакобчик, превод Душан Бајин, текст сонгова Michl Babiak.
Режија и сценографија Душан Бајин, костими Јелена Јовановић, десигн сцене Миливоје Штуловић, кореограф Данијела Сагић, инспицијент- суфлер Нада Мишковић, тон мајстор Иван Филиповић.
Лица:
Пинокио (дечак) - Чеда Штајн
Др Сова - Владан Живковић
Мистер Пиколо - Александар Милојевић
Др Детлић - Братислав Славковић
Неваљалац 1 - Никола Милојевић
Разбојник 2 - Марина Стојановић
Цврчак Сања Матејић
Неваљалац 2 - Вулевић Ненад
Позоришна муза - Славица Стојанов
Музине помоћнице - Ракочевић Марија, Миленковић Милица, Ђорђевић Дубравка
Награде:
23. новембра 2007. године Књажевско-српски театар учествовао на XIII Фестивалу позоришних представа за децу ФЕСТИЋ (KарлоKолоди Пинокио редитеља Душана Бајина). Награда за костим додељена Јелени Јовановић.
Фотографија
Фотографија
Плакат представе |
СЕДАМ
Премијера: 26. децембар 2005. године
Есхил, најстарији од тројице великих трагичара родио се око 525. године пре н. е. у Елеусини, недалеко од Атине. Био је веома плодан и разноврстан песник: писао је елегије, епиграме, трагедије и сатирске драме. Рано се појавио на сцени са својим првим комадом (око 500. године), али је прву награду добио као већ зрео човек, 485. године. Написао је, чини се, 90 драма-70 трагедија и 20 сатирских драма-од којих се сачувало само седам трагедија: Хикетиде, Персијанци, Оковани Прометеј, Седморица против Тебе, Агамемнон, Хоефоре и Еумениде. Последње три трагедије представљају органску трилогију, и то једину која нам се уопште сачувала.
Драма Седморица против Тебе припадала је оној тетралогији с којом је Есхил 467. године однео прву победу. Тетралогију су сачињавале још и драме Лај и Едип и сатирска игра Сфинга.
Представа Седам је рађена у копродукцији Академског камерног хора Лицеум и ансамбла Театра Јоаким Вујић по Есхиловој драми Седморица против Тебе.
Редитељ представе је Урош Јовановић, драматург Филип Вујошевић а диригент Милоје Николић.
У представи играју: Сања Матејић, Катарина Митровић, Ана Тодоровић , Драган Стокић, Иван Видосављевић и АКХ Лицеум.
Костимограф: Јелена Јовановић; помоћник сценографа и дизајнер сцене: Миливоје Штуловић; инспицијент: Александар Милорадовић; мајстор светла: Никола Манић.
Чланови Академског камерног хора Лицеум
Сопран: Љубица Гашпаровић, Милица Гашпаровић, Јелена Ђерасимовић, Весна Јевтић, Бранка Јерков, Марија Јовановић, Марија Којадиновић, Данијела Матић-Брашанац, Верица Нерић, Марјана Новаковић, Невена Павловић, Милена Протулипац, Зона Срећковић, Љубица Стокић, Милица Шутић.
Алт: Весна Вујовић, Јована Дринчић, Александра Живојиновић, Христина Крчмар, Јасмина Николић, Тања Обрадовић, Катарина Подгорац, Ана Ћосић.
Тенор: Бојан Булатовић, Иван марковић, Ненад Милановић, Срђан Радановић, Владислав Сретеновић, Адам Срећковић, Марко Стевановић.
Бас: Марко Асановић, Милош Ђурђевић, Марко Живковић, Александар Несторовић, Миливоје Попадић, Радомир Симовић, Никола Станојевић, Нино Турчиновић, Ђорђе Цатић.
Хорске обрадецрначких духовних песама (познатијих под збирним називом Negro spirituel) веома су популарне, како код најшире публике, тако и код самих хорских извођача па су постале и готово незаобилазни део стандардног репертоара свих хорова у целом свету. Њихове мелодије, фолклорног порекла (у основи афричког), племените једноставности, обогаћене су бојама и динамизмом афричке, пре свега џез хармоније.
Милица Милојевић, Милоје Николић
Фотографија
Фотографија |
КОНТУМАЦ
Премијера: 15. децембар 2005. године
Представа Контумац или Берман и Јелена је рађена по тексту Ђорђа Милосављевића, наменски за Театар Јоаким Вујић. Редитељ и сценограф је Жанко Томић, асистент на Факултету драмских уметности у Београду.
Лица:
Адолф Берман - Милош Крстовић
Јелена Вукотић - Сања Матејић
Стојан Вукотић - Мирко Бабић
Јаков Јакшић - Александар Милојевић
Сима Милосављевић Паштрмац - Амиџа - Владан Живковић
Димитрије Давидовић - Саша Пилиповић
Први Јован - Драган Стокић
Други Јован - Никола Милојевић
Вештица или Жена манита - Марина Перић Стојановић
Јоаким Вујић - Милић Јовановић
Књаз Милош Обреновић - Миодраг Пејковић
Ханс Кристијан Андерсон - Ненад Вуловић
Цариник - Иван Видосављевић
У осталим улогама - Чеда Штајн, Душан Станикић
Композитор - Марко Матовић, костимограф - Јелена Јовановић, сценограф - Жанко Томић, помоћник сценографа - Миливоје Штуловић, лектор - Радован Кнежевић, инспицијент - Александар Милорадовић, суфлер - Рада Јовановић.
И у Земуну, тамо где је некад био контумац, и у Крагујевцу, на простору некадашњег престоничког конака-данас су смештени паркови. Два парка, на простору који је кључао догађајима, као да откривају нашу потајну жељу да историју учинимо светлом, схватљивом и уређеном. А она је била, како верујем, истоветна нашој садашњици-мрачна, неразумљива и хаотична. И испуњена страхом-страхом који је подизао контумце према заосталом "ејалату Серб", и ако је колера 1832. избила негде у Европи. Контумац настаје из жеље да се истовремено проговори о нашој прошлости и нашој садашњости, са вером да како је написао Жак Делимо, "историја има смисла, а човек будућност".
Ћорђе Милосављевић
Награде:
Јоакимова награда за најбољи савремени драмски текст,
Ђорђе Милосављевић за текст Контумац и Јоакимова глумачка награда Владану Живковићу за улогу Симе Милосављевића Паштрмца – Амиџе, ЈоакимФест 2010.
Фотографија
Фотографија
Фотографија |
ДЕЗМОНД
Премијера: 1. децембар 2005. године
На Малој сцени Театра Јоаким Вујић премијерно је изведена монодрама Дезмонд аутора Џона Мортимера (John Mortimer), глуми Славица Стојанов (Ема Грант).
Режија, сценографија, избор музике - Славица Стојанов, костим - Јелена Јовановић, сликар извођач - Миливоје Штуловић.
У тексту "Дезмонд" кроз борбу Еме Грант, са самом собом, говори се о кризи средњих година. О приоритетима, жељама, жртвама... О "глади" за свим оним што нам је на дохват руке, а тако далеко, јер немамо храбрости да се суочимо са чињеницом да је "то време" пред нама. Да ли се опустити и уживати у благодетима тог истог или трпети и бити роб гламура, извештачене љубазности и заморне, али ипак љубави? -речи глумице Славице Стојанов.
Плакат представе
Театар |
ДОКТОР СТРАП
Премијера: 1. новембар 2005. године
На Малој сцени Театра Јоаким Вујић премијерно је изведена предстрава Бајка о мртвој царевој кћери аутор Николај Кољада, режија Бошко Димитријевић.
Лица:
Рима - Сања Матејић
Максим - Ненад Вулевић
Виталиј - Душан Станикић
Нина - Ана Тодоровић
Миливоје Штуловић (сценограф), Снежана Ковачевић (костимограф), Александар Милорадовић (инспицијент и суфлер).
Кољадин театар је огледало одважно да одрази карактеристичну тежњу ка стварности која одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце. Он свет чулних појава схвата као свет са становишта природних појава: наслеђа, средине, историјске ситуације. Његов метод експеримента доводи инстикте, навике и понашања ликова попут класификација из природних наука. "Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент". Једна еволуција људске судбине у веку преврата и "коначних одлука". Кољадино уточиште у свету натурализма, вишеструко је жестоко и болно. Без клишеа он доводи своје ликове до ивице самоубилачких тенденција дозвољавајући да се претопе из хладне и сурове реалности у шизофрени искривљени свет мртвозваника који постоје само дати у одређеном натприродном свету бола, разочарења и отпадништва. Он тај свет без озарења људске доброте види као тамничење ружно, прљаво и зло довођење у стање сурове реалности која заблиста у бајку. "Када читалац узме у руку ову драму, чија је радња смештена у прљаво ветеринарско одељење за прекраћивање мука осакаћеним домаћим мезимцима и несрећно ружној Рими, мора да се запита како ће драмски писац успети да се узнесе до бајке". Тужна бајка Риме, Нине, Максима и Виталија зида своју грађевину на антрополошком злу у човеку, колективном искуству које из ковитлаца Октобра води ка људској тежњи ка лепом, добром и паметном кроз ово бајковито позоришно штиво које нам у једном даху предаје сву горчину и загађеност људске душе да би је довело кроз тегобне тренутке у стање којим се уздиже до неба и звезда без премца.
Марија Солдатовић
Плакат представе
Фотографија
Фотографија |
АУДИЈЕНЦИЈА
Премијера: 1. септембар 2005. године
Премијерно извођење предстраве Вацлава Хавела Аудијенција у режији Војина Васовића.
Лица:
Сладек - Ђорђе Ђоковић
Вањек - Никола Милојевић
Сценографија: Војина Васовића
Костим: Снежана Ковачевић
Музика: Јелена Савковић
Инспицијент: Рада Јовановић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић
Вацлав Хавел (1936-2009)
Добитник Фулбрајтове награде за књижевност, радник у позоришној радионици сценског намештаја, радник у пивари и затвореник, постао је председник након упорне борбе за људска права која му је донела велики углед како међу својим сународницима тако и у свету. Од 1989-1992. Хавел је био девети председник Чехословачке. Након осамостаљења 1993, Вацлав Хавел је изабран за председника Чешке у два мандата (1993-2003). Прославио се драмом Просијачка опера, као и својеврсном трилогијом коју поред Аудијенције чине Вернисаж и Протест.
У својим драмама користим материју коју најбоље познајем, ситуације које се односе на мене или на понашање пријатеља или на становишта која они заузимају. У њој, ми се не појављујемо, нити су то документи који региструју наше конкретне доживљаје. Моја намера уопште је да узимам опште-људске теме, да би ме разумели на Исланду или у Африци, као што ме разумете ви овде...
Реч редитеља
Како смо се нашли на званичном пријему код Вацлава Хавела? У његовом приказу немарног, брљивог и опуштеног наличја тоталитаризма, у писцу и пивару, истовременим носиоцима радње и жртве? Понижени и компромитовани појединци у друштву пуном неједнакости, подсећају нас, затечене и загубљене животом који се дешава негде другде. Нелогична питања, неједнакост и привилегије, понос и самосажаљење, гледајте како вам драго као сатиру или трагикомедију. Пробајте да гурате бурад, а да не окусите пиво у њима. Или уживајте, узмите све пиво овога света, али га попијте сами...
Или једноставно: Уђите. Седите... И не будите тужни!
Плакат
Аудијенција - видео клип
|
БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ
Премијера: 22. април 2005. гпдине
На Малој сцени Театра Јоаким Вујић премијерно је изведена предстрава Бајка о мртвој царевој кћери, аутор Николај Кољада, редитељ Бошко Димитријевић.
Лица:
Рима - Сања Матејић
Максим - Ненад Вулевић
Виталиј - Душан Станикић
Нина - Ана Тодоровић Диало
Миливоје Штуловић(сценограф), Снежана Ковачевић (костимограф), Александар Милорадовић (инспицијент и суфлер), Никола Манић (светло).
Кољадин театар је огледало одважно да одрази карактеристичну тежњу ка стварности која одбацује сваку стилизацију и све духовне чиниоце. Он свет чулних појава схвата као свет са становишта природних појава: наслеђа, средине, историјске ситуације. Његов метод експеримента доводи инстикте, навике и понашања ликова попут класификација из природних наука. "Уметност је део природе виђен кроз нечији темперамент". Једна еволуција људске судбине у веку преврата и "коначних одлука". Кољадино уточиште у свету натурализма, вишеструко је жестоко и болно. Без клишеа он доводи своје ликове до ивице самоубилачких тенденција дозвољавајући да се претопе из хладне и сурове реалности у шизофрени искривљени свет мртвозваника који постоје само дати у одређеном натприродном свету бола, разочарења и отпадништва. Он тај свет без озарења људске доброте види као тамничење ружно, прљаво и зло довођење у стање сурове реалности која заблиста у бајку. "Када читалац узме у руку ову драму, чија је радња смештена у прљаво ветеринарско одељење за прекраћивање мука осакаћеним домаћим мезимцима и несрећно ружној Рими, мора да се запита како ће драмски писац успети да се узнесе до бајке". Тужна бајка Риме, Нине, Максима и Виталија зида своју грађевину на антрополошком злу у човеку, колективном искуству које из ковитлаца Октобра води ка људској тежњи ка лепом, добром и паметном кроз ово бајковито позоришно штиво које нам у једном даху предаје сву горчину и загађеност људске душе да би је довело кроз тегобне тренутке у стање којим се уздиже до неба и звезда без премца.
Марија Солдатовић
Награде:
Међународни фестивал малих сцена ДавилаСтудиоИнтерФест
Награду публике је добила Сања Матејић за улогу Риме у представи Николаја Кољаде БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ.
XXИ Међународни фестивал малих сцена 2010.
Награду за најбољу женску улогу добила је Сања Матејић за улогу Риме у представи Николаја Кољаде БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ.
ФотографијаФотографија
Фотографија Фотографија |
|
Google+
YouTube
Blogger
MyOpera
Twitter
WordPress
GoogleSites
MySpace
WCommons
Wikipedia
Месечни репертоар )
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат)
Плакат)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат представе)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија )
Фотографија )
Плакат представе)
Фотографија)
Фотографија)
Прес клипинг)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Прес клипинг)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Plakat predstave)
Фотографија)
Прес клипинг)
Фотографија)
Плакат представе)
Фотографија)
Прес клипинг)
Прес клипинг)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат представе )
Фотографија)
Фотографија)
Плакат представе)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат представе)
Театар)
Плакат представе)
Фотографија)
Фотографија)
Плакат)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија)
Фотографија