Sinoć je u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu počeo 14. međunarodni Joakim Inter Fest. Ovogodišnji slogan festivala je „Ko se boji pozorišta?“, a tokom šest dana trajanja biće izvedene predstave iz Bugarske, Ruminije, Hrvatske, Slovenije i Srbije.
Na svečanom otvaranju obratio se selektor i umetnički direktor Slobodan Savić, koji je na festivalu od osnivanja i kako kaže, poznaje ga do srži.
„Ovaj festival je prolazio kroz različite faze. Obećao sam da će se, ukoliko budem podržan u svojim namerama, festival do 2020. godine pozicionirati među tri najznačajnija međunarodna festivala u Srbiji. Bez lažne skromnosti, taj cilj smo postigli već ove godine, to ne govorim napamet, o tome govori ovih šest predstava. Dok budem umetnički direktor i selektor, festival će slaviti odgovorno i estetski sofisticirano pozorište. To je ono pozorište koje je sa jedne strane u tesnoj vezi sa savremenim pozorišnim praksama i s druge strane otvara goruća pitanja koja se tiču svakog čoveka, ontološka pitanja koja zadiru u čovekovu dušu. Festival se ne održava slučajno pod sloganom „Ko se boji pozorišta?“. Ko se boji pozorišta je otvoreno pitanje jer istinsko pozorište samo postavlja pitanja, ono ne nudi odgovore. Publika je tu da pronađe odgovore na pitanja koja postavlja pozorište. Ta značenjska praznina između ove pitalice i odgovora je čar pozorišta“, rekao je Savić.
Nakon što je festival svečano otvoren, odgirana je prva predstava ovogodišnje selekcije, „Slika Dorijana Greja“ Dramskog pozorišta „Nikola Vaptsarov“ iz Blagoevgrada u Bugarskoj. Komad zasnovan na istoimenom romanu Oskara Vajlda je najgledanija predstava prethodne sezone u svom matičnom pozorištu. U pitanju je moderna adaptacija ovog klasika iz 19. veka, koja na vizuelno atraktivan način, primenom multimedijalnih alatki, ali i brzom, savremenom glumačkom igrom, na prijemčiv i izazovan način otvara važna pitanja koja je Vajld u svom delu postavio.
Dorijan Grej, mladić neodoljive spoljašnjosti i bez i jednog greha od slikara Bazila dobio je portret koji je vrsno oličenje njegovog savršenstva. Spoznaja da će njegova lepota i mladost iščeznuti, a čistota duha biti ukaljan unzemirava mladića i on svoju dušu prodaje đavolu u zamenu za večnu mladost. Od tog trenutka portret postaje njegova kob, odraz propadanja na kome se oslikava svaki greh koji je ukaljao mladićevu nevinost. Abyssus abyssum invocat, greh za grehom se valja, a Dorijan ostaje isti, godine prolaze, njegovo lice je još lice anđela, ali je portret sve izobličeniji.
Lako je biti bezgrešan u svetu bez iskušenja, a još je lakše predati se grehu. Ova aksioma postavljena je na samom početku komada. A da li je umetnost oslobođena ovog tereta života? Može li se napraviti granica između umetnosti i stvarnosti? I šta je uopšte stvarnije, umetnost ili život? Postavljajući Dorijana pred streljački vod ovih pitanja, predstava nudi zastrašujući portret čovečanstva i čovečnosti. Čovek je slabo biće, izgubljeno u svetu ponude i potražnje ljubavi, strasti, zadovoljstva, greha. Uloga umetnosti u tom svetu može biti da pruži beg, da opomene ili da ga prosto prikaže onakvim kakav jeste. Šta od toga ona treba da bude? Pitanja života i umetnosti prepliću se u ovom komadu u tolikoj meri, da to može da zbuni nespremnog gledaoca. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida misao Dorijana Greja da život jeste najveća umetnost, te je ona neraskidivo povezana sa čovekovom suštinom.
Misli Oskara Vajlda oštre su i zastrašujuće, ali ih je ova predstava prikazala na inovativan način, približavajući ih mladima. Ostaje žal zbog postojanja jezičke barijere i neophodnosti titlova koji su pažnju domaće publike odvlačili od izvanredne postavke na sceni, ali i nada da će predstava biti inspiracija domaćim autorima za neke buduće prikaze velikih klasika svetske književnosti.
Večeras je na repertoaru predstava „Tartif“ Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor, u režiji Igora Vuka Torbice.