Историја театра
Поникло у време борбе за националну независност и у периоду када су постављени темељи културном животу у Србији, позориште у Крагујевцу делило је судбину свог народа, одржавајући континуитет преко разних дружина и позоришних формација. Обновљено после Другог светског рата, постало је најотворенија културна институција града чије се деловање осећало у ужој и широј средини.
На сцени овог позоришта однегована је читава плејада врсних уметника који су оставили дубоког трага у историји позоришне уметности земље. Театар у Крагујевцу који је носио име оснивача првог српског театра Јоакима Вујића, израстао је по свом репертоарском изразу и сценском третману у модерно савремено позориште.
Хатишерифом од 1830. и 1833. године Србија добија аутономију и право да подиже културно-просветне и здравствене установе. Захваљујући чињеници да је Крагујевац у то време престоница обновљене Србије у коме је Кнез Милош Обреновић подигао свој двор са управним и административним апаратом, у њему се утемељују: Књажеско-сербска типографија, Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажеско-сербски театар (1835. године), Књажеско-сербска банда коју оснива Јозеф Шлезингер, Лицеум Књажества Сербског (1838. године), музеј, библиотека, прва галерија, Суд крагујевачки (1820. године), болница, прва апотека. То је условило долазак учених Срба из Војводине који ће у Крагујевцу започети пионирски рад на културно-просветном пољу.
У Крагујевцу се прве позоришне представе помињу 1825. године. Припремао их је и изводио учитељ Ђорђе Евгенијевић са ђацима. Приликом свог доласка у Крагујевац у њима је учествовао и Јоаким Вујић. На позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године у Кргујевац долази Јоаким Вујић као личност великог позоришног искуства и познавалац обимног позоришног репертоара. Постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.
Књажеско-сербски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац и Бегунац. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања. На Сретење Господње, 15. фебруара 1835. године (2. фебруара, по Јулијанском календару) приказао је Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.
После престанка рада Кнежевог театра 1836. године позоришну традицију наставља Атанасије Николић обнављањем театра у јесен 1840. године. Театар приказује комаде које је писао, режирао и у којима је био један од глумаца Атанасије Николић. Са пресељењем престонице у Београд 1841. сели се и Театар који наставља рад у такозваном Театру на Ђумруку.
Средином 19. века у Крагујевцу је основано Добровољачко позоришно друштво које, поред читалаштва, окупља интелигенцију, омладину, занатлије и трговце, дајући импулс културно-просветном животу у Крагујевцу за дужи временски период. Његова активност поклапа се са периодом економског и друштвеног успона Крагујевца који настаје оснивањем Тополивнице, када долази велики број домачих и страних стручњака и мајстора.
Друштво је најактивније 60-тих година 19. века у време Омладинског покрета када је и гостовало у Београду у част скупштине Уједињене омладине србске. Имало је Позоришни дом у коме је приређивало представе са разноврсним репертоаром, дела тада популарних писаца.
Осамдесетих година прошлог века рад Друштва јењава што користе друге путујуће позоришне трупе организујући своја гостовања у Крагујевцу. Међу првима била је трупа Паје Степића, а затим Николе Симића, Димитрија Нишлића, Нишког позоришног друштва “Синђелић” и друге. Деведесетих година прошлог века у Крагујевцу се оснива Добровољно професионално позоришно друштво под именом “Слога”. За три године свог постојања на сценама у хотелу Таково и својој летњој арени извело је 240 представа.
Са развојем модерног радничког покрета у Крагујевцу је почетком овог века основано Радничко позориште с циљем неговања идејне и класне концепције културно-просветног образовања радништва.
У току Првог светског рата на импровизованим позорницама у војничким логорима у избеглиштву у којима учествују и глумци из Крагујевца, као и у граду, организовањем представа са патриотским текстовима подизан је морал код војника и народа. Позоришни живот у Крагујевцу између два рата био је веома жив. Први културни догађај у ослобођеном Крагујевцу 1918. године био је оснивање позоришта “Гундулић” које ради само једну сезону после чега прелази у Београд.
По угледу на Академско позориште у Београду, 1924. године на иницијативу крагујевачких интелектуалаца, оснива се Академско позориште, које негујући савременији и модернији приступ сцени, живој речи и репертоару, постаје озбиљна уметничка организација. По престанку рада Академског позоришта континуитет позоришног живота настављају аматерска позоришта
Соколске организације, која су најактивнија у периоду од 30-тих до 40-тих година.
Програми који носе социјалну ноту, садржајно и идејно ангажовани на буђењу класне свести, исказивани су на сценама радничких културно-уметничких друштава, а посебно КУД Абрашевић. На иницијативу Бранислава Нушића и поклоника позоришне уметности у Крагујевцу 1935. године оснива се Народно позориште града – прво професионално позориште после 100-годишње паузе. Због материјалних тешкоћа позориште је радило само једну сезону када је одлуком Бановинске управе у Новом Саду прерасло у Позориште Дунавске бановине. Ово позориште званично покрива територију Крагујевца све до почетка Другог светског рата.
У време окупације у Крагујевцу је од 1942. до 1944. године под надзором Одсека за пропаганду Начелства округа крагујевачког радило позориште чији се репертоар састојао од комада са тематиком из народног живота. Установљено одлуком Културно-просветне секције Народноослободилачког одбора, Позориште народног ослобођења, своју прву представу приредило је децембра 1944. године. Од тада па све до данас, стално на узлазној линији, у динамичном развоју увек у центру догађаја, друштвених тражења и културне политике, оно испуњава своју мисију. Великим еланом и ентузијазмом чланова у периоду обнове савлађивани су бројни кадровски, репертоарски, просторни и материјални проблеми, што је довело да крагујевачка позоришна кућа постане културни центар за ширу територију.
У време интензивног развоја самоуправљања, Крагујевачко позориште, које од 1965. године носи назив Позориште “Јоаким Вујић”, а од 1970. Театар, у погледу репертоара и сценској реализацији дела остварује врхунска достигнућа. Пожар почетком 1969. године за краће време онемогућио је рад у самом позоришту а интензивирао на сталним сценама у другим местима, турнејама и разменама са позориштима у земљи и иностранству.
На Дан Театра, сваког 15. фебруара, најеминентнијим српским писцима, глумцима, редитељима, сценографима, композиторима, најстарије српско позориште уручује Статуету “Јоаким Вујић” (додељује се за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији) и Прстен са ликом Јоакима Вујића (додељује се за изузетан допринос развоју Театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству). Аутор Статуете “Јоаким Вујић” је Никола Кока Јанковић (Крагујевац, 1926 – Београд, 2017), академски вајар и члан САНУ, Српске академије наука и уметности.
Као институција од посебног значаја за српску културу и уметност, Театар настоји да развије и друге делатности осим приказивања представа. Од 2005. покренуо је издавачку делатност са сталним часописом Јоаким, основана је Галерија Јоаким, издао монографије добитника Статуете Јоаким Вујић, 2009. године објавио прву књигу из едиције Премијера, започео истраживање и објављивање крагујевачког драмског наслеђа.
14. фебруара 2007. године на предлог Управног одбора Театра Јоаким Вујић Скупштина Града Крагујевца донела одлуку којом се најстаријем српском театру враћа првобитни назив, Књажевско-српски театар.